A da li je moguce da se proveri imenik Zemuna, mozda je ovaj broj tamo postojao...?
Ono sto me odbija od mogucnosti da je rec o Zemunu jeste ovaj cirlicni natpis: vlasti NDH su ekspresno proterale i zabranile cirilicu, a ako je ovo 1943. onda je to previse "visok" datum da ovakav natpis ostane negde u NDH.
Zato ne mogu da se otrgnem utisku da ovde imamo nesto nesvakidasnje pred sobom. I sto kaze kolega Lepigaja, ovaj miro-antik u principu daje tacne legende koliko sam kogao da shvatim. Mada, to ne mora nista da znaci... Ali, ustasa i cirlica u 43-oj, to nije uopste "redovan" istorijski okvir.
Најбољи пример за блаћење урађеног је пошта код железничке станице. НИКАДА и НИ ОД КОГА нисам чуо да ли је осим погрда на начин поправке бомбардоване и полусрушене зграде ико поставио питање а колико других зграда у време 1945-46 године када је поправљена, не би могло да се поправи да се није штедело на реконструкцији те зграде.
Ljudi reaguju na prvu loptu. Draži su im, svakako, istorijski stilovi, nego modernizam, pa zato niko ni ne staje u odbranu Kratove rekonstrukcije. Ipak, gledajući malo slobodnijih očiju, a tu bi struka i mogla da kaže koju reč, Pošta kod stanice je bila veoma nefunkcionalna i zgrada sa obiljem grešaka tj. nametnutih polurešenja uslovljenih njenom spoljašnjom arhitekturom.
Kada je reč o popravkama u to rano posleratno doba, dubok naklon upućujem senama tih neverovatnih ljudi koji su uspevali najnemogućnije stvari da učine u najgore moguće doba. Već mnogo puta smo o tome govorili, ali gledajući u globalu, razmere rekonstrukcije i kvaliteti tih graditeljskih poduhvata nadmašuju i, daleko bogatije i nacije više sklone autentičnim rekonstrukcijama gradskog tkiva.
Мислио сам да овог пута оћутим на можда двестапедесетосму дискусију на форумима овог типа, по питању (ре)конструкције или (де)конструкције Поште Београд 2. Али ипак:
Да ли је меродавним урбанистичко-архитектонским телима био пречи лични укус (да ли им је нешто драже или није) или очување историјске, културне, архитектонске баштине. Зашто су урбанисти Дрездена или Варшаве, после Другог светског рата, до танчина реконструисали зграде које су срушили у бомбардовањима савезници или нацисти? И Дрезден и Варшава су били у зони источног блока, зашто комунистички "укус" или "струка" нису тамо преовладали? Питам се зашто се неки људи данас буне због "скрнављења" вила на Дедињу (ономад смо видели један пример) а ладно оправдавају нарушавање оригиналног изгледа објекта који је пројектовао један од најзнаменитијих српских архитеката. Можда зато што су "прерађене" виле биле у стилу модерне?
Рећи да је пошта Београд 2 била нефункционална, па је стога требало прерадити, ми није блиско. Државни објекти тих габарита и инвестиционе вредности, нису могли бити технолошки нефункционални. Пошта Београд 2 је довршена око 1930. Није било могуће пројектовати такав поштански објекат без пројектног задатка, без поштовања технолошког процеса прераде пошиљака. То што је доњи део зграде био одређен да буде пословни део, а горњи спратови да буду стамбени, није изум Коруновића, већ захтев инвеститора. Да је држава код јавних зграда поштовала технолошке захтеве, може се поткрепити чињеницом да је проф. Бранко Таназевић још 1906. године добио задатак да, заједно са инжењерима телекомуникација, обиђе неколико европских земаља и тамо сагледа типологију телефонских централа, и да по тим искуствима пројектује телеграфско-телефонску централу у Косовској улици. Ако је Министарство грађевина то могло тада да учини, зашто не би могло 1927/1929?
Да ли је тај објекат морао бити на брзину "реконструисан" одмах после рата? Па ни Немци у току рата нису одмах реконструисали железничку станицу, у непосредној близини, већ су направили монтажни објекат између станице и поште. У Нишу је, после Другог светског рата, направљена барака на железничкој станици, у којој је обезбеђен простор за поштанске магацине и простор за технолошки процес прераде пошиљака. Тако је и у Београду могао бити обезбеђен простор у неком од железничких магацина, или у једној или две бараке, док не прође довољно времена и скупе се средства за праву реконструкцију поште Београд 2. Али не, пожурило се са деконструкцијом.
Рећи да је пошта Београд 2 била полусрушена, па је зато оправдана деконструкција, уопште не стоји. Овде сам више пута постављао фотографије и спољног и унутрашњег изгледа тог полућошета које је било срушено. И немам намеру да то понављам...
Рекао бих да је, поред промене архитектонске "моде", Коруновићевој пошти пресудила освета и завист оних предратних архитеката чији пројекти нису у доба Краљевине били прихваћени од државе као инвеститора, а Коруновић је као инспектор Министарства грађевина био дужан да надзире грађење објеката зиданих у државној режији, па и рад Конструкторског одсека министарства... Ти неостварени архитекти су му се светили и свете му се на нефер начин, оговарајући га, трачарећи и ширећи трачеве о њему... Све до данас.
Али, показало се да је време на Коруновићевој страни.
Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Da ne citiram, kako ne bih izazvao neku falinku na serveru. Nismo skoro imali ovakvu zagonetku. Nekako imam utisak kao da je ovde u pitanju neka železnička stanica. Ne znam zašto, možda zbog one metalne konstrukcije za tendu. To bi možda i opravdalo prisustvo ustaše. Inače „Sremkinja” je poslastičarska radnja. Mada je čudan i taj izraz. Pretpostvljam da je u pitanju Beograd da bi bila „Sremica”. Po položaju desne ruke Nemca reklo bi se da drži mašingever. Njih dvojica su izgleda patrola. Najsumnjiviji lik mi je onaj u šeširu, kao da hoće da kaže „Ko ti je rekao da slikaš?”
Sad vidim da je Relja „ubo” lokaciju. Bravo. Pa nisam bio daleko od štajge.
Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Биће да је Реља стварно убо. Ево ових локалчића. Кад се сетим да је у првом цугу није окачио...
Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Донекле личи, али се не види ништа детаљно и поуздано. Поред тога, кафана Битољ (жута зграда) носи број 97 1941. године, па јр 91 трећа зграда улево (она са ризалитима). (Мапа Навојева, знамо, није поуздана у детаљима.)
Ono sto me odbija od mogucnosti da je rec o Zemunu jeste ovaj cirlicni natpis: vlasti NDH su ekspresno proterale i zabranile cirilicu, a ako je ovo 1943. onda je to previse "visok" datum da ovakav natpis ostane negde u NDH.
Zato ne mogu da se otrgnem utisku da ovde imamo nesto nesvakidasnje pred sobom. I sto kaze kolega Lepigaja, ovaj miro-antik u principu daje tacne legende koliko sam kogao da shvatim. Mada, to ne mora nista da znaci... Ali, ustasa i cirlica u 43-oj, to nije uopste "redovan" istorijski okvir.
Најбољи пример за блаћење урађеног је пошта код железничке станице. НИКАДА и НИ ОД КОГА нисам чуо да ли је осим погрда на начин поправке бомбардоване и полусрушене зграде ико поставио питање а колико других зграда у време 1945-46 године када је поправљена, не би могло да се поправи да се није штедело на реконструкцији те зграде.
Ljudi reaguju na prvu loptu. Draži su im, svakako, istorijski stilovi, nego modernizam, pa zato niko ni ne staje u odbranu Kratove rekonstrukcije. Ipak, gledajući malo slobodnijih očiju, a tu bi struka i mogla da kaže koju reč, Pošta kod stanice je bila veoma nefunkcionalna i zgrada sa obiljem grešaka tj. nametnutih polurešenja uslovljenih njenom spoljašnjom arhitekturom.
Kada je reč o popravkama u to rano posleratno doba, dubok naklon upućujem senama tih neverovatnih ljudi koji su uspevali najnemogućnije stvari da učine u najgore moguće doba. Već mnogo puta smo o tome govorili, ali gledajući u globalu, razmere rekonstrukcije i kvaliteti tih graditeljskih poduhvata nadmašuju i, daleko bogatije i nacije više sklone autentičnim rekonstrukcijama gradskog tkiva.
Мислио сам да овог пута оћутим на можда двестапедесетосму дискусију на форумима овог типа, по питању (ре)конструкције или (де)конструкције Поште Београд 2. Али ипак:
Да ли је меродавним урбанистичко-архитектонским телима био пречи лични укус (да ли им је нешто драже или није) или очување историјске, културне, архитектонске баштине. Зашто су урбанисти Дрездена или Варшаве, после Другог светског рата, до танчина реконструисали зграде које су срушили у бомбардовањима савезници или нацисти? И Дрезден и Варшава су били у зони источног блока, зашто комунистички "укус" или "струка" нису тамо преовладали? Питам се зашто се неки људи данас буне због "скрнављења" вила на Дедињу (ономад смо видели један пример) а ладно оправдавају нарушавање оригиналног изгледа објекта који је пројектовао један од најзнаменитијих српских архитеката. Можда зато што су "прерађене" виле биле у стилу модерне?
Рећи да је пошта Београд 2 била нефункционална, па је стога требало прерадити, ми није блиско. Државни објекти тих габарита и инвестиционе вредности, нису могли бити технолошки нефункционални. Пошта Београд 2 је довршена око 1930. Није било могуће пројектовати такав поштански објекат без пројектног задатка, без поштовања технолошког процеса прераде пошиљака. То што је доњи део зграде био одређен да буде пословни део, а горњи спратови да буду стамбени, није изум Коруновића, већ захтев инвеститора. Да је држава код јавних зграда поштовала технолошке захтеве, може се поткрепити чињеницом да је проф. Бранко Таназевић још 1906. године добио задатак да, заједно са инжењерима телекомуникација, обиђе неколико европских земаља и тамо сагледа типологију телефонских централа, и да по тим искуствима пројектује телеграфско-телефонску централу у Косовској улици. Ако је Министарство грађевина то могло тада да учини, зашто не би могло 1927/1929?
Да ли је тај објекат морао бити на брзину "реконструисан" одмах после рата? Па ни Немци у току рата нису одмах реконструисали железничку станицу, у непосредној близини, већ су направили монтажни објекат између станице и поште. У Нишу је, после Другог светског рата, направљена барака на железничкој станици, у којој је обезбеђен простор за поштанске магацине и простор за технолошки процес прераде пошиљака. Тако је и у Београду могао бити обезбеђен простор у неком од железничких магацина, или у једној или две бараке, док не прође довољно времена и скупе се средства за праву реконструкцију поште Београд 2. Али не, пожурило се са деконструкцијом.
Рећи да је пошта Београд 2 била полусрушена, па је зато оправдана деконструкција, уопште не стоји. Овде сам више пута постављао фотографије и спољног и унутрашњег изгледа тог полућошета које је било срушено. И немам намеру да то понављам...
Рекао бих да је, поред промене архитектонске "моде", Коруновићевој пошти пресудила освета и завист оних предратних архитеката чији пројекти нису у доба Краљевине били прихваћени од државе као инвеститора, а Коруновић је као инспектор Министарства грађевина био дужан да надзире грађење објеката зиданих у државној режији, па и рад Конструкторског одсека министарства... Ти неостварени архитекти су му се светили и свете му се на нефер начин, оговарајући га, трачарећи и ширећи трачеве о њему... Све до данас.
Али, показало се да је време на Коруновићевој страни.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Занимљиво је да је овде politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema Дрина имала сасвим други тел. број. (ако је то иста Дрина)
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Занимљиво је да је овде politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema Дрина имала сасвим други тел. број. (ако је то иста Дрина)
Занимљиво је још то што је кафана Дрина имала два дела у Вилсону, а са два броја телефона. Између њих Френч лајн:
Sad vidim da je Relja „ubo” lokaciju. Bravo. Pa nisam bio daleko od štajge.
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Биће да је Реља стварно убо. Ево ових локалчића. Кад се сетим да је у првом цугу није окачио...
Највероватније да није Београд. Јер, на крајње десном излогу стоји број телефона 20-674, кога је у Бг-у 1941. носила кафана Дрина у Карађорђевој 91. Међутим, зграде се потпуно разликују: Дрина се налазила у дугачкој двоспратној згради хотела Вилсон, преко пута железничке станице.
Ovo jeste Karađorđeva, evo i argumenata:
Strelice pokazuju izlog, na kojem je ispisan telefonski broj, stolariju u prizemlju bele zgrade, kao i rešetku nadstrešnice.
A ako se polgeda plan grada iz 1940., upravo na tom mestu se i nalazi adresa Karađorđeva 91.
Донекле личи, али се не види ништа детаљно и поуздано. Поред тога, кафана Битољ (жута зграда) носи број 97 1941. године, па јр 91 трећа зграда улево (она са ризалитима). (Мапа Навојева, знамо, није поуздана у детаљима.)
Dakle, ustasa u Karadjordjevoj, 1943-e.
Vise nego zanimljivo. A ja kazem da je internet Aladinova pecina.
Hvala svima koji su ucestvovali u ovoj enigmi, kao i kolegi Lepomgaji koji nam je otkrio ovu neverovatnu sliku.