Тако је. А чланак из Новости ми је непознат и одличан.
Матилда (десно) и Бреда (Ела, Рахела) крајем 30-тих и крајем 50-тих:

Поштвани Милораде,

Мислим да Ви имате приступ оним не јавним подацима па покушајте да контактирате или пошаљете
поруку великој уметници.
То кажем на основу личног примера. Пребацио сам телефонски број из МТС-а у СББ и вуше ме нема НИГДЕ,
тј. нико не може да нађе на интернету или у јавним подацима мој број телефона по имену и презимену???

Ovo me je malo zaintrigiralo - naime, da je stadion SD Radnickog otvoren 1951. Na fotografijama koje je postavio Iznogud, odeca i sesiri (puno "zirado" modela i zenskih sesirica iz '30-etih godina) ukazuje da je i pre 1951. na mestu stadiona postojao sportski teren. Nesto slicno Tasmajdanu, gde je i pre zidanja stadiona postojao sportski teren/tereni, sto vise puta je dokumentovano na Forumu. Fala na fotkama stadiona a Iznogudu na fotkama sportskog terena.

Претпостављам да чланови породице Калеф имају те фотографије, јер су породичне а и доступне на сајту www.centropa.org/ одакле ћу да поставим још по неку занимљиву.

Verovatno je 1951. predratno igraliste pretvoreno u stadion za male sportove i verovatno su dogradjene tribine sa sve cetiri strane terena ...

(…) Gotovo da nije prošao dan, a da nije objavljena neka vest o kažnjavanju trgovaca. (…) Tako su veoma česte bile nelegalne preprodaje hrane po višim cenama što je, takođe, podlegalo kažnjavanju. Slikovit je primer konfiskacije kada je od jedne seljanke oduzeto „6 komada gusaka uz globu od 50 kruna jer je jednu gusku prodala za 27 kruna, umesto po tekućoj dnevnoj ceni od 15 kruna.”

 

Jaja su bila retkost na trpezi jer je bilo dozvoljeno držati samo po dve koke i pevca. Za mleko su se pravile po­sebne liste pošto su prioritet imali bolesni i deca

 

Prvu godinu okupacije obeležila je oskudica prehrambenih proizvoda pa su se naredbe o uvođenju besmesnih i bezmasnih dana neretko ponavljale. One su strogo zabranjivale mesarima i trgovcima snabdevanje stanovništva prvenstveno mesom, ali i mašću. Kada je, pak, bilo dozvoljeno klanje životinja, što se takođe, utvrđivalo posebnim naredbama, moralo se strogo voditi računa o načinu prerade mesa. Ustanovljen je poseban Pravilnik kojim bi bila utvrđena vrsta mesnih prerađevina koje su se smele izrađivati, njihov sastav i količina. Ovi proizvodi bili su namenjeni prodaji na području opštine Beograda pa se o njihovom kvalitetu strogo vodilo računa, o čemu svedoče i predviđene sankcije. Ovo je gotovo jedinstven primer koji je prekršiocima predviđao i novčanu i zatvorsku kaznu, a ujedno i oduzimanje koncesije za rad.

 

Okupaciona politika zasnivala se na maksimalnom privrednom i ekonomskom iskorišćacanju zaposednute teritorije u kome je naročito prednjačila Nemačka. Nije se radilo samo o Srbiji, već zapravo o čitavom Balkanu. On je potpadao u interesnu sferu Rajha i trebalo je da pripadne sistemu država koje bi činilo nemačko „veliko privredno područje”. Stepen eksploatacije koji je Nemačka vlada sprovodila zabrinuo je čak i njihove saveznike. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču decembra 1915. godine beležilo je da nemačko vojno vođstvo u Srbiji „ispoljava bezobziran privredni postupak (…) i to gotovo isključivo da bi bile pokrivene potrebe Nemačke. Rekviriraju u velikim količinama stoku, žito, brašno, vino, so i petrolej; čak su improvizovali i klanice svinja, a njihove proizvode šalju u Nemačku”. Ovaj podatak potvrđuju upravo „Beogradske novine” koje izveštavaju da je 1.700 srpskih svinja zaklano na tamošnjoj klanici, uz najavu da će se dalji transporti svinja odavde i sa Balkana nastaviti i narednih dana. (BN 1. 1. 1916).U tom smislu je i Državni gospodarski odbor nemačkog poslaničkog doma, radi olakšanja transporta između Rajnsko-vestfalskih industrijskih predela i balkanskih zemalja odobrio uvođenje naročitog balkanskog voza do Kelna. Ovakva masovna eksploatacija je vremenom dovela do osiromašenja i pojave gladi, što je izazvalo oskudicu čak i u Austriji (…)

 (Tatjana Mikulić: Okupacija Srbije 1915–1918: Represivne mere nad stanovništvom; Etnografski muzej u Beogradu: Veliki rat i mali čovek

Радим у фирми која је део Поште Србије, а не Телекома. 
Ни сви запослени у Телекому немају увид у евиденцију телефонских претплатника.
Дакле, ништа не могу да допринесем...

Мађарски потпис: Београдски мали пијац.
Али то није онај Мали пијац, који је потопила Сава, него Цветни пијац (piazza, трг).
У позадини се виде куполе Официрске задруге и Официрског дома (клуба, касине).
 

Крај 30-тих. Матилда Калеф са разредом. Пошто је похађала основну школу у Краља Петра, претпостављм да су кадрови одатле.

Извињавам се побркао сам лончиће фирми и овлашћења