Проценивши да им се, с обзиром на ток рата, не пише добро, Немци Францтала су кренули у бежанију реком, пешке, возом... а највећа група кренула је пут запада са 167 коњских кола. Највећи део ове групе се након месец дана докопао Горње Аустрије и населио у месту Mondsee. Њихови потомци и данас обележавају успомену на своје претке. Исељавање је забележено овако:
Углавном, из Друштва потомака Францтала ми обећаше понеку причу и фотографију....
Није ми јасно што би се дозвољавала таква пракса потписивања туђих пројеката, али пошто се то, како кажеш, дешавало, закључујем да су у питању наша посла. Али онако лаички, чак и да обојици (па и низу других непоменутих у Енциклопедији) пола "пројеката" бацимо у воду из наведених разлога, остаје значајан број радова због којих заслужују озбиљнију студију. Да и не спомињем колико би ме обрадовала макар и само сликовница са објектима, што се неће никад десити... Ово је, понављам, размишљање лаика, чисто на математичкој основи - што већа гомила, већа је вероватноћа да је нешто од тога наведена особа заиста и урадила.
Ta praksa je ulazila u domen "sive" ili crne zone i bila je opšte rasprostranjena. Svakako, to nije naša specijalnost, nego jedan opšti stav prema potpisivanju i značenju autorskog pečata, koji se održao dugo vremena i do današnjih dana. Pre rata to su činili svi bez izuzetaka, samo je procenat onih koji su aktivno potpisivali tuđe varirao. Čak i "najveći" arhitekti su to činili (Zloković, Brašovan, Borisavljević i mnogi mnogi drugi), a o manje poznatim da i ne govorimo.
Jedini način da se danas raspozna autorski rukopis jeste da se sagleda celo delo i prepoznaju elementi, sklopovi, način razmišljanja, detalji koji se pojavljuju kroz ceo opus.
Dragi prijatelji. Ja sam Viktorija Kazakova. Ruskinja sam iz Moskve ali sad sam student osnovnih studija Akakdemije Lepih Umetnosti.
U okviru mog seminarskog rada treba mi informacija o istorijatu Galerije ULUS u Knez Mihajlovoj ulici 37 i o zgradi gde se ona nalazi. Na zalost internet potraga za materijalom nije dala rezultat. Za mene je veoma bitna bilo koja informacija, vezana za istorijat Galerije. Unapred vam veliko hvala
Чуди ме да ништа није нашла. Ево кратког историјата УЛУС, онако из прве руке:
UDRUŽENjE LIKOVNIH UMETNIKA U BEOGRADU
OSNIVANjE I POČETAK RADA
1919-1920.
Zapisnik
Prvi sastanak likovnih umetnika : slikara i vajara održan u Beogradu 15. Novembra 1919. godine u saliDruge beogradske gimnazije a po prethodnom sporazumu sledećih umetnika:g.g.Uroša Predića, Đoke Jovanovića, Simeona Roksandića, Milana A. Milovanovića, Branka popovića, Paška Vučetića, Ljubomira Ivanovića, Bete R. Vukanovićke, Ane V. Marinkovićke, Stevana Milosavljevića, Koste Miličevića, Golubovića, Dragoljuba Pavlovića, Borivoja Stefanovića, Momčila Živanovića, Veljka Stanojevića, Živorada Atanasijevića, Ilije Šobajića, Mihaila Milovanovića, Arambašića, Lazarevićeve, Cvetkovićeve, Čađevićeve i Vlad. Becić.
Na istoj sedniciizabranajeuprava:g.g. za predsednika, slikarUrošPredić,zap.predsednika, slikarBranko Popović, za sekretara , slikar Milan A. Milovanović, za blagajnika, vajar Simeon Roksandić a za upravni odbor, Beta R. Vukanovićka, Vladimir Becić, Momčilo Živanović, Ljubomir Ivanović, i Mijailo Milovanović, slikari.
D ruštvo će se zvati: Udruženje likovnih umetnika.
Na istoj sednici doneta je odluka da se uputi poziv svima jugoslovenskim umetnicima u zemlji, te da se izvrši opšta organizacija.
15. novembar 1919. Udruženja likovnih umetnika
U Beogradu. g. Sekretar, M.A. Milovanović
Ovaj dokument, pisan krupnim rukopisom slikara Milana M. Milovanovića na jednom tabaku kancelarijske karirane hartije, označava početak Udruženja likovnih umetnika u Beogradu.
Glavna pitanja kojima se novoosnovano Udruženje u prvoj godini svoga rada, 1919-1920., bavilo bila su: donošenje godišnjih programa rada u pravila Udruženja, stvaranje umetničkog saveta pri Ministarstvu prosvete i stvaranje opšte organizacije jugolovenskih umetnika za celu teritoriju države SHS.
Udruženje nije počelo svoj rad na osnovu već dogovorenih i formulisanih pravila koja se na osnivačkoj skupštini usvajaju, već se izradi programa i pravila pristupilo tek po osnivanju Udruženja.
U toku ovog rada koji je trajao dva meseca Udruženju je pristupilo još šest umetnika: slikari Moše Pijade, Jovanka Marković, Dragomir Glišić, Milica Milivojević, Marko Murat i Sibe Miličić- tako da je Udruženje u momentu usvajanja pravila imalo trideset članova.
Жељко Шкаламера - арх. Зоран Јаковљевић, КНЕЗ МИХАЈЛОВА УЛИЦА, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Саопштења свеска 3, Београд, 1964.г., стр. 29.:
У истој публикацији на страни 27 у тексту посвећеном згради на кућном броју 33 пише следеће: "Зграду је подигао трговац Никола Спасић и оставио је као задужбину поред зграде у Кнез Михајловој улици бр. 37, задужбинском фонду који је носио његово име." (завршен цитат)
У Политикином Забавнику од 20. јуна 1997. године (аутор Миленко Тодоровић, стручни консултант Гордана Гордић) пише овако:
Међутим, у краткој биографији Александра Бугарског (Гордана Гордић, АРХИТЕКТОНСКО НАСЛЕЂЕ БЕОГРАДА I, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Саопштења свеска 6, Београд, 1966.г., стр. 87) ова кућа се не помиње:
У истој публикацији архитекта Ђура Бајаловић уопште се не помиње.
Бранко Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Издавачка агенција "Драганић", Београд, 1994.г., стр. 132.:
Фотографија куће у Кнез Михајловој 37 снимљена 1876. године, објављена у каталогу изложбе АРХИТЕКТУРА БЕОГРАДА НА СТАРОЈ ФОТОГРАФИЈИ аутора Милана Шћекића, Музеј града Београда, каталог изложбе 29, Београд, 1986. година:
Питање: постоји ли на било ком језику иоле озбиљнија студија или барем сликовница о В. Сташевском? Наиме, из спискова нпр у Београдским општинским новинама уочљив је врло велих број његових одобрених пројеката. И то не само десетине њих по Чиновничкој колонији, већ и много њих по осталим деловима града: Цара Душана, Дубљанска, Хаџи-Рувимова, Которска, Краљице Наталије, Његошева, Милешевска.... Колико сам приметио, у Архитектонској енциклопедији му је посвећена отприлике 1,4 реченица.
Исто питање имам и о извесном Петровић Јордану који се у књизи и не спомиње, а пројектовао је низ кућа, па и вишеспратних, рецимо у Царице Милице, Ратарској, Руварчевој, Зеленом венцу....
Хвала унапред.
Питање: постоји ли на било ком језику иоле озбиљнија студија или барем сликовница о В. Сташевском? Наиме, из спискова нпр у Београдским општинским новинама уочљив је врло велих број његових одобрених пројеката. И то не само десетине њих по Чиновничкој колонији, већ и много њих по осталим деловима града: Цара Душана, Дубљанска, Хаџи-Рувимова, Которска, Краљице Наталије, Његошева, Милешевска.... Колико сам приметио, у Архитектонској енциклопедији му је посвећена отприлике 1,4 реченица.
Исто питање имам и о извесном Петровић Јордану који се у књизи и не спомиње, а пројектовао је низ кућа, па и вишеспратних, рецимо у Царице Милице, Ратарској, Руварчевој, Зеленом венцу....
Хвала унапред.
Годишњак града Београда, XLV-XLVI, 1998-1999.
Хвала Звездарки, ммиловану и Изногуду. Није лоше за почетак.
Имамо ли негде бољу слику, видљиву голим оком, кафане Макиш (пређе Гарибалди)? На неком кафанском сајту одакле је ова минијатура као адреса наводи се Сарајевска 66, код Нушића је то чини ми се Савска а код Голубовића "негде у Врачарском кварту". Ја нешто стално запиткујем...
Углавном, из Друштва потомака Францтала ми обећаше понеку причу и фотографију....
Pozdrav svima ...
Није ми јасно што би се дозвољавала таква пракса потписивања туђих пројеката, али пошто се то, како кажеш, дешавало, закључујем да су у питању наша посла. Али онако лаички, чак и да обојици (па и низу других непоменутих у Енциклопедији) пола "пројеката" бацимо у воду из наведених разлога, остаје значајан број радова због којих заслужују озбиљнију студију. Да и не спомињем колико би ме обрадовала макар и само сликовница са објектима, што се неће никад десити... Ово је, понављам, размишљање лаика, чисто на математичкој основи - што већа гомила, већа је вероватноћа да је нешто од тога наведена особа заиста и урадила.
Ta praksa je ulazila u domen "sive" ili crne zone i bila je opšte rasprostranjena. Svakako, to nije naša specijalnost, nego jedan opšti stav prema potpisivanju i značenju autorskog pečata, koji se održao dugo vremena i do današnjih dana. Pre rata to su činili svi bez izuzetaka, samo je procenat onih koji su aktivno potpisivali tuđe varirao. Čak i "najveći" arhitekti su to činili (Zloković, Brašovan, Borisavljević i mnogi mnogi drugi), a o manje poznatim da i ne govorimo.
Jedini način da se danas raspozna autorski rukopis jeste da se sagleda celo delo i prepoznaju elementi, sklopovi, način razmišljanja, detalji koji se pojavljuju kroz ceo opus.
Mada i tada nije sigurno :)
Dragi prijatelji. Ja sam Viktorija Kazakova. Ruskinja sam iz Moskve ali sad sam student osnovnih studija Akakdemije Lepih Umetnosti.
U okviru mog seminarskog rada treba mi informacija o istorijatu Galerije ULUS u Knez Mihajlovoj ulici 37 i o zgradi gde se ona nalazi. Na zalost internet potraga za materijalom nije dala rezultat. Za mene je veoma bitna bilo koja informacija, vezana za istorijat Galerije. Unapred vam veliko hvala
Чуди ме да ништа није нашла. Ево кратког историјата УЛУС, онако из прве руке:
UDRUŽENjE LIKOVNIH UMETNIKA U BEOGRADU
OSNIVANjE I POČETAK RADA
1919-1920.
Zapisnik
Prvi sastanak likovnih umetnika : slikara i vajara održan u Beogradu 15. Novembra 1919. godine u saliDruge beogradske gimnazije a po prethodnom sporazumu sledećih umetnika:g.g.Uroša Predića, Đoke Jovanovića, Simeona Roksandića, Milana A. Milovanovića, Branka popovića, Paška Vučetića, Ljubomira Ivanovića, Bete R. Vukanovićke, Ane V. Marinkovićke, Stevana Milosavljevića, Koste Miličevića, Golubovića, Dragoljuba Pavlovića, Borivoja Stefanovića, Momčila Živanovića, Veljka Stanojevića, Živorada Atanasijevića, Ilije Šobajića, Mihaila Milovanovića, Arambašića, Lazarevićeve, Cvetkovićeve, Čađevićeve i Vlad. Becić.
Na istoj sedniciizabranajeuprava:g.g. za predsednika, slikarUrošPredić,zap.predsednika, slikarBranko Popović, za sekretara , slikar Milan A. Milovanović, za blagajnika, vajar Simeon Roksandić a za upravni odbor, Beta R. Vukanovićka, Vladimir Becić, Momčilo Živanović, Ljubomir Ivanović, i Mijailo Milovanović, slikari.
D ruštvo će se zvati: Udruženje likovnih umetnika.
Na istoj sednici doneta je odluka da se uputi poziv svima jugoslovenskim umetnicima u zemlji, te da se izvrši opšta organizacija.
15. novembar 1919. Udruženja likovnih umetnika
U Beogradu. g. Sekretar, M.A. Milovanović
Ovaj dokument, pisan krupnim rukopisom slikara Milana M. Milovanovića na jednom tabaku kancelarijske karirane hartije, označava početak Udruženja likovnih umetnika u Beogradu.
Glavna pitanja kojima se novoosnovano Udruženje u prvoj godini svoga rada, 1919-1920., bavilo bila su: donošenje godišnjih programa rada u pravila Udruženja, stvaranje umetničkog saveta pri Ministarstvu prosvete i stvaranje opšte organizacije jugolovenskih umetnika za celu teritoriju države SHS.
Udruženje nije počelo svoj rad na osnovu već dogovorenih i formulisanih pravila koja se na osnivačkoj skupštini usvajaju, već se izradi programa i pravila pristupilo tek po osnivanju Udruženja.
U toku ovog rada koji je trajao dva meseca Udruženju je pristupilo još šest umetnika: slikari Moše Pijade, Jovanka Marković, Dragomir Glišić, Milica Milivojević, Marko Murat i Sibe Miličić- tako da je Udruženje u momentu usvajanja pravila imalo trideset članova.
Извор: сајт УЛУС: http://www.ulus.rs/srpski/istorijat
Наравно, ту је и Википедија на српском:
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5_%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5
Жељко Шкаламера - арх. Зоран Јаковљевић, КНЕЗ МИХАЈЛОВА УЛИЦА, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Саопштења свеска 3, Београд, 1964.г., стр. 29.:
У истој публикацији на страни 27 у тексту посвећеном згради на кућном броју 33 пише следеће: "Зграду је подигао трговац Никола Спасић и оставио је као задужбину поред зграде у Кнез Михајловој улици бр. 37, задужбинском фонду који је носио његово име." (завршен цитат)
У Политикином Забавнику од 20. јуна 1997. године (аутор Миленко Тодоровић, стручни консултант Гордана Гордић) пише овако:
Међутим, у краткој биографији Александра Бугарског (Гордана Гордић, АРХИТЕКТОНСКО НАСЛЕЂЕ БЕОГРАДА I, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Саопштења свеска 6, Београд, 1966.г., стр. 87) ова кућа се не помиње:
У истој публикацији архитекта Ђура Бајаловић уопште се не помиње.
Бранко Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Издавачка агенција "Драганић", Београд, 1994.г., стр. 132.:
Фотографија куће у Кнез Михајловој 37 снимљена 1876. године, објављена у каталогу изложбе АРХИТЕКТУРА БЕОГРАДА НА СТАРОЈ ФОТОГРАФИЈИ аутора Милана Шћекића, Музеј града Београда, каталог изложбе 29, Београд, 1986. година:
Питање: сећа ли се неко кад су за саобраћај затворени Обилићев венац и Чика Љубина?
Исто питање имам и о извесном Петровић Јордану који се у књизи и не спомиње, а пројектовао је низ кућа, па и вишеспратних, рецимо у Царице Милице, Ратарској, Руварчевој, Зеленом венцу....
Хвала унапред.
Годишњак града Београда, XLV-XLVI, 1998-1999.
Исто питање имам и о извесном Петровић Јордану који се у књизи и не спомиње, а пројектовао је низ кућа, па и вишеспратних, рецимо у Царице Милице, Ратарској, Руварчевој, Зеленом венцу....
Хвала унапред.
Годишњак града Београда, XLV-XLVI, 1998-1999.
Хвала Звездарки, ммиловану и Изногуду. Није лоше за почетак.