Београд се много и нагло изграђује. Али и поред тога он још оскудева у неким јавним грађевинама, нарочито оним репрезентативног карактера. Једна од таквих је несумњиво и Опера. Због тога је недавно расписан интернационални конкурс за израду идејне скице за зграду Државне опере у Београду. Нећемо улазити у питање да ли је место одређено за ту зграду погодно или не и да ли је конкурс требао да буде интернационалан јер то изискује засебну студију, али морамо унапред да напоменемо да је од тих питања зависио у многоме успех овога конкурса, од места нарочито. Због тога ће овог пута бити речи само о исходу овог конкурса и узроцима који су проузроковали овакав његов резултат, који, што ће се из даљег излагања видети, није могао да задовољи не само архитекте учеснике, већ ни нашу јавност.
На расписани конкурс Оцењички суд је примио 70 радова. У своме извештају, Оцењивачки суд наводи основне принципе по којима су оцењивани приспели натечајни радови и по коме је састављен његов записник. Они су следећи: приликом оцењивања појединачних радова био је суду у првом реду меродаван њихов квалитет, који се са једне стране оснива на идеји и формалној обради концепције како у целини, тако и у детаљима, а са друге на функционалном решењу датих проблема колико у погледу аудиторија и бинског дела, толико и ситуације и урбанистичког решења.
И поред тога што је оцењивачки суд ценио натечајне радове на основу овако добрих принципа, поновило се и овога пута правило да је тек по завршеном конкурсу добијена тачна идеја каква треба да изгледа будућа Опера у Београду. А то је произишло из тога што се при распису конкурса није имала јасна идеја, те отуда и програм није могао да буде тако тачно и добро изложен. Готово при свима конкурсима у нашој земљи на изради програма није се радило као што треба. У првом реду, он се увек прави на брзину, а у другом прави га једна личност, а остали чланови суда га само потписују, ретко када стављајући какву примедбу. Сем тога врло често се остављају у програму извесне празнине, које могу да се тумаче двојако, те отуда на конкурс стижу радови такве обраде као да су рађени на основу више различитих програма а не на основу једног истог. Све ове мане рђаво састављеног програма показале су се и на овом програму. Као доказ нека послужи само то да је и овог пута изостала прва и друга награда. Оцењивачки суд то објашњава на овај начин: По завршеној оцени радова, Оцењивачки суд је констатовао да је овај конкурс уопште узев дао много интересантних идеја и сугестија које показују да је постављени проблем и задатак изазвао релативно велик интерес, мада у коначном резултату ниједно решење није практично тако постављено да заслужује прву и другу награду. На основу тога Оцењивачки суд одлучио је да одређену суму за награде подели овако: две по 75 000, две по 50 000 и две по 37 500 динара. Исто тако с обзиром на велики број пристиглих радова, Оцењивачки суд је одлучио да се целокупна сума од 125 000 динара подели за откупе. Осим тога одлучено је да се раду под шифром "777777" , с обзиром на његови интересантну, оригиналну и смелу концепцију, додели ван конкурса сума од 25 000 динара.
Није потребно бити стручњак па увидети мане овог конкурса, већ сама ова подела награда јасно указује да ту није било све у реду. Поред места које није најбоље и поред на брзину израђеног програма један од узрока неуспеху овога конкурса је и став Оцењивачког суда. У њему видимо поред извесног броја стручњака (њихов број није у довољној мери заступљен) и личности које са изградњом опере немају никакве везе (инжењер стручњак за путеве, железнице и мостове). Затим, међу тим недовољним бројем стручњака видимо једне који заступају данашње модерне тежње у архитектури и друге који тај правац не признају већ и даље заступају архитектуру која је владала пре Светског рата. Другим речима стручњаци су били подељени на два табора са два сасвим супротна схватања о архитектури и њеној примени. Отуда се не треба чудити што и такво схватање огледа и у награђеним радовима. Два рада која су добила највеће награде по својој концепцији и обради потпуно су различита и чуди нас да су могла да буду стављена један поред другог. И са другим награђеним радовима је исти случај. Али највише што нас чуди је то да су награђени радови готово свију земаља чији су представници учествовали. Има међу награђеним и Италијана и Немаца и Белгијанаца и Француза, Румуна, Руса из Америке, па наравно и Југословена. Из овога се да закључити да је конкурс требао и по наградама да да утисак да је интернационалан и да су се чиниле концесије, како садашњој модерној, тако и ранијој предратној архитектури, исто како странцима тако и нашима. Добија се утисак као да се ишло за тим да не буде никаквих замерки ни од стране конкурената ни од стране јавности, другим речима хтело се да "сви вуци буду сити и све козе на броју". Али у томе се није успело, бар наши архитекти не могу да буду задовољни, јер су они баш због таквог стања ствари највише погођени. Они су и овог пута показали и доказали да су дорасли иностраним архитектима и да расписивање интернационалних конкурса није више за препоруку, већ да треба сви објекти у нашој земљи да се зидају по идејама наших архитеката, а нарочито објект какав представља Државна опера. Заиста би било и на штету угледа и нас самих, а поготову наших архитеката да Државна опера у Београду буде изграђена на основу идеје неког страног архитекте а не нашег, утолико пре што су најбољи.
То су: рад италијанских архитеката Маработа Пасквала, Орестана Луиђиа, Тасоти Дантеа, Вањети Луиђиа и Ренде Карла, професора бинске технике као сарадника и рад архитекте Владимира Турине и Хинка Готвалда градитеља из Загреба. Они се и по концепцији основе, а нарочито по обради спољног изгледа потпуно разликују један од другога. Док један има основу у виду правоугаоника, обрађену по освештаним али застарелим принципима класичне архитектуре, дотле други има основу у виду круга у који улази кружни исечак , а обрађену по најновијим принципима садашње, савремене архитектуре. А већ о спољном изгледу да ни не говоримо. Код једног је фасада са стубовима обрађена у старом класичном духу, а код другог је сва у армирано бетонским рамовима и носачима. Први пројект оставља утисак једног конзерваторијума са великом салом за концерте у њему, а други неке савремене грађевине са пуно техничких изума и нових открића. О другим детаљима и да не говоримо...
Молим објављивача овог прилога господина "Топчидера" да каже ако може где је објављен овај оглас 1928. године, ако зна. Да ли су у питању неке београдске новине, или ванбеоградске, или можда изван Србије?
Ако грешиш ти
грешим и ја
кад кажем
јесте Сремска.
Гордост - Ђорђе Јовановић (1897.)
Na zidovima su postavljene četiri table sa imenima članova udruženja.
"Исход конкурса за Београдску оперу
Београд се много и нагло изграђује. Али и поред тога он још оскудева у неким јавним грађевинама, нарочито оним репрезентативног карактера. Једна од таквих је несумњиво и Опера. Због тога је недавно расписан интернационални конкурс за израду идејне скице за зграду Државне опере у Београду. Нећемо улазити у питање да ли је место одређено за ту зграду погодно или не и да ли је конкурс требао да буде интернационалан јер то изискује засебну студију, али морамо унапред да напоменемо да је од тих питања зависио у многоме успех овога конкурса, од места нарочито. Због тога ће овог пута бити речи само о исходу овог конкурса и узроцима који су проузроковали овакав његов резултат, који, што ће се из даљег излагања видети, није могао да задовољи не само архитекте учеснике, већ ни нашу јавност.
На расписани конкурс Оцењички суд је примио 70 радова. У своме извештају, Оцењивачки суд наводи основне принципе по којима су оцењивани приспели натечајни радови и по коме је састављен његов записник. Они су следећи: приликом оцењивања појединачних радова био је суду у првом реду меродаван њихов квалитет, који се са једне стране оснива на идеји и формалној обради концепције како у целини, тако и у детаљима, а са друге на функционалном решењу датих проблема колико у погледу аудиторија и бинског дела, толико и ситуације и урбанистичког решења.
И поред тога што је оцењивачки суд ценио натечајне радове на основу овако добрих принципа, поновило се и овога пута правило да је тек по завршеном конкурсу добијена тачна идеја каква треба да изгледа будућа Опера у Београду. А то је произишло из тога што се при распису конкурса није имала јасна идеја, те отуда и програм није могао да буде тако тачно и добро изложен. Готово при свима конкурсима у нашој земљи на изради програма није се радило као што треба. У првом реду, он се увек прави на брзину, а у другом прави га једна личност, а остали чланови суда га само потписују, ретко када стављајући какву примедбу. Сем тога врло често се остављају у програму извесне празнине, које могу да се тумаче двојако, те отуда на конкурс стижу радови такве обраде као да су рађени на основу више различитих програма а не на основу једног истог. Све ове мане рђаво састављеног програма показале су се и на овом програму. Као доказ нека послужи само то да је и овог пута изостала прва и друга награда. Оцењивачки суд то објашњава на овај начин: По завршеној оцени радова, Оцењивачки суд је констатовао да је овај конкурс уопште узев дао много интересантних идеја и сугестија које показују да је постављени проблем и задатак изазвао релативно велик интерес, мада у коначном резултату ниједно решење није практично тако постављено да заслужује прву и другу награду. На основу тога Оцењивачки суд одлучио је да одређену суму за награде подели овако: две по 75 000, две по 50 000 и две по 37 500 динара. Исто тако с обзиром на велики број пристиглих радова, Оцењивачки суд је одлучио да се целокупна сума од 125 000 динара подели за откупе. Осим тога одлучено је да се раду под шифром "777777" , с обзиром на његови интересантну, оригиналну и смелу концепцију, додели ван конкурса сума од 25 000 динара.
Није потребно бити стручњак па увидети мане овог конкурса, већ сама ова подела награда јасно указује да ту није било све у реду. Поред места које није најбоље и поред на брзину израђеног програма један од узрока неуспеху овога конкурса је и став Оцењивачког суда. У њему видимо поред извесног броја стручњака (њихов број није у довољној мери заступљен) и личности које са изградњом опере немају никакве везе (инжењер стручњак за путеве, железнице и мостове). Затим, међу тим недовољним бројем стручњака видимо једне који заступају данашње модерне тежње у архитектури и друге који тај правац не признају већ и даље заступају архитектуру која је владала пре Светског рата. Другим речима стручњаци су били подељени на два табора са два сасвим супротна схватања о архитектури и њеној примени. Отуда се не треба чудити што и такво схватање огледа и у награђеним радовима. Два рада која су добила највеће награде по својој концепцији и обради потпуно су различита и чуди нас да су могла да буду стављена један поред другог. И са другим награђеним радовима је исти случај. Али највише што нас чуди је то да су награђени радови готово свију земаља чији су представници учествовали. Има међу награђеним и Италијана и Немаца и Белгијанаца и Француза, Румуна, Руса из Америке, па наравно и Југословена. Из овога се да закључити да је конкурс требао и по наградама да да утисак да је интернационалан и да су се чиниле концесије, како садашњој модерној, тако и ранијој предратној архитектури, исто како странцима тако и нашима. Добија се утисак као да се ишло за тим да не буде никаквих замерки ни од стране конкурената ни од стране јавности, другим речима хтело се да "сви вуци буду сити и све козе на броју". Али у томе се није успело, бар наши архитекти не могу да буду задовољни, јер су они баш због таквог стања ствари највише погођени. Они су и овог пута показали и доказали да су дорасли иностраним архитектима и да расписивање интернационалних конкурса није више за препоруку, већ да треба сви објекти у нашој земљи да се зидају по идејама наших архитеката, а нарочито објект какав представља Државна опера. Заиста би било и на штету угледа и нас самих, а поготову наших архитеката да Државна опера у Београду буде изграђена на основу идеје неког страног архитекте а не нашег, утолико пре што су најбољи.
То су: рад италијанских архитеката Маработа Пасквала, Орестана Луиђиа, Тасоти Дантеа, Вањети Луиђиа и Ренде Карла, професора бинске технике као сарадника и рад архитекте Владимира Турине и Хинка Готвалда градитеља из Загреба. Они се и по концепцији основе, а нарочито по обради спољног изгледа потпуно разликују један од другога. Док један има основу у виду правоугаоника, обрађену по освештаним али застарелим принципима класичне архитектуре, дотле други има основу у виду круга у који улази кружни исечак , а обрађену по најновијим принципима садашње, савремене архитектуре. А већ о спољном изгледу да ни не говоримо. Код једног је фасада са стубовима обрађена у старом класичном духу, а код другог је сва у армирано бетонским рамовима и носачима. Први пројект оставља утисак једног конзерваторијума са великом салом за концерте у њему, а други неке савремене грађевине са пуно техничких изума и нових открића. О другим детаљима и да не говоримо...
1928.god.
Молим објављивача овог прилога господина "Топчидера" да каже ако може где је објављен овај оглас 1928. године, ако зна. Да ли су у питању неке београдске новине, или ванбеоградске, или можда изван Србије?
Хвала.