Gledajući ovu neveselu decu setih se jedne knjige, čini mi se monografije Šabačke gimnazije:
Аустрија је, у лето 1917. отворила „Реалну општинску гимназију”. Мајке се ипак обрадоваше.
„…Родитељи ипак, и углавном, обрадовали се. Дечаци им лутали као беспризорни, купили метке око вароши по рововима, хватали голубове по таванима, праћкама гађали црепљике и прозоре, једни другима разбијали носеве и препирали се уз неприличне речи и псовке какве само ваљда за време рата процветају. Час се јурцали кроз разграђене баште, час се пентрали по рушевинама у коров и шибље обраслим, час опет скупљали у буљуке да насрну, често ни због чега, на дружину својих вршњака из друге улице. Или поваздан бивали на Сави. Долазили само на ручак и увече на спавање; изопачили се и отели, тако да њима више нико није могао владати. Зато лакнуло сиротим мајкама кад је објављено да се отвара четири разреда нижег и два вишег течаја.”
A ima i nastavak:
За директора је био одређен Ђуро Ирошки, стари месни професор у пензији, који је четрдесет и два нараштаја пропустио кроз своје руке. За наставнике је спочетка ишло мало потеже, али и они су временом пронађени и однекуд доведени.
Над свима је био инспектор Јан Призетко, оберлајтнант, који је као ваљан Аустријанац нарочито у ту сврху био послат из Београда од стране гувернера. Он је, са својим динером који се с времена на време мувао ходницима, био једини човек у униформи и под оружјем – са сабљом и револвером.
Школарина је била тридесет круна месечно што је за она времена за многе било и превише. Често цела породица није у току месеца могла видети те паре, а ако би пак и имале што прихода, нису могле ни помислити да толику суму одвоје само за једног члана. И многима који су тање стајали било је онемогућено школовање. Због тога је, мало милом, мало под притиском власти које су пошто-пото хтеле да буде уписан довољан број ђака, основан од стране грађана школски одбор, који је по вароши прикупљао прилоге и старао се о набавци учила и плаћању школарине за најсиромашније ученике.
И тако је школа почела. Настава је трајала до један сат. Поподне се није одлазило у школу. Пошто је на почетку рата зграда била демолирана и опустошена ђаци су морали од куће да донесу столице, јер није имало довољно клупа.
При дну школског дворишта стајало је неколико гробова још од првог упада, а ограда више њих зјапила је разваљена и то место било је као неко стално збориште циганчића, шегрта и уопште доконе дечурлије.
„…Скупљали се ту као на солило. Чекали, чудно наоштрени, као да им нешто на нама прљило вид и вређало их неиздржљиво, да се пустимо на одмор – па да насрну. Били непријатељски расположени према гимназистима уопште и вребали све могуће згоде, стварали разне зачкољице и поводе да усамљене појединце прочерупају. Сачекивали нас на пролазима и угловима као у бусијама, задиркивали и исмејавали злочесто, плазили се и кревељили изазивачки, шамарали без разлога, подметали нам ногу или набацивали на главу ласо као да смо биволи у преријама. Мрзели нас невероватно. Нарочито због оног нашег знака школског на капама.”
Једно време већина предавача су били домаћи, неки чак и предратни професори школе. Касније су дошли неки нови, туђи. Учили су ђаке неку другачију историју, уводили нове предмете и заводили строгоћу какву до тада ученици нису видели. Ћирилица је била строго забрањена.
Пред крај рата попустила је строгоћа и дисциплина. Прочуло се да су Бугари положили оружје.
„…Призетко је то исто поподне отпутовао, сасвим незнано, извукао се просто неосетно, мукло и глухо као преступник тешки неки који гледа да само што пре умакне. И после тога га више нико никад у животу није видео”.
На старим разгледницама с краја 19. и почетка 20. века могу се често наћи потписи београдске породице Павловић. Данас је најпознатији члан ове породице проф др Коста Ст Павловић (Саутемптон, В. Британија). Имена Коста и Стеван су се наизменично појављивала из генерације у генерацију, где је најстарији унук добијао име свог деде.
На овој разгледници видимо потписе Стевана К. и Павла Ст. Павловића. Овај Стеван је вероватно деда данашњег професора, и живео је очигледно у Господар Јевремовој 39. Павле Ст Павловић је живео у Студеничкој 8 (данас ул. Светозара Марковића). Знамо да је Стеван имао синове Косту и Добросава (Бојка), као и кћер Лепосаву (Белу).
Да ли је постојао и син Павле (који је добио име по претку родоначелнику Павловића), или је Павле потомак Павловића по некој бочној линији? Можда је Павле умро или погинуо раније, па се касније (између два рата и после Другог светског рата) не помиње? У часопису Саборник, Параћин, бр 5/2013 помиње се Дневник Павла Ст. Павловића из 1913. г.
Недавно срушена у улици Војислава Вучковића
Премда о овој кући не знам ништа, информација коју сте поставили је изазвала код мене огроман осећај беспомоћности
Срушена је и зграда некадашње Фабрике авиона Рогожарски - потоњи ИКЛ у Кнеза Данила.
Jedan takav primer postoji i u Zorinoj/Ivana Milutinovića. O tome sam napisao nešto na ovom forumu:
http://www.beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=302493#p302493
POzdrav svima ...
Gledajući ovu neveselu decu setih se jedne knjige, čini mi se monografije Šabačke gimnazije:
Аустрија је, у лето 1917. отворила „Реалну општинску гимназију”. Мајке се ипак обрадоваше.
„…Родитељи ипак, и углавном, обрадовали се. Дечаци им лутали као беспризорни, купили метке око вароши по рововима, хватали голубове по таванима, праћкама гађали црепљике и прозоре, једни другима разбијали носеве и препирали се уз неприличне речи и псовке какве само ваљда за време рата процветају. Час се јурцали кроз разграђене баште, час се пентрали по рушевинама у коров и шибље обраслим, час опет скупљали у буљуке да насрну, често ни због чега, на дружину својих вршњака из друге улице. Или поваздан бивали на Сави. Долазили само на ручак и увече на спавање; изопачили се и отели, тако да њима више нико није могао владати. Зато лакнуло сиротим мајкама кад је објављено да се отвара четири разреда нижег и два вишег течаја.”
A ima i nastavak:
За директора је био одређен Ђуро Ирошки, стари месни професор у пензији, који је четрдесет и два нараштаја пропустио кроз своје руке. За наставнике је спочетка ишло мало потеже, али и они су временом пронађени и однекуд доведени.
Над свима је био инспектор Јан Призетко, оберлајтнант, који је као ваљан Аустријанац нарочито у ту сврху био послат из Београда од стране гувернера. Он је, са својим динером који се с времена на време мувао ходницима, био једини човек у униформи и под оружјем – са сабљом и револвером.
Школарина је била тридесет круна месечно што је за она времена за многе било и превише. Често цела породица није у току месеца могла видети те паре, а ако би пак и имале што прихода, нису могле ни помислити да толику суму одвоје само за једног члана. И многима који су тање стајали било је онемогућено школовање. Због тога је, мало милом, мало под притиском власти које су пошто-пото хтеле да буде уписан довољан број ђака, основан од стране грађана школски одбор, који је по вароши прикупљао прилоге и старао се о набавци учила и плаћању школарине за најсиромашније ученике.
И тако је школа почела. Настава је трајала до један сат. Поподне се није одлазило у школу. Пошто је на почетку рата зграда била демолирана и опустошена ђаци су морали од куће да донесу столице, јер није имало довољно клупа.
При дну школског дворишта стајало је неколико гробова још од првог упада, а ограда више њих зјапила је разваљена и то место било је као неко стално збориште циганчића, шегрта и уопште доконе дечурлије.
„…Скупљали се ту као на солило. Чекали, чудно наоштрени, као да им нешто на нама прљило вид и вређало их неиздржљиво, да се пустимо на одмор – па да насрну. Били непријатељски расположени према гимназистима уопште и вребали све могуће згоде, стварали разне зачкољице и поводе да усамљене појединце прочерупају. Сачекивали нас на пролазима и угловима као у бусијама, задиркивали и исмејавали злочесто, плазили се и кревељили изазивачки, шамарали без разлога, подметали нам ногу или набацивали на главу ласо као да смо биволи у преријама. Мрзели нас невероватно. Нарочито због оног нашег знака школског на капама.”
Једно време већина предавача су били домаћи, неки чак и предратни професори школе. Касније су дошли неки нови, туђи. Учили су ђаке неку другачију историју, уводили нове предмете и заводили строгоћу какву до тада ученици нису видели. Ћирилица је била строго забрањена.
Пред крај рата попустила је строгоћа и дисциплина. Прочуло се да су Бугари положили оружје.
„…Призетко је то исто поподне отпутовао, сасвим незнано, извукао се просто неосетно, мукло и глухо као преступник тешки неки који гледа да само што пре умакне. И после тога га више нико никад у животу није видео”.
На старим разгледницама с краја 19. и почетка 20. века могу се често наћи потписи београдске породице Павловић. Данас је најпознатији члан ове породице проф др Коста Ст Павловић (Саутемптон, В. Британија). Имена Коста и Стеван су се наизменично појављивала из генерације у генерацију, где је најстарији унук добијао име свог деде.
На овој разгледници видимо потписе Стевана К. и Павла Ст. Павловића. Овај Стеван је вероватно деда данашњег професора, и живео је очигледно у Господар Јевремовој 39. Павле Ст Павловић је живео у Студеничкој 8 (данас ул. Светозара Марковића). Знамо да је Стеван имао синове Косту и Добросава (Бојка), као и кћер Лепосаву (Белу).
Да ли је постојао и син Павле (који је добио име по претку родоначелнику Павловића), или је Павле потомак Павловића по некој бочној линији? Можда је Павле умро или погинуо раније, па се касније (између два рата и после Другог светског рата) не помиње? У часопису Саборник, Параћин, бр 5/2013 помиње се Дневник Павла Ст. Павловића из 1913. г.
Према Гугл преводиоцу ради се о нечему што би се могло превести као добротворно сиротиште у Топчидеру...
Kuzmanovicev prolaz, od Kolarceve, do rasksrnice Decanske i Nusiceve
Хвала вам. Баш је могао и да се потруди око ње, па ко год да је у питању..