Вила на којој су већ извршене недопустиве интервенције, је изгледа поново предмет грађевинских активности, колико сам могао приметити, плац је рашчишћен..
Ако је ово што вели ВЈ тачно то ће само још једном показати у којој банана држави ми живимо. А међу најбананскијим институцијама су Заводи за заштиту споменика културе. Они код нас постоје и нешто раде само ако су сви одреда па до Малог Ђокице сагласни да хоће да нешто остане као што је било. Ако неко није, ради по своме а Завод може да му пљуне под прозор. Свима је јасно да Завод и заводи не могу све сами али тамо је потребан неко ко ће се БОРИТИ, ко ће да ТАЛАСА, да ВИЧЕ а не само да пошаљу писмо овим вандалима и онда слегну раменима и наставе да примају плате. Чему онда они служе? Распустити завод(е) па да нам барем нису на терету. Но, с обзиром да код нас сама републичка влада хоће да руши споменик културе попут Генерачштаба, што се онда љутити на ове криминалце? Они само раде у духу времена.
У светлу најновијих догађаја..
Пре неколико година, уживајући у шетњи старим резиденцијалним делом града, приметих да су у току припреме за грађевинске радове на вредној вили , по мом суду, од значаја за Београд у историјском и естетском смислу. Забринут за њену судбину, после разматрања могућности дошао сам до закључка да је најцелисходније обратити се директно инвеститору и извођачу радова (а на основу неких ранијих искустава, где се Завод за заштиту споменика, пред силом инвеститора показао немоћним), са апелом да имају у виду изузетну важност очувања аутентичности архитектонског наслеђа за будуће генерације. Такође, намеравао сам пронаћи и предати им копије оригиналног архитектонског дела, како би им посао био олакшан. Надлежна институција био је градски архив, који је показало се, представљао мрачни лавиринт наше бирократије. Наиме за време које је архиву било потребно да кроз редовни поступак пронађе и преда на увид планове ове куће (чији је еквивалент и цена било вероватно само тражење дозволе за одлазак на Месец), вила је срушена и радови на изградњи нове зграде су поприлично одмакли, а ја сам остао у неверици да се све одиграло са таквом неподношљивом лакоћом..
Схватате зашто сам поприлично осетљив и на назнаке радова код оваквих објеката. Једноставно, неуважавање њихове вредности постала је свакодневна појава.
Током куцања горњих редова, сетих се приче коју сам прочитао у некој старој читанци..
Она говори о лепој старој кући у неком граду, коју је општина предвидела за рушење, међутим деца из њене околине су се сажалила и одлучила да је спасу рушења тако што ће је уредити, на прозоре ставити саксије са цвећем, заложити камин, а када су радници са машинама дошли да руше, деца су пред њих изашла, тако да су ови закључили да се ради о погрешци и отишли, а деци је кућа остала за игру.
Мислим да је ова прича имала скривену поруку о важности препознавања заједничког интереса и важности делања на остварењу истог.
Ипак, чини се да свест о заједничком интересу заштите културно - историјске баштине у нас не постоји, те да је изгледа једина нада у овдашњој инертности и незаинтересованости, да наслеђе не буде уништено или упропаштено, а да ће најбоље заштитити само себе. До неких бољих времена.
Питао сам Гицу за моје мишљење (као и увек што радим), и одговор је да долазимо само да знамо бар један дан раније да се организујемо са осталим породичним обавезама.
Гокси, шалим се, као што си видео. Нема никаквих услова, никаквих правила ни дневног реда. У неко доба, пар недеља пред Догађај, неко истакне кандидатуру за локацију, ако неко има други предлог он га образложи. Битна је боја чаршафа, величина ћевапчића и асортиман пива и вина. Све се то ради постовима на форуму, наочиглед свих. За пар дана се утаначи локација и термин, обично 5-6 дана раније. И то може да се помери, због нечије славе, регистрације аута и сл. Углавном, заинтересовани треба да прате рад форума и ту ће све да буде објављено. Сви сазнају, чак и они који не треба да сазнају: жене, мужеви, швалерке, секретарице, директори... Онда, ком опанци, ком копачке!
Шта да радим кад су ме моји од малена овде водали у разгледање и куповину. Преузео са avantgarde.eu итд. Не знам да ли сам их раније приметио.
Додуше, на последњу ЛОКАцију сам ту и тамо навраћао кад сам порастао.
Moraću da ponovim za one koji su se kasnije uključili, a zbog toga što sam na jednom sajtu naišao na komentar da su se tu okupljali pijanci i narkomani.
Ova slika je stara najmanje 30 godina. Broj narkomana u to vreme nije bio toliko zabrinjavajući, a ja nisam u ovom dragstoru video nijednog. Pošto poznajem ove ljude što cirkaju i stoje, a iz poštovanja prema njima (neki od njih nisu više među nama) moram da iznesem podatak. To su ručni slovoslagači iz Borbe po završetku treće smene. Onaj ko je radio u novinskoj kući zna koliko je taj posao stresan. Svraćanje na pivo i razmena izdanja sa radnicima iz Politike bili su svakodnevni ritual. Obično se tu ubijalo vreme do polaska noćne linije u 2 i 10. Ne kažem da nije tu bilo i pijanaca, ali ništa više nego što ih je bilo preko dana u Šumatovcu, Lipi, Grmeču ili Kleti. Ovo je samo bilo noćno pribežište.
Слажем се са опаском јер је и мени коментар на том сајту био прилично неприхватљив. Поготову што сам у једном давном периоду неко време висио са друштвом (на зидићу код уласка из Нушићеве, где је сада неки стаклени објекат), а сасвим сам сигуран да нисмо били ни алкоси ни наркоси... Слика ме је пре свега занимала због РК јер не могу да се сетим шта се беше продавало у овом њеном подземном делу.
ne sećam se ni da smo ovu viđali... mešani ćirilično-latinični natpisi, Wukovic, itd.
http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/savski_venac/vila_dusana_tomica.html
Вила на којој су већ извршене недопустиве интервенције, је изгледа поново предмет грађевинских активности, колико сам могао приметити, плац је рашчишћен..
Ако је ово што вели ВЈ тачно то ће само још једном показати у којој банана држави ми живимо. А међу најбананскијим институцијама су Заводи за заштиту споменика културе. Они код нас постоје и нешто раде само ако су сви одреда па до Малог Ђокице сагласни да хоће да нешто остане као што је било. Ако неко није, ради по своме а Завод може да му пљуне под прозор. Свима је јасно да Завод и заводи не могу све сами али тамо је потребан неко ко ће се БОРИТИ, ко ће да ТАЛАСА, да ВИЧЕ а не само да пошаљу писмо овим вандалима и онда слегну раменима и наставе да примају плате. Чему онда они служе? Распустити завод(е) па да нам барем нису на терету. Но, с обзиром да код нас сама републичка влада хоће да руши споменик културе попут Генерачштаба, што се онда љутити на ове криминалце? Они само раде у духу времена.
У светлу најновијих догађаја..
Пре неколико година, уживајући у шетњи старим резиденцијалним делом града, приметих да су у току припреме за грађевинске радове на вредној вили , по мом суду, од значаја за Београд у историјском и естетском смислу. Забринут за њену судбину, после разматрања могућности дошао сам до закључка да је најцелисходније обратити се директно инвеститору и извођачу радова (а на основу неких ранијих искустава, где се Завод за заштиту споменика, пред силом инвеститора показао немоћним), са апелом да имају у виду изузетну важност очувања аутентичности архитектонског наслеђа за будуће генерације. Такође, намеравао сам пронаћи и предати им копије оригиналног архитектонског дела, како би им посао био олакшан. Надлежна институција био је градски архив, који је показало се, представљао мрачни лавиринт наше бирократије. Наиме за време које је архиву било потребно да кроз редовни поступак пронађе и преда на увид планове ове куће (чији је еквивалент и цена било вероватно само тражење дозволе за одлазак на Месец), вила је срушена и радови на изградњи нове зграде су поприлично одмакли, а ја сам остао у неверици да се све одиграло са таквом неподношљивом лакоћом..
Схватате зашто сам поприлично осетљив и на назнаке радова код оваквих објеката. Једноставно, неуважавање њихове вредности постала је свакодневна појава.
Током куцања горњих редова, сетих се приче коју сам прочитао у некој старој читанци..
Она говори о лепој старој кући у неком граду, коју је општина предвидела за рушење, међутим деца из њене околине су се сажалила и одлучила да је спасу рушења тако што ће је уредити, на прозоре ставити саксије са цвећем, заложити камин, а када су радници са машинама дошли да руше, деца су пред њих изашла, тако да су ови закључили да се ради о погрешци и отишли, а деци је кућа остала за игру.
Мислим да је ова прича имала скривену поруку о важности препознавања заједничког интереса и важности делања на остварењу истог.
Ипак, чини се да свест о заједничком интересу заштите културно - историјске баштине у нас не постоји, те да је изгледа једина нада у овдашњој инертности и незаинтересованости, да наслеђе не буде уништено или упропаштено, а да ће најбоље заштитити само себе. До неких бољих времена.
Гокси, шалим се, као што си видео. Нема никаквих услова, никаквих правила ни дневног реда. У неко доба, пар недеља пред Догађај, неко истакне кандидатуру за локацију, ако неко има други предлог он га образложи. Битна је боја чаршафа, величина ћевапчића и асортиман пива и вина. Све се то ради постовима на форуму, наочиглед свих. За пар дана се утаначи локација и термин, обично 5-6 дана раније. И то може да се помери, због нечије славе, регистрације аута и сл. Углавном, заинтересовани треба да прате рад форума и ту ће све да буде објављено. Сви сазнају, чак и они који не треба да сазнају: жене, мужеви, швалерке, секретарице, директори... Онда, ком опанци, ком копачке!
Краљ са престолонаследником, председником Народне Скупштине и са осталом господом
на јавном часу српског "Сокола"
" Пирамида "
Са јавнога часа српског " Сокола "
" Лепеза "
Са јавнога часа српског " Сокола "
Додуше, на последњу ЛОКАцију сам ту и тамо навраћао кад сам порастао.
Moraću da ponovim za one koji su se kasnije uključili, a zbog toga što sam na jednom sajtu naišao na komentar da su se tu okupljali pijanci i narkomani.
Ova slika je stara najmanje 30 godina. Broj narkomana u to vreme nije bio toliko zabrinjavajući, a ja nisam u ovom dragstoru video nijednog. Pošto poznajem ove ljude što cirkaju i stoje, a iz poštovanja prema njima (neki od njih nisu više među nama) moram da iznesem podatak. To su ručni slovoslagači iz Borbe po završetku treće smene. Onaj ko je radio u novinskoj kući zna koliko je taj posao stresan. Svraćanje na pivo i razmena izdanja sa radnicima iz Politike bili su svakodnevni ritual. Obično se tu ubijalo vreme do polaska noćne linije u 2 i 10. Ne kažem da nije tu bilo i pijanaca, ali ništa više nego što ih je bilo preko dana u Šumatovcu, Lipi, Grmeču ili Kleti. Ovo je samo bilo noćno pribežište.
Слажем се са опаском јер је и мени коментар на том сајту био прилично неприхватљив. Поготову што сам у једном давном периоду неко време висио са друштвом (на зидићу код уласка из Нушићеве, где је сада неки стаклени објекат), а сасвим сам сигуран да нисмо били ни алкоси ни наркоси... Слика ме је пре свега занимала због РК јер не могу да се сетим шта се беше продавало у овом њеном подземном делу.
Pozdrav svima ...