За част заставе

Митровица, 28. августа. 1914.

То је било ономад 25. августа. 
Наше трупе једва су сачекале онај, давно жељени, тренутак, да већ једном пређу у наш стари, поносни Срем. На Сави, на Чеврнтији, недалеко од Митровице, у саму зору наши су почели спуштати понтоне у воду. Није много прошло, а са аустријске стране осуше се плотуни из пушака. Наши им одговорише пакленом ватром из пушака, топова и митраљеза. Непријатељ је одмах ућуткан и натеран на хитно повлачење. Наши су се почели брзо пребацивати преко Саве и, кад је пребачена прва партија војника у осам понтона, зачу се на ћесаровом земљишту громки усклик: 
– Живео Краљ Петар! Живела Србија!... 
После два часа прешао је био цео пук са два батаљона другог једног пука, упутивши се напред. Љута битка водила се цео дан. Аустријанци су преко целог дана добијали из Руме знатна појачања. Наши су се борили као лавови. 
Испод високе савске обале, на спруду, пуковски лекар је превијао рањенике и пребацивао их понтонима на нашу страну. Аустријанци као да су то били смотрили, па су осули шрапнелима на завојиште. 
Пао је мрак. Пред несразмерно јачем непријатељем наши нису могли одолети и почеше се повлачити. Наше трупе биле су се повукле већ до саме обале Саве и већ је претила опасност да ће пасти непријатељу у руке. 
Око 10 увече, када се не пријатељ све више приближавао застави, командант пука зграби заставу и предаде је пуковском лекару са речима: 
— Докторе, вама поверавам спас заставе! 
— Нека пођу за мном три добра пливача, — одговорио је лекар свлачећи чизме, — и нека пливају око мене. 
А кад су војници стигли он им рече: 
— Ако би се ја почео давити, нека један од вас прихвати заставу, и ако би се ко од дављеника приближавао мени прихватите га ви. 
И онда без речи, лекар скочи у Саву држећи чврсто пуковску заставу под мишицом. Пливао је са заставом напред а три војника за њим. Киша од куршума и шрапнела непријатељских падала је по савском огледалу правећи клобуке. Вода је била прекривена људским главама, неки су гинули у води а неки задобијали ране. Од силне пуцњаве проламало се небо. И усред те паклене ватре, лекар је најзад срећно пребацио пуковску заставу на нашу страну... 
Тај доктор, који је спасао част заставе свога пука, стављајући на коцку свој живот, зове се Миливоје Ј. Петровић санитетски је мајор и лекар. 
Тај доктор је праунук Хајдук-Вељка Петровића. Потомак се показао да је достојан свога славног претка. Он је спасао част заставе онога пука, који носи име његовог прадеде. 

Дим. Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 4. септембар 1914.

Миливоје Ј. Петровић је спасао заставу 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије Српске војске.

Миливоје Ј. Петровић (1877-1938) је био син Јеврема Петровића (1805-1875), који је био син Саве Петровића, а овај је, опет, био син Милутина Петровића Ере (1791-1861), млађег брата Хајдук Вељка Петровића.

Јеврем Петровић, се оженио Маријом Капарис и добио сина Миливоја. Марија је имала сестру Софију, која се удала за Цветка Ђорђевића, првог телеграфисту у Пожаревцу (иначе унука војводе Чолак Анте Симеуновића). У том браку је рођен њихов први син Димитрије, који је такође постао телеграфиста и који је написао овај чланак, јер је био сарадник Политике. Дакле, Димитрије Ц. Ђорђевић и Миливоје Ј. Петровић су били браћа од тетака.