Карађорђева број 87, некадашњи хотел ''Цариград'' код железничке станице. Дозидао сам још један спрат да би oва, висином свог прочеља, била усклађена са суседним зградама...
Испоштоване пропорције, висина спрата, орнаментика чак ми зграда овако дозидана делује мање здепасто. На наредном цртежу она је прва с десна...
Oвај део Карађорђеве улице, низ данас четири ( на горњем цртежу ) а некада ( на доњој фотографији) пет зграда, није одувек био ругло града. Ево како је изгледао пред сам Први Светски рат...
А ево и фотографског поређења данашњег и изгледа улице 1940 године ...
Oвај мој цртеж не представља измишљотину или неку фантазију већ зграду која је заиста постојала и дан данас постоји тотално непрепознатљива на бројевима 79-83 Карађорђеве улице преко пута железничке станице.
Изгледа јадно и бедно јер је бомбардована од стране Немаца 6-тог и 7-мог априла 1941 године када је њена унутрашњост у потпуности изгорела.
За време Окупације искрпљена је на врат - на нос. И од тада ништа није урађено. Највероватније да се руши пројектом ''Београд на води''...
То је некад био хотел ''Вилсон'' (ово му је име важило између два Светска рата). Зграда је иначе подигнута почетком 20 века у стилу чисте сецесије, тада је овај угоститељски објекат добио своје прво име по једном другом америчком председнику - ''Вашингтон''.
Нема помена овом остварењу ни у једној од књига о архитектури Београда. Зграда није заштићена као споменик културе нити као део старе урбане целине ''Савамале'' а процените сами да ли је вредна пажње или не...
Еволуција изгледа овог здања. Десно крило што згради данас недостаје срушено је немачким бомбардовањем 1941 године...
Lepo beše dok se dotični ne obogati trgovinom bušljivim opancima za vojsku 1914. i trgovinom obveznicama ratne štete, pa posta gradonačelnik, kupi ovu zemlju i u centru grada napravi zoo vrt. Naravno, kao ni danas, nije to mogao sam.
Не знам одакле ови подаци али из биографије са сајта његових земљака из Лесковца се тако нешто не види.
Види се школовање, фабрике, богати мираз, партнерство и све то пре Великог рата.
Волео бих да видим извор ових тврдњи, то би био врло вредан податак, надам се да нису у питању злурада оговарања из послератних дорћолских буџака.
А Зоо врт је од 1945. до данас могао осам пута да буде измештен, једино што се десило везано за Владу Илића је усељавање ЈУЛ-а у његову породичну кућу и недавно откривање споменика.
Vlada i Sotir Ilić ( kuća New Life poliklinika) bili su sinovi poznatog leskovačkog fabrikanta Koste Ilića poreklom iz Vlasotinca. Obojica su završili tehničku školu u Ljubljani u Austrougarskoj, a zatim i tekstilni fakultet u Ahenu.
Vlada je odlično govorio tri jezika – nemački, francuski i engleski. Ovo školovanje otac Kosta im je omogućio jer je razradio posao u manufakturi gajtana u Leskovcu koju je kupio 1896. godine kada je Vlada imao 14 godina. Glavni događaj u porodici Ilić se desio kada se Vlada oženio Olgom, unukom čuvenog veleposednika iz Bačke, u Austrougarskoj, Laze Dunđerskog, akciоnara Srpske banke iz Zagreba. Olga je dobila znatan miraz, a ovaj brak je stvorio poslovno partnerstvo između dve porodice, Ilića i Dunđerskih.
Kosta Ilić tada sa sinovima odlučuje da proširi svoje poslovanje, te, u ortakluku sa sinovima, 1906. godine od Nemca Evgenija Mihaela na Karaburmi u Beogradu kupuje fabriku čoje. U ovoj fabrici, koja je podignuta 1897., imao je značajan ulog Karl Volf, industrijalac iz Nemačke, koji je takođe bio vlasnik fabrike za preradu kudelje u Vranju. Pošto su ove dve fabrike bile povezane, prešle su u vlasništvo porodice Ilić. Porodica Ilić je tako u svom vlasništvu imala tri fabrike tekstilnog materijala čime je osnovan poslovni koncern pod nazivom „Kosta Ilić sa Sinovima i Komp.”
Kompanija je 1910. godine prerasla u akcionarsko društvo, sa kapitalom od 3.000.000 dinara u zlatu. Glavni akcionari su bili braća Ilić, a veliki udeo je imala i Srpska banka iz Zagreba, preko Laze Dunđerskog. Društvo se bavilo podizanjem fabrika, osnivanjem filijala i industrijskim i trgovačkim poslovima. Braća Ilić predvođeni Vladom su došli u posed engleske tehnologije za proizvodnju tekstila jer su uoči Prvog svetskog rata otkupili tekstilnu fabriku „Krompton Ltd” u Beogradu od Ugarske tekstilne industrije (Ungarische Tehtilindustrie), u kojoj je porodica Dunđerski bila akcionar. Sa svoje strane, ova tekstilna industrija je bila naslednica tkačke fabrike „Haterleu i Krompton” čiji je poverenik bio, beogradski trgovac Boža Živković, koji je sagradio prethodno savremenu radionicu za tkanje sa rabojem koja je radila po tehnologiji čuvenog engleskog pronalazača Haterlija. Kupovinom ove fabrike sa najsavremenijom engleskom tehnologijom kompaniji Ilić je mnogo značilo za dalji razvoj. Nakon Prvog svetskog rata fabrika na Karaburmi je bila obnovljena finansijskim sredstvima Narodne banke, a i reparacijom iz Nemačke na ime ratne odštete, u visini od 9.722.000 dinara.
Vlada Ilić je od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine bio gradonačelnik Beograda. Na toj funkciji pokazao se izuzetno sposobnim za vođenje javnih poslova. Kao gradonačelnik, Ilić je izvršio krupne reforme u gradskoj opštini, umanjio cenu električne energije i na taj način uticao na razvoj zanatskih radionica; sredio je finansijske prilike u gradskoj opštini u trošarinskoj politici time omogućivši javne radove velikih razmera. Angažovao se na rešavanju socijalnih problema, izgradnji radničkih stanova, zdravstvenih ustanova i dečjih prihvatilišta, škola, uklanjanju baruština, izgradnji parkova.
Na samom početku njegovog mandata svečano je otvoren novi viseći most preko reke Save koji je poneo ime „Most Viteškog kralja Aleksandra I”, koji je jedan od najlepših mostova sagrađenih u Jugoslaviji u 20. veku. Takođe na samom početku njegovog mandata otvoren je i most preko Dunava, koji je spojio Beograd i Pančevo, drumsko-železnički most koji je poneo ime „Kralj Petar II”. Preko njega je prošla i nova železnička pruga, čija trasa je polazila sa Glavne železničke stanice, pa Karađorđevom ulicom uz reku Savu išla ispod Donjeg grada Beogradske tvrđave, a zatim obalom Dunava, gde se nalazila industrijska gradska četvrt, i pored Ilićeve tekstilne fabrike izlazila na novi most i dalje za Pančevo. Za vreme Ilićevog mandata otvorena je tramvajska linija od Beograda do Zemuna, podignuto je Staro sajmište na levoj obali Save, započeta izgradnja Hrama Sv. Save, podignuta Glavna pošta, izgrađeni novi putevi i trgovi, otvoren Beogradski zološki vrt i dr. Sam zološki vrt je 11. jula 1936. godine od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić. Vrt je tada bio dvostruko veći nego danas i prostirao se sve do Nebojšine kule.
Vladu Ilića su uhapsile nove revolucionarne vlasti marta 1945. godine i izvele na suđenje još dok se Drugi svetski rat nije završio. Osuđen je, 26. marta 1945. od strane Vojnog suda Komande grada Beograda , a nekoliko dana kasnije, 5. aprila 1945. je i Viši vojni sud doneo presudu, u obe presude kao glavna krivica Vladi Iliću je navedena da su njegove tekstilne fabrike radile tokom rata i na taj način jačale ratni potencijal okupatora, a glavi razlog je bila namera novih vlasti da konfiskuju celokupnu njegovu imovinu. To je urađeno za manje od dve godine na suđenju, 17. januara 1947. godine pred Sreskim sudom za Rejon Grad Beograda.
Život Vlade Ilića ličnom intervencijom kod Tita spasio je britanski premijer Čerčil, ali imovina mu je oduzeta i on je skončao svoj život u siromaštvu 1952. godine.
На сајту Српског академског круга имамо додатне детаље из живота овог човека...
Родио се 1882. у маленој варошици на југу, у доба када је Србија тек почела слободно да дише, у години када је проглашена за краљевину. Најмлађи је био међу шесторицом синова Костадине и Косте-Момџије, трговца стасалог у Власотинцу које тек што беше искорачило из „пустог турског“. Носио је кратко и једноставно име: Влада Илић. Трговац је решио да најдаровитије синове – Владу и његовог старијег брата Сотира, припрема за достојне наследнике. Купио је малу фабрику гајтана у Лесковцу и, вешто послујући, од прихода школовао децу. Влада је тако завршио техничку школу у Љубљани, па факултет у Ахену. Дечак са Власине брзо је упознао правила развоја текстилне индустрије и успешног пословања. Савладао је и француски, немачки и енглески језик. Њихов се капитал посебно увећао после Владине женидбе са Олгом, унуком чувеног бачког велепоседника Лазе Дунђерског. Она је донела богат мираз, а започели су и заједнички послови Илића и Дунђерских, који су објединили искуства као и вредноћу српског севера и енергију српског југа. Тада је и у животу Владе Илића настала прекретница.
Пошто је његов отац купио и једну фабрику чоје на Карабурми, започела је изградња империје Илића у престоници. Ширили су производњу и запошљавали нове раднике. Њихова компаније прерасла је 1910. у акционарско друштво, са процењеним капиталом од три милиона динара у злату. Пред Први светски рат примењивали су напредну енглеску технологију у преради текстила. И после рата бележили су само раст на сваком пољу. Влада Илић је важио за „радничку мајку“. Запосленима у његовим фабрикама градили су се станови, њихова деца добијала су пакетиће о празницима, оделца за Врбицу, да осете да газда заиста брине о њиховој будућности. Са константним растом капитала растао је у престоници и утицај Владе Илића. Окумио се са краљем Александром Карађорђевићем. У јануару 1935. постао је градоначелник Београда и на тој дужности одржао се дуго – до септембра 1939.
Остао је упамћен међу Београђанима као најспособнији градоначелник између два светска рата. Као главни акционар у Електро предузећу Србије, умањио је грађанима цену електричне енергије. Подстицао је развој занатских радионица и јавне радове у граду. Коначно је, успешним мерама, средио финансије у градској каси и отплатио дугове. Наставио је изградњу радничких станова и насеља, оправљао је старе и оснивао многе нове здравствене установе, дечија прихватилишта и паркове.
Бака Цвета, Надина мајка. Школске слике. Запис са подлоге на којој су залепљене. Писала осамдесетих година Нада Павловић:
"
Мамине ђачке слике
1) први разред, Београд, школа код Вазнесењске цркве, 1916?
2) трећи течај, школа на углу Краља Петра и Душанове, крај основне школе, 1919
3) хор Радничке школе из Бранкове улице, 1920
а на полеђини пише:
„у Радничкој школи остала 2 године и после тога отишла на занат у 13. години. Између школе код Вазнесењске цркве и трећег течаја, мама је ишла једну годину у „Немачку школу“ у улици Краљице Наталије (сада Народног фронта) и 3 месеца у „Мађарску школу“ у Темишвару, код баба Маргите... „
Време каже ово: www.vreme.com/cms/view.php и прилаже још фотки...
Карађорђева број 87, некадашњи хотел ''Цариград'' код железничке станице. Дозидао сам још један спрат да би oва, висином свог прочеља, била усклађена са суседним зградама...
Испоштоване пропорције, висина спрата, орнаментика чак ми зграда овако дозидана делује мање здепасто. На наредном цртежу она је прва с десна...
Oвај део Карађорђеве улице, низ данас четири ( на горњем цртежу ) а некада ( на доњој фотографији) пет зграда, није одувек био ругло града. Ево како је изгледао пред сам Први Светски рат...
А ево и фотографског поређења данашњег и изгледа улице 1940 године ...
Oвај мој цртеж не представља измишљотину или неку фантазију већ зграду која је заиста постојала и дан данас постоји тотално непрепознатљива на бројевима 79-83 Карађорђеве улице преко пута железничке станице.
Изгледа јадно и бедно јер је бомбардована од стране Немаца 6-тог и 7-мог априла 1941 године када је њена унутрашњост у потпуности изгорела.
За време Окупације искрпљена је на врат - на нос. И од тада ништа није урађено. Највероватније да се руши пројектом ''Београд на води''...
То је некад био хотел ''Вилсон'' (ово му је име важило између два Светска рата). Зграда је иначе подигнута почетком 20 века у стилу чисте сецесије, тада је овај угоститељски објекат добио своје прво име по једном другом америчком председнику - ''Вашингтон''.
Нема помена овом остварењу ни у једној од књига о архитектури Београда. Зграда није заштићена као споменик културе нити као део старе урбане целине ''Савамале'' а процените сами да ли је вредна пажње или не...
Еволуција изгледа овог здања. Десно крило што згради данас недостаје срушено је немачким бомбардовањем 1941 године...
Време каже ово: www.vreme.com/cms/view.php и прилаже још фотки...
Hvala puno!
Lepo beše dok se dotični ne obogati trgovinom bušljivim opancima za vojsku 1914. i trgovinom obveznicama ratne štete, pa posta gradonačelnik, kupi ovu zemlju i u centru grada napravi zoo vrt. Naravno, kao ni danas, nije to mogao sam.
Не знам одакле ови подаци али из биографије са сајта његових земљака из Лесковца се тако нешто не види.
Види се школовање, фабрике, богати мираз, партнерство и све то пре Великог рата.
Волео бих да видим извор ових тврдњи, то би био врло вредан податак, надам се да нису у питању злурада оговарања из послератних дорћолских буџака.
А Зоо врт је од 1945. до данас могао осам пута да буде измештен, једино што се десило везано за Владу Илића је усељавање ЈУЛ-а у његову породичну кућу и недавно откривање споменика.
Vlada i Sotir Ilić ( kuća New Life poliklinika) bili su sinovi poznatog leskovačkog fabrikanta Koste Ilića poreklom iz Vlasotinca. Obojica su završili tehničku školu u Ljubljani u Austrougarskoj, a zatim i tekstilni fakultet u Ahenu.
Vlada je odlično govorio tri jezika – nemački, francuski i engleski. Ovo školovanje otac Kosta im je omogućio jer je razradio posao u manufakturi gajtana u Leskovcu koju je kupio 1896. godine kada je Vlada imao 14 godina. Glavni događaj u porodici Ilić se desio kada se Vlada oženio Olgom, unukom čuvenog veleposednika iz Bačke, u Austrougarskoj, Laze Dunđerskog, akciоnara Srpske banke iz Zagreba. Olga je dobila znatan miraz, a ovaj brak je stvorio poslovno partnerstvo između dve porodice, Ilića i Dunđerskih.
Kosta Ilić tada sa sinovima odlučuje da proširi svoje poslovanje, te, u ortakluku sa sinovima, 1906. godine od Nemca Evgenija Mihaela na Karaburmi u Beogradu kupuje fabriku čoje. U ovoj fabrici, koja je podignuta 1897., imao je značajan ulog Karl Volf, industrijalac iz Nemačke, koji je takođe bio vlasnik fabrike za preradu kudelje u Vranju. Pošto su ove dve fabrike bile povezane, prešle su u vlasništvo porodice Ilić. Porodica Ilić je tako u svom vlasništvu imala tri fabrike tekstilnog materijala čime je osnovan poslovni koncern pod nazivom „Kosta Ilić sa Sinovima i Komp.”
Kompanija je 1910. godine prerasla u akcionarsko društvo, sa kapitalom od 3.000.000 dinara u zlatu. Glavni akcionari su bili braća Ilić, a veliki udeo je imala i Srpska banka iz Zagreba, preko Laze Dunđerskog. Društvo se bavilo podizanjem fabrika, osnivanjem filijala i industrijskim i trgovačkim poslovima. Braća Ilić predvođeni Vladom su došli u posed engleske tehnologije za proizvodnju tekstila jer su uoči Prvog svetskog rata otkupili tekstilnu fabriku „Krompton Ltd” u Beogradu od Ugarske tekstilne industrije (Ungarische Tehtilindustrie), u kojoj je porodica Dunđerski bila akcionar. Sa svoje strane, ova tekstilna industrija je bila naslednica tkačke fabrike „Haterleu i Krompton” čiji je poverenik bio, beogradski trgovac Boža Živković, koji je sagradio prethodno savremenu radionicu za tkanje sa rabojem koja je radila po tehnologiji čuvenog engleskog pronalazača Haterlija. Kupovinom ove fabrike sa najsavremenijom engleskom tehnologijom kompaniji Ilić je mnogo značilo za dalji razvoj. Nakon Prvog svetskog rata fabrika na Karaburmi je bila obnovljena finansijskim sredstvima Narodne banke, a i reparacijom iz Nemačke na ime ratne odštete, u visini od 9.722.000 dinara.
Vlada Ilić je od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine bio gradonačelnik Beograda. Na toj funkciji pokazao se izuzetno sposobnim za vođenje javnih poslova. Kao gradonačelnik, Ilić je izvršio krupne reforme u gradskoj opštini, umanjio cenu električne energije i na taj način uticao na razvoj zanatskih radionica; sredio je finansijske prilike u gradskoj opštini u trošarinskoj politici time omogućivši javne radove velikih razmera. Angažovao se na rešavanju socijalnih problema, izgradnji radničkih stanova, zdravstvenih ustanova i dečjih prihvatilišta, škola, uklanjanju baruština, izgradnji parkova.
Na samom početku njegovog mandata svečano je otvoren novi viseći most preko reke Save koji je poneo ime „Most Viteškog kralja Aleksandra I”, koji je jedan od najlepših mostova sagrađenih u Jugoslaviji u 20. veku. Takođe na samom početku njegovog mandata otvoren je i most preko Dunava, koji je spojio Beograd i Pančevo, drumsko-železnički most koji je poneo ime „Kralj Petar II”. Preko njega je prošla i nova železnička pruga, čija trasa je polazila sa Glavne železničke stanice, pa Karađorđevom ulicom uz reku Savu išla ispod Donjeg grada Beogradske tvrđave, a zatim obalom Dunava, gde se nalazila industrijska gradska četvrt, i pored Ilićeve tekstilne fabrike izlazila na novi most i dalje za Pančevo. Za vreme Ilićevog mandata otvorena je tramvajska linija od Beograda do Zemuna, podignuto je Staro sajmište na levoj obali Save, započeta izgradnja Hrama Sv. Save, podignuta Glavna pošta, izgrađeni novi putevi i trgovi, otvoren Beogradski zološki vrt i dr. Sam zološki vrt je 11. jula 1936. godine od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić. Vrt je tada bio dvostruko veći nego danas i prostirao se sve do Nebojšine kule.
Vladu Ilića su uhapsile nove revolucionarne vlasti marta 1945. godine i izvele na suđenje još dok se Drugi svetski rat nije završio. Osuđen je, 26. marta 1945. od strane Vojnog suda Komande grada Beograda , a nekoliko dana kasnije, 5. aprila 1945. je i Viši vojni sud doneo presudu, u obe presude kao glavna krivica Vladi Iliću je navedena da su njegove tekstilne fabrike radile tokom rata i na taj način jačale ratni potencijal okupatora, a glavi razlog je bila namera novih vlasti da konfiskuju celokupnu njegovu imovinu. To je urađeno za manje od dve godine na suđenju, 17. januara 1947. godine pred Sreskim sudom za Rejon Grad Beograda.
Život Vlade Ilića ličnom intervencijom kod Tita spasio je britanski premijer Čerčil, ali imovina mu je oduzeta i on je skončao svoj život u siromaštvu 1952. godine.На сајту Српског академског круга имамо додатне детаље из живота овог човека...
Родио се 1882. у маленој варошици на југу, у доба када је Србија тек почела слободно да дише, у години када је проглашена за краљевину. Најмлађи је био међу шесторицом синова Костадине и Косте-Момџије, трговца стасалог у Власотинцу које тек што беше искорачило из „пустог турског“. Носио је кратко и једноставно име: Влада Илић. Трговац је решио да најдаровитије синове – Владу и његовог старијег брата Сотира, припрема за достојне наследнике. Купио је малу фабрику гајтана у Лесковцу и, вешто послујући, од прихода школовао децу. Влада је тако завршио техничку школу у Љубљани, па факултет у Ахену. Дечак са Власине брзо је упознао правила развоја текстилне индустрије и успешног пословања. Савладао је и француски, немачки и енглески језик. Њихов се капитал посебно увећао после Владине женидбе са Олгом, унуком чувеног бачког велепоседника Лазе Дунђерског. Она је донела богат мираз, а започели су и заједнички послови Илића и Дунђерских, који су објединили искуства као и вредноћу српског севера и енергију српског југа. Тада је и у животу Владе Илића настала прекретница.
Пошто је његов отац купио и једну фабрику чоје на Карабурми, започела је изградња империје Илића у престоници. Ширили су производњу и запошљавали нове раднике. Њихова компаније прерасла је 1910. у акционарско друштво, са процењеним капиталом од три милиона динара у злату. Пред Први светски рат примењивали су напредну енглеску технологију у преради текстила. И после рата бележили су само раст на сваком пољу. Влада Илић је важио за „радничку мајку“. Запосленима у његовим фабрикама градили су се станови, њихова деца добијала су пакетиће о празницима, оделца за Врбицу, да осете да газда заиста брине о њиховој будућности. Са константним растом капитала растао је у престоници и утицај Владе Илића. Окумио се са краљем Александром Карађорђевићем. У јануару 1935. постао је градоначелник Београда и на тој дужности одржао се дуго – до септембра 1939.
Остао је упамћен међу Београђанима као најспособнији градоначелник између два светска рата. Као главни акционар у Електро предузећу Србије, умањио је грађанима цену електричне енергије. Подстицао је развој занатских радионица и јавне радове у граду. Коначно је, успешним мерама, средио финансије у градској каси и отплатио дугове. Наставио је изградњу радничких станова и насеља, оправљао је старе и оснивао многе нове здравствене установе, дечија прихватилишта и паркове.
"
Мамине ђачке слике
1) први разред, Београд, школа код Вазнесењске цркве, 1916?
2) трећи течај, школа на углу Краља Петра и Душанове, крај основне школе, 1919
3) хор Радничке школе из Бранкове улице, 1920
а на полеђини пише:
„у Радничкој школи остала 2 године и после тога отишла на занат у 13. години. Између школе код Вазнесењске цркве и трећег течаја, мама је ишла једну годину у „Немачку школу“ у улици Краљице Наталије (сада Народног фронта) и 3 месеца у „Мађарску школу“ у Темишвару, код баба Маргите... „
Према адресној књизи из 1912. становали су у Вишеградској 13, а у адресно-информационој књизи из 1922, наводи се адреса становања Скендербегова 29а.