Među većim brojem srpskih džez klavirista posleratne generacije doajen je Bora Roković (1925), koji je u Beograd došao 1948. godine iz Bečkereka (Zrenjanin). Džez muziku, a posebno Tedija Vilsona i Arta Tejtuma, je zavoleo slušajući pred rat emisije radio Stokholma čiji su se talasi slučajno mogli slušati u Bečkereku. Posle klavira, pod utiskom Luja Armstronga, naučio je i trubu. Po dolasku u Beograd najpre je svirao trubu u „Lotos” baru, na igrankama i harmoniku, a 1949. godine je prišao Radio Orkestru gde je svirao trubu, i potom od 1950. klavir. Roković je, gradeći lični imidž, prvi u Beogradu „skidao” Elingtona, bio zaintrigiran neobičnostima Monka, virtuozitetom Tejtuma i Pitersona, i popularnošću Garnera i Brubeka. Od početka, pa sve do danas kada je proslavio pedesetogodišnjicu rada, nikada nije prestajao da zrači živahnim mladalačkim entuzijazmom i da prenosi to osećanje na okolinu. 1954. godine je otišao u Nemačku, a 1958. godine počeo je da aranžira u Kelnu za orkestar Kurta Edelhagena, u kome je postao stalni član 1963. godine, i za koji je vezao preostali deo svoje karijere sve do penzije. 1961. godine snimio je u Beogradu treću LP ploču RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” sa nemačkim basistom i bubnjarem, (prvo srpsko izvođenje zahtevne Parkerove „Donna Lee”), kome su se na ostalim snimcima priključili Vojkan Đonović i Milan Stojanović. Roković je ostao do danas veoma čest gost beogradskog Radio Orkestra sa kojim je 1980. snimio i autorsku LP ploču, a za beogradsku televiziju vodio je seriju emisija o Elingtonu. Zanimljivo je da njegovo prezime danas stvara probleme mladim i neupućenim beogradskim novinarima koji ga pretvaraju u Rokvić ili Raković. Danas Roković kao penzioner živi u Kelnu, aktivan je, i uživa u proučavanju istorije džeza.
Aleksandar Nećak (1928-1994) je svirao pored klavira i gitaru i kontrabas. Kao klavirista vodio je nekada poznati „Trio Nećak”, sa gitaristom Đonovićem i kontrabasistom Milojem Đorđevićem, koji je stilski nalikovao na trio Net Kola. Posle jedne izdržane kazne zbog teškog automobilskog udesa, kao tadašnji muzički urednik Radio Beograda Nećak se 1973. godine odselio u Čikago gde je svirao u jednom srpskom lokalu, i gde je umro. Tradiciju džeza je u regionu Los Anđelesa nastavio njegov sin Aleksandar „Buca”, kontrabasista, koji je osamdesetih godina napravio snimke za Radio Beograd, ali koji su nepoznati javnosti iz nerazumljivih razloga. U tom kontekstu treba pomenuti i jednu danas zaboravljenu beogradsku TV emisiju koju je vodio Mića Marković, u kojoj je gost bio američki bubnjar srpskog porekla Jovan Vidaković (Johnny Vidacovich) koji je svojevremeno radio sa trubačem Četom Bejkerom.
Pijanista iz San Franciska patriotskog nastrojenja, Lazar Vučković (Larry Vukovich ili Vuckovich, 1937) odselio se 1951. godine u Ameriku iz Kotora - gde je pohađao muzičku školu. U Americi je živeo u San Francisku i Njujorku, gde se razvio u tipičnog modernog američkog džez pijanistu, i stekao je kao pijanista-profesionalac otpor prema rukovanju sa poznanicima. Prvi put je gostovao u Beogradu 1969. godine kao višegodišnji pratilac pevača Džona Hendriksa (Jon Hendricks, 1921), sa kojim su tom prilikom nastupili Milan Stojanović, Vojin Draškoci i Lale Tošić, kao i Radio orkestar. Jedno kraće vreme je potom boravio u Evropi gde je svirao i snimio ploču sa Duškom Gojkovićem, a potom se ponovo ustalio u San Francisku. Poslednje gostovanje u Beogradu ostvario je kao solo klavirista 1994. godine. Vučković za sobom ima sedam samostalnih ploča izdatih u Americi. Njegovi poslednji CD-i „Tres Palabres” i „Young At Heart”, gde na ovom poslednjem pet numera svira basista Buca Nećak, su pozitivno ocenjeni od strane američkih kritičara.
Među veterane srprkog džez klavira spadaju i urednik dugogodišnje džez emisije na radiju Beograd 202 - Steva Markićević (1925-2005), Bratislav „Bata” Janković (1930) koji je otišao u Nemačku 1959. godine i u Frankfurtu od 1962. duže vreme svirao Hemond orgulje, zemunac Mirko Šouc (1933) koji je bio virtuoz na harmonici i vodio mali zabavni ansambl Radio Beograda, Aleksandar „Saša” Subota (1935) - „beogradski Erol Garner” koji se posvetio estradi, i pančevac Fedor Ruptak (1937). Klavirista iz Pančeva garnerovsko-širingovskog tipa Vladimir „Džip” Radojčić (1932) je do 1968. godine vodio u Nemačkoj zapažen ansambl koji je svirao ponekad i džez muziku po najvećim hotelima, u kome su članovi bili Mirko Šabić (truba), Mika Stanojević (alt-saksofon), najmlađi u sastavu Silvester Levaj iz Subotice (tenor-saksofon, klavir, orgulje) - poznat po komercijalnom hitu Fly Robin Fly posle čega je karijeru nastavio kao kompozitor u Holivudu i danas živi između Minhena i L.Anđelesa, gitarista iz Zagreba Milan Lulić, Džimi Stanić (bas) i Lala Kovačev (bubnjevi). Ovaj sekstet je imao i jedan nastup u Beogradu. „DoktorDžip” je kasnije radio kao solo klavirista u hotelu Šeraton u Minhenu, a umešnim rukama danas pretvara stare klavire u nove.
Klavirista Josip „Pepi” Lorbek (1933) rođen je u Vršcu, a školovao se u Sloveniji. Vodio je trio u Novom Sadu, sa basistom Ladislavom Rebrekom (koji je kasnije postao basista Ljubljanskog orkestra) i bubnjarem Trivom Petrovićem. Jedno vreme je svirao u ritam sekciji Budimpeštanskog plesnog orkestra sa basistom Pegeom Aladarom koji je dobio od Mingusove udovice kontrabas. Lorbek je stilski naginjao Širingu, a među prvima je počeo da se bavi obradom melosa. Upisao je studije u Gracu i završio dopisni tečaj aranžiranja na Berkliju. Danas je urednik u Radio Novom Sadu. Urolog-hirurg iz Zemuna Dr Aleksandar Revišin (1935) je bio tipičan klavirista za kvintet (Beogradski džez kvintet), iako mu je uzor bio Oskar Piterson. Njegova kompozicija pekarskog naziva Kifle i perece dopala se na Bledu Herbu Geleru koji ju je izvodio u Kanadi. Svoje pozne nastupe Dr Revišin je vezao za diksilend ansambl Ljube Matijace usavršivši stariji stil sviranja klavira.
Klavirista, i jedini srbijanski džez vibrafonista, Vladimir Vitas „Glavonja” (1935-2000) je stekao prva znanja o džezu od Predraga Ivanovića i Roberta Haubera. Izuzev kraćeg boravka u Skandinaviji šezdesetih godina, kada je svirao na brodu sa tada nepoznatim gitaristom Džordžom Bensonom (George Benson), celu karijeru je proveo u Radio Orkestru, ali je ujedno postao prvi klavirista koji se u Beogradu specijalizovao za disciplinu solo klavir. Razlog je bio taj što je obožavao klavir, ali i „nedostatak njemu doraslih basista u gradu.” Za domaće bubnjare je čak tvrdio da su pre Drugog svetskog rata, „kada se znao red, nosili brnjicu!” Praksu u disciplini „solo klavir” Vitas je sticao preko leta na Sv.Stefanu, na raznim prijemima, i u beogradskim hotelima. U jednom terminu snimio je 1984. godine na Kolarcu svoju jedinu solističku LP ploču „Uspomene sa Sv.Stefana” na kojoj su zastupljeni sve dobro poznati standardi. Najveći uzor mu je bio u početku Oskar Piterson, a potom Art Tejtum i Erol Garner. U svojoj povećoj diskoteci imao je uglavnom klavirska trija bez duvača, i imao je na svom poznom repertoaru verovatno više brodvejskih standarda nego bilo ko drugi u zemlji. Kao svestrana ličnost bio je juniorski štafetni šampion u sprintu i fudbalski omladinac „Voždovačkog”, kolekcionar vozova, filatelista i veliki kozer.
Vasilije - Vasa Belošević (1936-1981), rođen je u Beogradu, školovao se na Rijeci, pa se vratio u Beograd preko Zagreba - „zbog boljeg drajfa”. Bio je prvi domaći muzičar koji je kod kuće apsorbovao crnačko osećanje ritma i „fank” od svojih uzora Horasa Silvera i Bobija Timonsa, mada mu taj značaj neki osporavaju, i zbog toga predstavlja prelomnu figuru u razvoju džeza u Beogradu. Preko Vilisa Konovera ili Džona Luisa, koji su ga slušali na Bledskom festivalu, dobio je stipendiju za studije na Berklee školi, ali to nije nikada realizovao. U prvoj polovini šezdesetih godina vodio je trio, sa Bracom Godelom na kontrabasu i Lalom Kovačevim na bubnjevima, iznajmljujući jednu prostoriju za noćna vežbanja. Nakon koncerta trija Oskara Pitersona u Domu Sindikata, oduševljen sviranjem Eda Tigpena, preporučio je prisutnim domaćim bubnjarima da „sednu u bas bubanj i da odu niz Dunav.” Belošević je izvodio svoje kompozicije (Marš Bluz, Maštanja, Leptir, Februar, Šiptarska igra) i standarde sa interesantnim aranžmanima uz naglašen osećaj za dinamiku. Belošević je za PGP snimio materijal za ploču koja nikada nije izdata, ali su zato izašle dve ploče sa kvintetom koje je snimio u Budimpešti, kao i jedna sa saksofonistom Milanom Stojanovićem. Kažu da je i u Rumuniji izašla ploča njegovog trija na 45 obrta, ali on sam nije nikada video tu ploču. Sedamdesetih godina boravio je u Skandinaviji i Minhenu, a po povratku u Beograd, sa namerom da popravi zube, tragično je umro bez prebijne pare.
Stanimir Radojičić „Saša Kraba” (1940) je 1958. godine formirao trio sa Radetom Smiljanićem „Kabaljerom”, koji je imao izuzetan osećaj za žicu i ulogu basa u džezu, ali neveliku instrumentalnu tehniku, i Vitomirom Lekićem „Žutim” (1930) na bubnjevima koga je za stalno nasledio Lazar Tošić. Sredinom šezdesetih godina radio je u Nemačkoj sa pomenutim ritmičarima, kao i sa trubačem Mirkom Šabićem i saksofonistom Milanom Stojanovićem. U tom periodu, da bi parirao po glasnoći električnom basu i bubnjevima, prešao je na „Hammond” orgulje, gde je izvežbao sviranje basova nogom i u najbržem tempu, ne znajući da to orguljaši zapravo sviraju levom rukom. Radojičić se stilski kretao počevši od Pitersona, preko Džamala, do Bila Evansa. Ostaju u sećanju njegova izvođenja numera Poinciana, Django i Autmn Leaves. Radojičić je bio i jedan od retkih instrumentalista koji je začudo uživao u ulozi vokalnog korepetitora (slučaj Nade Knežević, Azre Halilović i nekih mlađih pevačica). Trio Saše Radojičića pratio je na koncertima u zemlji Dekstera Gordona, Henka Moblija, saksofonistu Natana Dejvisa (Nathan Davis) i pevača Džoa Li Vilsona. Na beogradskoj Muzičkoj akademiji Radojičić je diplomirao na teoretskom odseku, i najzaslužniji je za organizaciju džez scena u „Euridici”, i kasnije u „Domu Omladine”, kao i za organizaciju džez festivala i koncerata u istoj kući. Strpljivim čekanjem dočekao je pad komunista i povratak dela očevine sa idejom osnivanja privatnog džez kluba na umu.
Među mlađe klaviriste ove epohe spada i Miodrag Todorović „Miša Šiz” (1940), koji je u početku bio sledbenik Vase Beloševića. Kasnije je bio cenjen kao neformalni pedagog koji je propagirao džez među početnicima, često iz folklornog miljea, što je bio jedan nezahvalan zadatak uprkos Todorovićevoj neoborivoj logici ubeđivanja. U vreme velikog osećanja zajednišva među beogradskim džezistima izvan radio orkestra Todorović je stanovao u jednoj sobi u ulici Vojvode Brane, koja je imala samo jedan krevet, ormar i klavir. Tu se muziciralo do sitnih sati i spavalo. U krevetu je spavao onaj ko ga prvi ugrabi, neko u ormaru, a Vasa Belošević je imao svoje mesto uvek ispod klavira. Svoj prvi važan nastup kao lider Todorović je imao sa triom (Lj.Gregorović i D.Stojanović) na bledskom festivalu. Na jednom koncertu u Domu Omladine pratio je saksofonistu Džonija Grifina, a imao je i priliku da svira i sa „Fili” Džo Džonsom koji ga je, kaže Todorović, „čitao” tako da nikako nije mogao da mu sa nekom idejom umakne, pa je sve izgledalo suviše aranžirano. Odlaskom u Nemačku postao je izvrstan „Hammond” orguljaš. Danas živi zdrav život u Minhenu i peva u horu pravoslavne crkve čekajući penziju.
Klavirista koji je među prvima počeo da obrađuje narodne pesme za trio (Rugovska svita i sl.), bio je dipl. inž. šumarstva i dugogodišnji urednik u Radio Beogradu 202 Milenko Prodanović „Prota”(1940) - po sopstvenim rečima „mali Bobi Timons” iz vremena svog prvog trija: Vid Todorović (1938) - bas, i Dragiša Stojanović - bubnjevi. Prodanovićev drugi trio (V.Draškoci i M.Bogavac) nastupio je zapaženo na omladinskom festivalu u Mađarskoj. Prodanović je devedesetih godina završio aktivnu sviračku karijeru kao član sastava Lazara Tošića na „Platou”. Klavirista Kornelije „Bata” Kovač (1942) iz Subotice, je snimao za Radio Sarajevo sa BKB triom u vreme dok je dok je radio u orkestru te stanice, međutim po prelasku u Beograd osnovao je rok grupu, i nije se više vraćao džezu.
Пројекат за дворски бели павиљон
Милица Рибникар, вајарка
Недавно срушена у улици Војислава Вучковића
Miša Krstić: Jazz
Klaviristi:
Među većim brojem srpskih džez klavirista posleratne generacije doajen je Bora Roković (1925), koji je u Beograd došao 1948. godine iz Bečkereka (Zrenjanin). Džez muziku, a posebno Tedija Vilsona i Arta Tejtuma, je zavoleo slušajući pred rat emisije radio Stokholma čiji su se talasi slučajno mogli slušati u Bečkereku. Posle klavira, pod utiskom Luja Armstronga, naučio je i trubu. Po dolasku u Beograd najpre je svirao trubu u „Lotos” baru, na igrankama i harmoniku, a 1949. godine je prišao Radio Orkestru gde je svirao trubu, i potom od 1950. klavir. Roković je, gradeći lični imidž, prvi u Beogradu „skidao” Elingtona, bio zaintrigiran neobičnostima Monka, virtuozitetom Tejtuma i Pitersona, i popularnošću Garnera i Brubeka. Od početka, pa sve do danas kada je proslavio pedesetogodišnjicu rada, nikada nije prestajao da zrači živahnim mladalačkim entuzijazmom i da prenosi to osećanje na okolinu. 1954. godine je otišao u Nemačku, a 1958. godine počeo je da aranžira u Kelnu za orkestar Kurta Edelhagena, u kome je postao stalni član 1963. godine, i za koji je vezao preostali deo svoje karijere sve do penzije. 1961. godine snimio je u Beogradu treću LP ploču RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” sa nemačkim basistom i bubnjarem, (prvo srpsko izvođenje zahtevne Parkerove „Donna Lee”), kome su se na ostalim snimcima priključili Vojkan Đonović i Milan Stojanović. Roković je ostao do danas veoma čest gost beogradskog Radio Orkestra sa kojim je 1980. snimio i autorsku LP ploču, a za beogradsku televiziju vodio je seriju emisija o Elingtonu. Zanimljivo je da njegovo prezime danas stvara probleme mladim i neupućenim beogradskim novinarima koji ga pretvaraju u Rokvić ili Raković. Danas Roković kao penzioner živi u Kelnu, aktivan je, i uživa u proučavanju istorije džeza.
Aleksandar Nećak (1928-1994) je svirao pored klavira i gitaru i kontrabas. Kao klavirista vodio je nekada poznati „Trio Nećak”, sa gitaristom Đonovićem i kontrabasistom Milojem Đorđevićem, koji je stilski nalikovao na trio Net Kola. Posle jedne izdržane kazne zbog teškog automobilskog udesa, kao tadašnji muzički urednik Radio Beograda Nećak se 1973. godine odselio u Čikago gde je svirao u jednom srpskom lokalu, i gde je umro. Tradiciju džeza je u regionu Los Anđelesa nastavio njegov sin Aleksandar „Buca”, kontrabasista, koji je osamdesetih godina napravio snimke za Radio Beograd, ali koji su nepoznati javnosti iz nerazumljivih razloga. U tom kontekstu treba pomenuti i jednu danas zaboravljenu beogradsku TV emisiju koju je vodio Mića Marković, u kojoj je gost bio američki bubnjar srpskog porekla Jovan Vidaković (Johnny Vidacovich) koji je svojevremeno radio sa trubačem Četom Bejkerom.
Pijanista iz San Franciska patriotskog nastrojenja, Lazar Vučković (Larry Vukovich ili Vuckovich, 1937) odselio se 1951. godine u Ameriku iz Kotora - gde je pohađao muzičku školu. U Americi je živeo u San Francisku i Njujorku, gde se razvio u tipičnog modernog američkog džez pijanistu, i stekao je kao pijanista-profesionalac otpor prema rukovanju sa poznanicima. Prvi put je gostovao u Beogradu 1969. godine kao višegodišnji pratilac pevača Džona Hendriksa (Jon Hendricks, 1921), sa kojim su tom prilikom nastupili Milan Stojanović, Vojin Draškoci i Lale Tošić, kao i Radio orkestar. Jedno kraće vreme je potom boravio u Evropi gde je svirao i snimio ploču sa Duškom Gojkovićem, a potom se ponovo ustalio u San Francisku. Poslednje gostovanje u Beogradu ostvario je kao solo klavirista 1994. godine. Vučković za sobom ima sedam samostalnih ploča izdatih u Americi. Njegovi poslednji CD-i „Tres Palabres” i „Young At Heart”, gde na ovom poslednjem pet numera svira basista Buca Nećak, su pozitivno ocenjeni od strane američkih kritičara.
Među veterane srprkog džez klavira spadaju i urednik dugogodišnje džez emisije na radiju Beograd 202 - Steva Markićević (1925-2005), Bratislav „Bata” Janković (1930) koji je otišao u Nemačku 1959. godine i u Frankfurtu od 1962. duže vreme svirao Hemond orgulje, zemunac Mirko Šouc (1933) koji je bio virtuoz na harmonici i vodio mali zabavni ansambl Radio Beograda, Aleksandar „Saša” Subota (1935) - „beogradski Erol Garner” koji se posvetio estradi, i pančevac Fedor Ruptak (1937). Klavirista iz Pančeva garnerovsko-širingovskog tipa Vladimir „Džip” Radojčić (1932) je do 1968. godine vodio u Nemačkoj zapažen ansambl koji je svirao ponekad i džez muziku po najvećim hotelima, u kome su članovi bili Mirko Šabić (truba), Mika Stanojević (alt-saksofon), najmlađi u sastavu Silvester Levaj iz Subotice (tenor-saksofon, klavir, orgulje) - poznat po komercijalnom hitu Fly Robin Fly posle čega je karijeru nastavio kao kompozitor u Holivudu i danas živi između Minhena i L.Anđelesa, gitarista iz Zagreba Milan Lulić, Džimi Stanić (bas) i Lala Kovačev (bubnjevi). Ovaj sekstet je imao i jedan nastup u Beogradu. „Doktor Džip” je kasnije radio kao solo klavirista u hotelu Šeraton u Minhenu, a umešnim rukama danas pretvara stare klavire u nove.
Klavirista Josip „Pepi” Lorbek (1933) rođen je u Vršcu, a školovao se u Sloveniji. Vodio je trio u Novom Sadu, sa basistom Ladislavom Rebrekom (koji je kasnije postao basista Ljubljanskog orkestra) i bubnjarem Trivom Petrovićem. Jedno vreme je svirao u ritam sekciji Budimpeštanskog plesnog orkestra sa basistom Pegeom Aladarom koji je dobio od Mingusove udovice kontrabas. Lorbek je stilski naginjao Širingu, a među prvima je počeo da se bavi obradom melosa. Upisao je studije u Gracu i završio dopisni tečaj aranžiranja na Berkliju. Danas je urednik u Radio Novom Sadu. Urolog-hirurg iz Zemuna Dr Aleksandar Revišin (1935) je bio tipičan klavirista za kvintet (Beogradski džez kvintet), iako mu je uzor bio Oskar Piterson. Njegova kompozicija pekarskog naziva Kifle i perece dopala se na Bledu Herbu Geleru koji ju je izvodio u Kanadi. Svoje pozne nastupe Dr Revišin je vezao za diksilend ansambl Ljube Matijace usavršivši stariji stil sviranja klavira.
Klavirista, i jedini srbijanski džez vibrafonista, Vladimir Vitas „Glavonja” (1935-2000) je stekao prva znanja o džezu od Predraga Ivanovića i Roberta Haubera. Izuzev kraćeg boravka u Skandinaviji šezdesetih godina, kada je svirao na brodu sa tada nepoznatim gitaristom Džordžom Bensonom (George Benson), celu karijeru je proveo u Radio Orkestru, ali je ujedno postao prvi klavirista koji se u Beogradu specijalizovao za disciplinu solo klavir. Razlog je bio taj što je obožavao klavir, ali i „nedostatak njemu doraslih basista u gradu.” Za domaće bubnjare je čak tvrdio da su pre Drugog svetskog rata, „kada se znao red, nosili brnjicu!” Praksu u disciplini „solo klavir” Vitas je sticao preko leta na Sv.Stefanu, na raznim prijemima, i u beogradskim hotelima. U jednom terminu snimio je 1984. godine na Kolarcu svoju jedinu solističku LP ploču „Uspomene sa Sv.Stefana” na kojoj su zastupljeni sve dobro poznati standardi. Najveći uzor mu je bio u početku Oskar Piterson, a potom Art Tejtum i Erol Garner. U svojoj povećoj diskoteci imao je uglavnom klavirska trija bez duvača, i imao je na svom poznom repertoaru verovatno više brodvejskih standarda nego bilo ko drugi u zemlji. Kao svestrana ličnost bio je juniorski štafetni šampion u sprintu i fudbalski omladinac „Voždovačkog”, kolekcionar vozova, filatelista i veliki kozer.
Vasilije - Vasa Belošević (1936-1981), rođen je u Beogradu, školovao se na Rijeci, pa se vratio u Beograd preko Zagreba - „zbog boljeg drajfa”. Bio je prvi domaći muzičar koji je kod kuće apsorbovao crnačko osećanje ritma i „fank” od svojih uzora Horasa Silvera i Bobija Timonsa, mada mu taj značaj neki osporavaju, i zbog toga predstavlja prelomnu figuru u razvoju džeza u Beogradu. Preko Vilisa Konovera ili Džona Luisa, koji su ga slušali na Bledskom festivalu, dobio je stipendiju za studije na Berklee školi, ali to nije nikada realizovao. U prvoj polovini šezdesetih godina vodio je trio, sa Bracom Godelom na kontrabasu i Lalom Kovačevim na bubnjevima, iznajmljujući jednu prostoriju za noćna vežbanja. Nakon koncerta trija Oskara Pitersona u Domu Sindikata, oduševljen sviranjem Eda Tigpena, preporučio je prisutnim domaćim bubnjarima da „sednu u bas bubanj i da odu niz Dunav.” Belošević je izvodio svoje kompozicije (Marš Bluz, Maštanja, Leptir, Februar, Šiptarska igra) i standarde sa interesantnim aranžmanima uz naglašen osećaj za dinamiku. Belošević je za PGP snimio materijal za ploču koja nikada nije izdata, ali su zato izašle dve ploče sa kvintetom koje je snimio u Budimpešti, kao i jedna sa saksofonistom Milanom Stojanovićem. Kažu da je i u Rumuniji izašla ploča njegovog trija na 45 obrta, ali on sam nije nikada video tu ploču. Sedamdesetih godina boravio je u Skandinaviji i Minhenu, a po povratku u Beograd, sa namerom da popravi zube, tragično je umro bez prebijne pare.
Stanimir Radojičić „Saša Kraba” (1940) je 1958. godine formirao trio sa Radetom Smiljanićem „Kabaljerom”, koji je imao izuzetan osećaj za žicu i ulogu basa u džezu, ali neveliku instrumentalnu tehniku, i Vitomirom Lekićem „Žutim” (1930) na bubnjevima koga je za stalno nasledio Lazar Tošić. Sredinom šezdesetih godina radio je u Nemačkoj sa pomenutim ritmičarima, kao i sa trubačem Mirkom Šabićem i saksofonistom Milanom Stojanovićem. U tom periodu, da bi parirao po glasnoći električnom basu i bubnjevima, prešao je na „Hammond” orgulje, gde je izvežbao sviranje basova nogom i u najbržem tempu, ne znajući da to orguljaši zapravo sviraju levom rukom. Radojičić se stilski kretao počevši od Pitersona, preko Džamala, do Bila Evansa. Ostaju u sećanju njegova izvođenja numera Poinciana, Django i Autmn Leaves. Radojičić je bio i jedan od retkih instrumentalista koji je začudo uživao u ulozi vokalnog korepetitora (slučaj Nade Knežević, Azre Halilović i nekih mlađih pevačica). Trio Saše Radojičića pratio je na koncertima u zemlji Dekstera Gordona, Henka Moblija, saksofonistu Natana Dejvisa (Nathan Davis) i pevača Džoa Li Vilsona. Na beogradskoj Muzičkoj akademiji Radojičić je diplomirao na teoretskom odseku, i najzaslužniji je za organizaciju džez scena u „Euridici”, i kasnije u „Domu Omladine”, kao i za organizaciju džez festivala i koncerata u istoj kući. Strpljivim čekanjem dočekao je pad komunista i povratak dela očevine sa idejom osnivanja privatnog džez kluba na umu.
Među mlađe klaviriste ove epohe spada i Miodrag Todorović „Miša Šiz” (1940), koji je u početku bio sledbenik Vase Beloševića. Kasnije je bio cenjen kao neformalni pedagog koji je propagirao džez među početnicima, često iz folklornog miljea, što je bio jedan nezahvalan zadatak uprkos Todorovićevoj neoborivoj logici ubeđivanja. U vreme velikog osećanja zajednišva među beogradskim džezistima izvan radio orkestra Todorović je stanovao u jednoj sobi u ulici Vojvode Brane, koja je imala samo jedan krevet, ormar i klavir. Tu se muziciralo do sitnih sati i spavalo. U krevetu je spavao onaj ko ga prvi ugrabi, neko u ormaru, a Vasa Belošević je imao svoje mesto uvek ispod klavira. Svoj prvi važan nastup kao lider Todorović je imao sa triom (Lj.Gregorović i D.Stojanović) na bledskom festivalu. Na jednom koncertu u Domu Omladine pratio je saksofonistu Džonija Grifina, a imao je i priliku da svira i sa „Fili” Džo Džonsom koji ga je, kaže Todorović, „čitao” tako da nikako nije mogao da mu sa nekom idejom umakne, pa je sve izgledalo suviše aranžirano. Odlaskom u Nemačku postao je izvrstan „Hammond” orguljaš. Danas živi zdrav život u Minhenu i peva u horu pravoslavne crkve čekajući penziju.
Klavirista koji je među prvima počeo da obrađuje narodne pesme za trio (Rugovska svita i sl.), bio je dipl. inž. šumarstva i dugogodišnji urednik u Radio Beogradu 202 Milenko Prodanović „Prota” (1940) - po sopstvenim rečima „mali Bobi Timons” iz vremena svog prvog trija: Vid Todorović (1938) - bas, i Dragiša Stojanović - bubnjevi. Prodanovićev drugi trio (V.Draškoci i M.Bogavac) nastupio je zapaženo na omladinskom festivalu u Mađarskoj. Prodanović je devedesetih godina završio aktivnu sviračku karijeru kao član sastava Lazara Tošića na „Platou”. Klavirista Kornelije „Bata” Kovač (1942) iz Subotice, je snimao za Radio Sarajevo sa BKB triom u vreme dok je dok je radio u orkestru te stanice, međutim po prelasku u Beograd osnovao je rok grupu, i nije se više vraćao džezu.
Недавно срушена у улици Војислава Вучковића
Премда о овој кући не знам ништа, информација коју сте поставили је изазвала код мене огроман осећај беспомоћности
Пројекат и израда фирме "Домус", Песинг и Шинцер,
Кнез Михаилова 50, Београд
Недавно срушена у улици Војислава Вучковића
Премда о овој кући не знам ништа, информација коју сте поставили је изазвала код мене огроман осећај беспомоћности
Ехх..
Welcome to the club.