Pera Dobrinović (Beograd, 11. jun 1853. — Novi Sad, 21. decembar 1923.) je bio glumac i reditelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu.

Biografija

Osnovnu i tri razreda gimnazije završio je u Beogradu. Devet meseci 1870. pohađao je Glumačku školu Narodnog poziorišta u Beograduu kojem je od 7. novembra 1870 bio privremeni član. od februara do jula 1872. bio je u putujućem pozorištu L. Popovića, a potom je do 10. juna 1873. ponovo u beogradskom pozorištu.Zatim je kraće vreme u družini D. Kolarevića. Na poziv A. Hadžića dolazi sa Dimitrijem i Draginjom Ružić u Vršac, gde 25. avgusta 1873. stupa u novosadsko Srpsko narodno pozorište i u njemu ostaje do 1. decembra 1912. kada je penzionisan.

Bio je glumac raskošnog talenta iako nije imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja. Bio je mali rastom, debeo, okrugao, imao noge kao u deteta. Njegove oči su bile krupne i buljave ali divne, radoznale, svetle, svako ih je voleo i bez snebivanja stajao pred njima. Glas mu je bio zvonak, nešto pocepan i rezak, umeo je njime u oktavama da žonglira, da šapće i grmi. U svim ulogama davao je kako je tačno zapazio Milan Grol - ono što je najveće u glumačkoj veštini. Igrao je tragične i komične uloge domaćeg i stranog repertoara među koji su poznate po svom bogatstvu i raznolikosti: Kir Janja (Sterija), Jago (Šekspir, Otelo), Ričard III (Šekspir), Mita Kradić (Tot, Seoska lola), Pantelija (Okrugić - Sremac, Saćurica i Šubara), Štancika (Trifković, Izbiračica) i dr. Prvi je srpski glumac kojem je podignit javni spomenik (u Novom Sadu 1982.).

Iz Wikipedije

Михаило Вујић био је професор економије, министар и политичар.

Завршио је филозофију на Великој школи, а затим студирао филозофију и економију у Немачкој, где је и докторирао фолозофију 1879. године. Убрзо по повратку са студија у Србију приступа Радикалној странци, и то њеном умереном крилу.

Од 1879. до 1887. године предавао је економију на Великој школи, као трећи велики професор, после Косте Цукића и Чедомиља Мијатовића.

Први пут постаје министар финансија у либерално-радикалној влади Јована Ристића средином 1887. године, а крајем исте године прелази у радикалну владу Саве Грујића, која пада априла 1888. године. Потом је министар финансија у владама Саве Грујића (1889-1891), Николе Пашића (1891), Лазара Докића (1893), Саве Грујића (1893-1894) и Ђорђа Симића (1896-1897). Остао је запамћен по томе што је као министар финансија преузео у државне руке монополе дувана и соли и експлоатацију железница, који су до тада били у рукама страних друштава. Донекле је средио државне финансије, доводећи буџет из великих дефицита у равнотежу 1891. године.

Покушао је да изведе конверзију свих спољних зајмова Србије како би смањио терет њихове отплате, али није успео.

Када се, по својој женидби са Драгом Машин, краљ Александар приближио радикалима 1900. године, Вујић је постао посланик у Паризу. Већ фебруара 1901. Вујић је министар иностраних послова у влади Алексе Јовановића, а ускоро затим (20. марта 1901) саставља сопствени владу, у којој задржава портфељ министра иностраних послова. Ова је влада била коалициона напредњачко-радикалска, тзв. фузионашка, а по краљевој жељи да се радикали умере уз помоћ двору наклоњених напредњака. Помирљивост Вујића и других умерених радикала према двору изазвала је расцеп у Радикалној странци, из које се издвајају млађи и борбенији елементи и формирају Самосталну радикалну странку. Вујић ипак није довољно попустљив, према процени краља Александра, и Вујићева влада пада 7. новембра 1902. године.

Следећих година Вујић је посланик у Бечу (1903), Берлину (1906) и Риму (1909).

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 5. фебруара 1901.

Главно дело:

§                     Начела народне економије I-III (1895-1898).

1.                 Основна претходна питања и историјски развитак науке о народној привреди, 1895.

2.                 Економска теорија, 1896.

3.                 Економска политика, 1898.