Слика која на полеђини има црвени печат „Бенчић“ и назив Кафана Дарданели. С обзиром да су они Дарданели срушени 1901. ово је или фалсификат или је нека друга кафана са истим именом. Ко зна, можда је и оригинал, ал ми нешто ова одела не личе на то доба. Да ли беше била таква кафана у Савамали или је то старо име кафане Босфор... заборавио сам, а на послу немам литературу. Уосталом, ако неког интересује нека истражује.
Bilo je reči o ovome. Kafana „Dardanel” nalazila se u vreme ovakvog stajlinga na ćošku Dušanove i Kralja Petra.
Koliko me pamćenje služi(?) odatle su kretale auto-trke koje su vožene ulicama Dušanovom i Strahinjića Bana.
Милетова слика је одлична, али то вероватно није улична башта Дарданела. Јер, он има пет отвора које је Дорћолац уоквирио жутим, а Милетова кафана их има најмање шест, а вероватно и више.
Kada sam ovo uokvirio želeo sam samo da obeležim kuću. Nisam ni mislio da su stolovi u Dušanovoj. I ja sam mislio na dvorišnu stranu, jer nema kaldrme niti tramvajskih šina.
Sada me, ipak, buni ovaj pravilni drvored i ivičnjak koji se zapaža u desnom uglu!?
да ли су и ове две фотографије БИГЗ (бар га ја тако и данас зовем)?
Koлико видим јесу, барем према трећој слици где се види тераса и полукружна ''кула'' испред ње...
Da, to je terasa BIGZ-a , gde je kasnije bio restoran drustvene ishrane, koji se prosirio i do stubova..
Izlazak na terasu je bio onemogucen, osim u retkim situacijama uz dozvolu...
Pogled je velicanstven! Ne mogu da se nakajem sto nisam poneo aparat jednom prilikom..
Slikao član foruma Beobuild "Zuma"
Čitava galerija fotografija spoljašnosti i unutrašnjosti ove nekada veličanstvene zgrade se može videti na
Слика која на полеђини има црвени печат „Бенчић“ и назив Кафана Дарданели. С обзиром да су они Дарданели срушени 1901. ово је или фалсификат или је нека друга кафана са истим именом. Ко зна, можда је и оригинал, ал ми нешто ова одела не личе на то доба. Да ли беше била таква кафана у Савамали или је то старо име кафане Босфор... заборавио сам, а на послу немам литературу. Уосталом, ако неког интересује нека истражује.
Bilo je reči o ovome. Kafana „Dardanel” nalazila se u vreme ovakvog stajlinga na ćošku Dušanove i Kralja Petra.
Koliko me pamćenje služi(?) odatle su kretale auto-trke koje su vožene ulicama Dušanovom i Strahinjića Bana.
Милетова слика је одлична, али то вероватно није улична башта Дарданела. Јер, он има пет отвора које је Дорћолац уоквирио жутим, а Милетова кафана их има најмање шест, а вероватно и више.
Kada sam ovo uokvirio želeo sam samo da obeležim kuću. Nisam ni mislio da su stolovi u Dušanovoj. I ja sam mislio na dvorišnu stranu, jer nema kaldrme niti tramvajskih šina. Sada me, ipak, buni ovaj pravilni drvored i ivičnjak koji se zapaža u desnom uglu!?
То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
Моја мати се са комшиницом Милицом споразумела да је крајње време да и њихова деца гледају цртане филмове на том чуду – телевизору. Једног поподнева је своја два сина, а комшиница своје две ћерке, лепо обукла, проверила да ли су лепо опрали уши и нокте, и тако смо колективно кренули на други крај вароши, код неке њихове пријатељице којој је муж већ купио телевизор. Кад смо стигли тамо, испред улаза у стан је било неколико деце, која су чекала да баце поглед на телевизор.
Онда нас је пријатељица позвала, претходно избацивши неколико деце. Ушли смо у замрачену собу у чијем углу је била кутија из које је светлела нека плавкаста светлост. Када су нам се очи привикле на мрак (тада се сматрало да се ТВ може гледати само у мрачној просторији, као у биоскопу), разазнали смо неку јурњаву преко екрана. Нисам сигуран, било је много давно, али ми се чини да је то био Душко Дугоушко. Нисмо се дуго задржали, ни десетак минута, устали смо и направили место другима, а онда опет потрошили пола сата за пут до куће.
После смо ми клинци укапирали да су то наше мајке биле знатижељне, а ми смо били само изговор.
Једног дана је у наш стан донета велика, готово коцкаста кутија. Затим су дошле неке ћалетове колеге, у зиду наше старинске зграде, дебелом скоро метар, су направили две рупе, ту су усадили две челичне шине и то су добро загипсали. После пар дана, кутија је отворена, из ње је извађен телевизор РР 865, и стављен на дрвену плочу, преко оне две челичне шине. Телевизор је био прилично тежак, али ми се чинило да су оне шине могле да носе и фићу. Међутим, што је сигурно - сигурно.
Телевизор је био постављен у просторији у којој смо се сви скупљали преко дана, кухињи. Ту је био шпорет на дрва (ћале, цитат: „У моју кућу никад није ушла ни грудва угља!“ немам појма зашто) сто, столице и кревет, на коме сам спавао ја, једно време заједно с братом. Ту би прилегао и ћале, после ручка.
Телевизор је имао бирач канала, с десне стране (то нисмо употребљавали, јер је био само један програм, први, наравно црно-бели) и дугмад за подешавања, испод екрана. На задњој страни су били прикључци за антену и за даљински управљач. Пљоснати антенски кабл је ишао до плафона, па кроз једну рупу на таван. Антена „рибља кост“ је била причвршћена за један стуб на тавану. Нисам био код куће када су подешавали правац антене, али могу да замислим та гласна добацивања и дириговања из кухиње на терасу и са терасе на таван.
Даљински управљач за телевизор нисам никад видео, јер није дошао у комплету са ТВ-ом. Међутим, по облику и величини прикључка, могу да га замислим као неку справу, која је дебелим, гумом изоловалим и дучачким каблом била повезана са позадином телевизора. Та справа је вероватно имала исти број дугмади као и сам телевизор. Мој отац је недостатак оригиналног, кабловског даљинског надоместио савременијом варијантом. Он је имао даљински који је реаговао на глас: Појачај звук! Осветли слику! Мало контрастније! Тај даљински је имао фабричку ознаку Микица М.56. Ваљда вам је јасно да сам то био ја, најмлађи члан породице.
Пошто је напон струје тада био прилично променљив, уз телевизор смо купили стабилизатор. Неку омању, али тешку справу, која је гласно зујала. Када се појавио и други програм, било је неопходно да се купи конвертор. Дакле, још једна справа са неким дугмићима. И тако смо гледали црно-белу телевизијску слику. Други телевизор смо купили тек када је почео да се емитује програм у боји. Стари, исправни, ТВ РР 865, са стабилизатором, конвертором и антеном „рибља кост“ стоји у селу, поред радио апарата РР 230.
Љубитељима телевизије мога узраста не морам да описујем страхове и предрасуде које је ТВ унео: телевизор зрачи (можда зато што су Нишлије правиле и рентген апарате), па се мора гледати поиздаље; телевизор је опасан за очи, не сме да се гледа предуго, итд.
Мој брат је био страствен љубитељ спорта. Сећам се када је у току ноћи пребацивао ћебе преко кухињских врата (на једном месту су се расушила, па је издајничка плавкаста светлост телевизора могла да нас открије) и онда је после поноћи или рано изјутра дуго гледао спортске преносе. Нисам сигуран, био сам клинац, али ми се нешто мота по сећању бокс меч Клеј - Листон и неки преноси олимпијада или светских првенстава са друге стране планете... Али, то је већ друга прича.
То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
Не знам шта је све имала твоја баба, али је бар имала двориште. А Дарданел га није имао:
То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
Не знам шта је све имала твоја баба, али је бар имала двориште.
А Дарданел га није имао:
ПС: Није ваљда из пожаревачког Скобаља?
Рекох ли ти ја да волем да заебавам посматраче?
Уосталом, могао си да туриш било који ћошак...
Не постоји пожаревачки Скобаљ.
Постоји Скобаљ код Смедерева.
Уствари, то је само преко Мораве, око 15 км од Пожаревца, аутом.
Кад идеш пешке онда има више километара...
Bilo je reči o ovome. Kafana „Dardanel” nalazila se u vreme ovakvog stajlinga na ćošku Dušanove i Kralja Petra.
Koliko me pamćenje služi(?) odatle su kretale auto-trke koje su vožene ulicama Dušanovom i Strahinjića Bana.
Милетова слика је одлична, али то вероватно није улична башта Дарданела. Јер, он има пет отвора које је Дорћолац уоквирио жутим, а Милетова кафана их има најмање шест, а вероватно и више.
Kada sam ovo uokvirio želeo sam samo da obeležim kuću. Nisam ni mislio da su stolovi u Dušanovoj. I ja sam mislio na dvorišnu stranu, jer nema kaldrme niti tramvajskih šina.
Sada me, ipak, buni ovaj pravilni drvored i ivičnjak koji se zapaža u desnom uglu!?
да ли су и ове две фотографије БИГЗ (бар га ја тако и данас зовем)?
Koлико видим јесу, барем према трећој слици где се види тераса и полукружна ''кула'' испред ње...
Da, to je terasa BIGZ-a , gde je kasnije bio restoran drustvene ishrane, koji se prosirio i do stubova..
Izlazak na terasu je bio onemogucen, osim u retkim situacijama uz dozvolu...
Pogled je velicanstven! Ne mogu da se nakajem sto nisam poneo aparat jednom prilikom..
Slikao član foruma Beobuild "Zuma"
Čitava galerija fotografija spoljašnosti i unutrašnjosti ove nekada veličanstvene zgrade se može videti na
http://www.beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=258157#p258157
Bilo je reči o ovome. Kafana „Dardanel” nalazila se u vreme ovakvog stajlinga na ćošku Dušanove i Kralja Petra.
Koliko me pamćenje služi(?) odatle su kretale auto-trke koje su vožene ulicama Dušanovom i Strahinjića Bana.
Милетова слика је одлична, али то вероватно није улична башта Дарданела. Јер, он има пет отвора које је Дорћолац уоквирио жутим, а Милетова кафана их има најмање шест, а вероватно и више.
Kada sam ovo uokvirio želeo sam samo da obeležim kuću. Nisam ni mislio da su stolovi u Dušanovoj. I ja sam mislio na dvorišnu stranu, jer nema kaldrme niti tramvajskih šina. Sada me, ipak, buni ovaj pravilni drvored i ivičnjak koji se zapaža u desnom uglu!?
То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
Моја мати се са комшиницом Милицом споразумела да је крајње време да и њихова деца гледају цртане филмове на том чуду – телевизору. Једног поподнева је своја два сина, а комшиница своје две ћерке, лепо обукла, проверила да ли су лепо опрали уши и нокте, и тако смо колективно кренули на други крај вароши, код неке њихове пријатељице којој је муж већ купио телевизор. Кад смо стигли тамо, испред улаза у стан је било неколико деце, која су чекала да баце поглед на телевизор.
Онда нас је пријатељица позвала, претходно избацивши неколико деце. Ушли смо у замрачену собу у чијем углу је била кутија из које је светлела нека плавкаста светлост. Када су нам се очи привикле на мрак (тада се сматрало да се ТВ може гледати само у мрачној просторији, као у биоскопу), разазнали смо неку јурњаву преко екрана. Нисам сигуран, било је много давно, али ми се чини да је то био Душко Дугоушко. Нисмо се дуго задржали, ни десетак минута, устали смо и направили место другима, а онда опет потрошили пола сата за пут до куће.
После смо ми клинци укапирали да су то наше мајке биле знатижељне, а ми смо били само изговор.
Једног дана је у наш стан донета велика, готово коцкаста кутија. Затим су дошле неке ћалетове колеге, у зиду наше старинске зграде, дебелом скоро метар, су направили две рупе, ту су усадили две челичне шине и то су добро загипсали. После пар дана, кутија је отворена, из ње је извађен телевизор РР 865, и стављен на дрвену плочу, преко оне две челичне шине. Телевизор је био прилично тежак, али ми се чинило да су оне шине могле да носе и фићу. Међутим, што је сигурно - сигурно.
Телевизор је био постављен у просторији у којој смо се сви скупљали преко дана, кухињи. Ту је био шпорет на дрва (ћале, цитат: „У моју кућу никад није ушла ни грудва угља!“ немам појма зашто) сто, столице и кревет, на коме сам спавао ја, једно време заједно с братом. Ту би прилегао и ћале, после ручка.
Телевизор је имао бирач канала, с десне стране (то нисмо употребљавали, јер је био само један програм, први, наравно црно-бели) и дугмад за подешавања, испод екрана. На задњој страни су били прикључци за антену и за даљински управљач. Пљоснати антенски кабл је ишао до плафона, па кроз једну рупу на таван. Антена „рибља кост“ је била причвршћена за један стуб на тавану. Нисам био код куће када су подешавали правац антене, али могу да замислим та гласна добацивања и дириговања из кухиње на терасу и са терасе на таван.
Даљински управљач за телевизор нисам никад видео, јер није дошао у комплету са ТВ-ом. Међутим, по облику и величини прикључка, могу да га замислим као неку справу, која је дебелим, гумом изоловалим и дучачким каблом била повезана са позадином телевизора. Та справа је вероватно имала исти број дугмади као и сам телевизор. Мој отац је недостатак оригиналног, кабловског даљинског надоместио савременијом варијантом. Он је имао даљински који је реаговао на глас: Појачај звук! Осветли слику! Мало контрастније! Тај даљински је имао фабричку ознаку Микица М.56. Ваљда вам је јасно да сам то био ја, најмлађи члан породице.
Пошто је напон струје тада био прилично променљив, уз телевизор смо купили стабилизатор. Неку омању, али тешку справу, која је гласно зујала. Када се појавио и други програм, било је неопходно да се купи конвертор. Дакле, још једна справа са неким дугмићима. И тако смо гледали црно-белу телевизијску слику. Други телевизор смо купили тек када је почео да се емитује програм у боји. Стари, исправни, ТВ РР 865, са стабилизатором, конвертором и антеном „рибља кост“ стоји у селу, поред радио апарата РР 230.
Љубитељима телевизије мога узраста не морам да описујем страхове и предрасуде које је ТВ унео: телевизор зрачи (можда зато што су Нишлије правиле и рентген апарате), па се мора гледати поиздаље; телевизор је опасан за очи, не сме да се гледа предуго, итд.
Мој брат је био страствен љубитељ спорта. Сећам се када је у току ноћи пребацивао ћебе преко кухињских врата (на једном месту су се расушила, па је издајничка плавкаста светлост телевизора могла да нас открије) и онда је после поноћи или рано изјутра дуго гледао спортске преносе. Нисам сигуран, био сам клинац, али ми се нешто мота по сећању бокс меч Клеј - Листон и неки преноси олимпијада или светских првенстава са друге стране планете... Али, то је већ друга прича.То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
Не знам шта је све имала твоја баба,
ПС: Није ваљда из пожаревачког Скобаља?
То ја имам обичај да накнадно додајем прозоре и изливам тротоаре и тако заебавам посматраче...
Не знам какав је обичај у Београду, али и моја баба у Скобаљу је око куће на селу имала тротоар, а према дворишту терасу и један део, испод великог кестена, избетониран, да би могао да се постави велики славски сто, да гости о заветини, Великој Госпојини, не би газили по земљи, и да мој деда-стриц Спира не би морао мало-мало па да чупа столицу из земље, јер је имао преко 150 кила.
А Дарданел га није имао:
ПС: Није ваљда из пожаревачког Скобаља?
Рекох ли ти ја да волем да заебавам посматраче?
Уосталом, могао си да туриш било који ћошак...
Не постоји пожаревачки Скобаљ.
Постоји Скобаљ код Смедерева.
Уствари, то је само преко Мораве, око 15 км од Пожаревца, аутом.
Кад идеш пешке онда има више километара...