Ali, ovde je kod ovih kuća teren nagnut (i to poprilično), a ovi ljudi stoje na ravnom.
Možda je, nekim slučajem, ovo ipak kod Jovanove pijace?

...
 Сам Оцењивчки суд се овако, углавном, изјаснио о првом пројекту: ситуација и читаво урбанистичко решење као и спољна обрада грађевинске масе пружа утисак скоро класичне хармоније због своје једноставности и чистог решења, уопште архитектонско-уметничка страна пројекта је потпуно успела док је функционална страна бинског дела врло смела али и проблематична. О другом овако: Овај пројект израђен на искључиво функционалној основи заслужује пуну пажњу због проучене обраде проблема који се појављују код такве врсте зграда, мада спољашњи облик и облик главних просторија оперске зграде не одговарају сасвим уобичајеним појмовима монументалности, распоред појединих просторија у пројекту је у толикој мери интересантан да би посетилац могао у таквим просторијама добити врло пријатан утисак. У погледу урбанистичког решења зграда би била добро повезана са парком помоћу зеленила.
  Друга два пројекта која за овим следе сасвим испадају из оквира оваквог оцењивања и не можемо да нађемо довољно разлога откуда су заузела ова места, сем ако не зато што је требало, као што смо већ напоменули, да и представници других држава добију своја достојна места. Први је немачких архитеката др. Хентриха и Ханса Хојзера а други белгијског архитекте Раула Бегуина. Жири сасвим кратко углавном ово каже о првом пројекту: Овај пројект у смислу програма сасвим академски обрађен одликује се својом функционалном и формалном обрадом, монументалном концепцијон и квалитетом, ситуација и урбанистичко решење су лепи, фасаде су обрађене у традиционалном духу са свима последицама које су с тиме у вези. О другом ово: Овоме пројекту се мора признати својствени карактер у решавању основа као и у решавању спољашности, ситуација и урбанистичко решење су добри јер се зграда прилагођује терену а спољна архитектура значају парка, како по форми, тако и по висини и по маси.
Најзад трећа два пројекта, међу којима нарочито пројект архитекте Београђанина Ивана Савковића, заузимају нарочито место. По мом мишљењу требало је да буду одмах иза прва два, а не да спадну на треће место. Први је двојице Руса који сада живе и раде у Њу-Јорку и то архитекте Николе Васиљева и Јосуа Ловенфиша а други Београђанина Ивана Савковића. Док је први замишљен у модерном духу, али у ономе који је преовлађивао одмах после Великог рата, дотле је други много више савремен и у многоме подсећа на функционална решења која су однела најбоље награде на недавном интернационалном конкурсу за оперу у Харкову, на коме је и наш земљак Загрепчанин архитект Зденко Стрижић био награђен једном од четири прве и највеће награде. И код Савковићевог пројекта бина је смештена у кругу а гледалиште у кружном исечку који улази у круг. За први пројект Оцењивачки суд углавном каже да су му основе јасне и да је спољашња архитектура прилагођена парку, што нас чуди јер та архитектура потпуно одудара од архитектуре ранијег пројекта (белгијског), за чију је архитектуру жири исто тако рекао да је прилагођена парку. Или је једна или друга, обе никако! За други пројект дословно ово каже: Пројекат приказује савремено схватање оперске зграде тако да бински део ставља на кружну површину, док гледалиште на кружни сектор, који покушава да органски повеже са кругом. Код бине ово дозвољава велике могућности у измени сцена, а у гледалишту највећу могућност доброга вида, спољашњи изглед је врло једноставан, у међусобном односу поједине масе су добро промерене те су на тај начин скромним средствима постигнути добри ефекти, иако поједини детаљи у решавању овог проблема не задовољавају у потпуности, овај рад је користан допринос студији савремених позоришних зграда.
Са откупима је готово исти случај као са наградама. Међу онима чији су радови откупљени налазе се и Немци и Французи и Румуни а свакако и друге нације, тако да се и ту може рећи оно исто што се у томе погледу рекло за награде. Међутим, међу оним радовима који уопште нису ни дошли у обзир за награде и откупе има неколико који заслужују пуну пажњу. Нарочито они радови који су обрађивали оперу на савремен начин. Изгледа нам да Загрепчани у томе предњаче, нарочито истиче се рад архитекте Стрижића и рад архитекте Ковачевића. Али они нису запажени. Ипак један позитиван рад жирија морамо да нагласимо. Сасвим на месту је била његова одлука о награди ван конкурса рада архитекте Милорада Пантовића и Божидара Обрадовића као сарадника јер тај рад заиста заслужује ту награду као врло оригиналан и великог замаха. Штета је само што се пројектанти нису држали више програма иако у томе морамо да им дамо у многоме за право, јер би тада чак имали решење које би можда чак ушло и у награде. То се бар да закључити према овом њиховом пројекту који је награђен ван конкурса. Овакво мишљење жири доноси о томе пројекту: Овај пројекат приказује оперску зграду на сасвим оригиналан начин и са добрим познавањем позоришног живота. Гледалиште је предвиђено изван дозвољених граница програма за око 3000 људи а осим тога предвиђено је и позориште под ведрим небом у парку према улици Краља Милана. По нашем мишљењу том позоришту под ведрим небом није место у вароши , утолико пре што и величина терена не одговара потребним димензијама једног таквог позоришта, а о хуци и буци великога града да и не говоримо. Даље о овом пројекту жири каже да стакло затвара скелетну конструкцију и да великим димензијама пројектант постиже монументалност у ентеријеру неких главних просторија, док се за спољашњи изглед то не би могло рећи. Ипак и поред тих замерки овај пројект заслужује пуну пажњу и мож да служи на част нашим архитектама, поготову београдским.
Из свега речено, можемо да закључимо да овај конкурс за идејну скицу за зграду Државне опере у Београду, као уосталом и сви конкурси који су до сада били расписани у нашој држави, а поготову они у Београду, није успео, нити је могао да задовољи нашу јавност, а још мање наше архитекте. Али како се погрешило сада не треба да се греши убудуће. Зато треба, наравно, тек онда када се отворе могућности, расписати прво урбанистички конкурс за избор места, па затим само југословенски, а не интернационални конкурс, са новим допуњеним програмом и јасно изложеним жељама, каква треба да буде та за престоницу најмонументалнија зграда, па ће, у то смо убеђени, наши архитекти показати да су дорасли да такво дело замисле и остваре, утолико пре што су они и на овоме, као и на ранијим интернационалним конкурсима показали и доказали да су дорасли страним архитектима."

Арх. Иван Здравковић 1940.




Основа пројекта итал. арх.


Основа пројекта београдск. арх.


Основа приземља загребачк. арх.

Мислим да нагиб Немањине у том делу и није поприличан, О дистрорзији објектива смо нас двојица одавно диванили. А тефтер каже НА пијаци, Госп. Јованова отпада, јер би она била наведена као адреса...

Može biti, ne umem da ocenim baš... Sigurno da tu ima nešto, pa je moguće da su usnimljeni u Nemanjinoj. Nažalost, nemamo jasnu sliku tih radnji ili barem tog dela fronta. Ova prva građevina ima uzane prozore dućana, što opet, ne mora ništa da znači, te da su vlasnici mogli da sve to prekriju staklenim izlozima.

Југословенски павиљон на сајму у Смирни, остварени пројекат г. - це Ксеније Грисогоно

 Господине Dorcolac,
придружујем се честиткама, заиста изванредне фотографије Београдске тврђаве.

Мештровићева скица

Interesantno, čuo sam da je Brašovan radio taj paviljon. Očigledno dezinformacija...

                                                           "S. M. der könig auf dem Weg zur Kathedrale"