U svesci za decembar 1931 pročitala sam konkurs Naše pošte za nagradu onome telegrafisti, koji dokaže, da je 28. jula 1914. primio telegram grofa Bertholda, upućen Srpskoj Kralj. Vladi, a koji je sadržavao objavu rata Srbiji.

Ja sam u ono doba bila sa službom u Kragujevcu gde se nalazila i srpska Vrhovna komanda. Ja sam onaj telegrafista koji je u Kragujevcu primio pomenuti telegram, što dokazujem rukopisom u tome originalnom telegramu, koji je fotografisan i preštampan na str 55 jubilarne knjige Naše pobede, koju je izdalo Narodno delo, u Beogradu 1929.

Ružica Petrović – Crepić, telegrafistkinja koja je primila telegram koji je sadržao objavu rata Srbiji

U ono mučno doba za našu zemlju, Kragujevac je bio stan Vrhovne komande odakle se upravljalo odbranom zemlje. Mi telegrafisti iz kragujevačke p.t. stanice bili smo zaposleni i danju i noću oko davanja i primanja telegrama sa sviju strana.

U ono doba upravnik p. t. stanice bio je g. Vlada Dimitrijević, a šef telegrafa Vrhovne komande, koji je od g. Dimitrijevića preuzeo upravu telegrafskom stanicom, bio je pokojni Marko Protić. U trenutku kad je telegrafista iz Beograda objavio kragujevačkom telegrafu ovaj telegram, pitalo se: koji od nas, kragujevačkih telegrafista najbolje prima na sluh telegrame pisane latinicom; neka se taj javi da primi jedan telegram koji sadrži objavu rata Srbiji…

Svi smo pretrnuli od straha i uzbuđenja, Nastao je tajac i ja sam sama pošla ka tasteru – i sela za aparat.

Dok sam ja primala telegram, upravnik stanice i šef vojnog telegrafa, čitajući adresu koju sam već bila primila, nisu znali kome treba telegram uputiti, pošto ni sami nisu znali u onom trenutku sedište Kralj. Vlade, a telegram je bio upućen Ministru Spoljnih poslova, Beograd.

Kad sam telegram primila, sporazumeli su se starešine da ga predadu Vrhovnoj komandi, i ja mislim da se original ovoga telegrama nalazi i sada u našem Glavnom generalštabu, ako ga je Vrhovna komanda, kao što izgleda, sačuvala.

Telegram o objavi rata Srbiji sa parafom Ružice Petrović – Crepić

Koji je bio onaj telegrafista, koji je u Beogradu primio ovaj telegram neposredno od Beča ili Pešte, nije mi poznato. Isto tako mi nije poznato ni ime onoga kolege koji je meni iz Beograda davao ovaj telegram, jer se u ono burno vreme nije mnogo raspitivalo, no užurbano i grozničavo radilo.

Uzbuđenje je bilo isuviše veliko, pa se o nekom čuvanju podataka za istoriju nije moglo ni misliti, i ko zna, da nije bilo inicijative od strane Naše pošte, da li bi se uopšte neko odvažio da iz naše slavne prošlosti iščeprka i ovaj jedan detalj, koji ilustruje najbolje rad naših vojnih pošta i telegrafa u ono vreme, u kome su naši drugovi, svojim patriotizmom i neumornim radom mnogo zadužili zemlju i narod.

Meni je ovom prilikom mnogo više stalo do toga, da se istakne moj i mojih drugova moralni udeo u tome radu, nego li materijalna nagrada koju je uredništvo obećalo, a što do danas nisam o tome ništa govorila, ni preduzimala, to je zato, što nisam htela da se sama reklamiram, jer mi je to izgledalo neskromno, a i zato, što sam ipak očekivala jedan dan, kada će se i naša Glavna uprava pošta prisetiti i otpočeti skupljanje ovog dragocenog materijala.

Ne mogu a da ne istaknem još dva važna momenta iz mog službovanja u ono doba.

Bila sam isto tako dežurna, noću onoga dana kada se evakuisao beogradski telegraf, datuma se ne sećam. Tačno u ponoć prekinuta je bila veza sa Beogradom i poslednje reči mojeg kolege iz Beograda, koje mi je na liniji kazao, bile su:

„Sad prekidam liniju, napuštamo naš mili i dragi Beograd, neprijatelj nadire, povlačimo se ka Torlaku, čekajte na liniji, javiću vam se sa Torlaka“.

Tako su i naši drugovi zajedno sa junačkom srpskom vojskom, napuštali korak po korak zemlju svojih otaca, a mi smo sa zebnjom očekivali sve gore i gore vesti, i u noćnoj tišini, u našoj stanici u Kragujevcu, prekinuti zvuk relea zamenjivao je naš prigušeni jecaj i plač…

Drugi put, bila sam srećnija kada sam primala depešu Vojvode Mišića, koji je javljao za slavnu pobedu srpske vojske na Suvoboru i Rudniku, i tada naše suze radosnice, bile su nagrada za sve one mučne i teške trenutke koje smo preživljavali…

Žalim što nisam mogla voditi dnevnik iz onoga doba, a tu bi bilo još mnogo drugih interesantnih događaja koje je vreme i preživljene patnje izbrisalo iz moga sećanja.

Zahvalna sam mnogo uredništvu na plemenitoj inicijativi i nagradi, od koje ću kupiti nešto što će me večito potsećati na one trenutke.

Ružica Petrović – Crepić

p.t. čin. Beogradske direkcije

pošta i telegrafa.

G-đa Crepić rođena je 1893. u Kragujevcu. Svršila je dva razreda učiteljske škole u svome rodnom mestu. 1912. prijavila se za P. t. školu koju je završila i u decembru iste god. postavljena je za privremenog poštara pri p.t. stanici Kragujevac. Svetski rat zatekao je u Kragujevcu. Dolaskom Vrhovne komande u Kragujevac, kao odličan morzista određena je za rad samo na armijskim linijama, gde je povereni joj posao obavljala na potpuno zadovoljstvo svojih pretpostavljenih.

Donosimo ovaj odgovor žene činovnika, preko čijih je ruku prošao telegram koji je objavio rat. Naše žene su i u ratu ispunile svoju dužnost. Naša pošta bi odštampala rad o učešću žene u našoj p.t.t. službi. Najbolji napis o toj temi nagradićemo sa 150 d. To je XI konkurs Naše pošte.

Uredništvo

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović (http://arh-gavrilo.blogspot.com)

Ruzica u mladosti...








Ruza sa suprugom Leopoldom. I pozadina slike.



Ovo sam pronasao u koferu...




Ruzica 1967.godine. Preminula 70ih. Sahranjena na Centralnom groblju.