Dorćolac, vidmo se u Bifeu Drina, kod Malog Mileta...
Možeš i da nazoveš 24-824 da rezervišeš.
Nema baš puno stolova...
Inace trenutno imaju najbolje kafanske baste, recimo Antonionovske, uz zaista odlicne srbske specijalitete, sledece kafane: "6 & 400" (Ruzveltova 26) [ otkrice Kasine i Putnika ], bivsa "Krajina", tj. "Korzika". Zatim, "Nislija" (opet Ruzveltova ali 30) i u mome komsiluku "Stara Kolubara", Ivankovacka br. 2. Baste su prohladne, prijatne i zanemarene po tipu ranih '60-tih. Redovni gosti: poslednja odbrana Beograda.
Мићо - свака част! Захвалите и Вашем пријатељу на овакој посластици за нас и све остале љубитеље старог Београда. Нема Француза да се јави, вероватно је на неком одмору, али има да па'не на дупе кад види ону зграду у Херцеговачкој! : )
Што се кафана тиче нисам имао појма да "Колубара" поново ради. То је вероватно њена обновљена верзија у кући до старе, оригиналне локације?
To je objekat na uglu Vase Pelagica i Koste Glavinica ili lakse, odmah pre Senjacke pijace koja je doduse sa desne strane K. Glavinica.
Tu je bio Radnicki Univerzitet, bioskop, a sada su spolja to prodavnice, a unutra upropascene prostorije. Jad i tuga.
Хвала на подацима. Знам која је то грађевина а верујем да су се и остали сетили. Препознати се не може.
Ако Завод настави овако да се брине о старим господским кућама мораћемо да замолимо Гуглмепс да не ажурирају улични поглед да би млађи знали како је изгледао град до пре годину дана. Стога, за покој душе ове лепотице ево слике са тог места. А онима који су ово дозволили нека иде на душу како чувају споменике и споменичке целине, закон их очигледно неће дирати. Прочитајте коментар из Завода па ми реците да ли знате иједну улицу на Дорћолу која је складнија него Господар Јованова у том делу? И сада ће између три зграде из 1890-1920. и прекопута истих таквих да никне ко зна шта. Браво. Свака част. Цркли дабогда.
Dorćolac, vidmo se u Bifeu Drina, kod Malog Mileta...
Možeš i da nazoveš 24-824 da rezervišeš.
Nema baš puno stolova...
Inace trenutno imaju najbolje kafanske baste, recimo Antonionovske, uz zaista odlicne srbske specijalitete, sledece kafane: "6 & 400" (Ruzveltova 26) [ otkrice Kasine i Putnika ], bivsa "Krajina", tj. "Korzika". Zatim, "Nislija" (opet Ruzveltova ali 30) i u mome komsiluku "Stara Kolubara", Ivankovacka br. 2. Baste su prohladne, prijatne i zanemarene po tipu ranih '60-tih. Redovni gosti: poslednja odbrana Beograda.
Mnogo Drina na ovom mestu, kao da su isprovocirale ovoliku vodurinu. Jedino se Frenč lajn ugnjezdio između njih nekako. A za ova dva stola, moglo bi i lepo društvance da proslavi npr. neki jubilarni broj strana.
A što se tiče otkrića u Ruzveltovoj, nekako mi to blizu one velike bašte, tamo u vrhu, iznad Grobljanske. Ja mislim kada bih otišao u neku od tih kafanica da mi se ne bi isplatilo da se vraćam…
Isplatilo bi se vratiti se otud, da se opet dodje. Basta u vrhu Grobljanske ("Kos. bozur"), na Hadzipopovcu, nije bas najzgodnija jer je izbacena na ulicu. Ali pomenuti "Nislija" (Ruzv. # 36 , pogresio sam gore, nije #30) i "Mala (a ne Stara, opet error) Kolubara" u Ivank. # 2 imaju sjajne baste. Ponajbolja je mozda "Nislijina" kao i basta "6 & 400") - sve srpsko, prljavo-drljavo ali Super! I ovoliko izlivanje Topciderske reke nije bas neocekivano. To bi kompetentno iskomentarisao uvazeni Topcider. A podrumi su valjda puni i podzemnih voda jer ova reka je izgleda neverovatna.
Za Ulicara: da "Kolubara" je bila na roglju a "Mala Kolubara" bas je tamo gde i navodite.
Fala 013Gonzu za "sodadzijsku" fotku. Ma, sve u svemu, fotke su srceparajuce. Pozdrav ...
Nesto iznad crkve Sv. Marka , na uzvisici Cupina Umka, spaljene su mosti Sv. Save Nemanjica. Nekada je i ovaj svetitelj bio mlad, na samom pocetku:
Početnik iz Rusika
Postriženik nije pod zakup – neotkupno je dat, neopozovljiv je. I ko može da odoli tom nebeskom mandatu – nek’ izvoli. Svaki monaški početak u udelu Bogorodičinom, Svetoj Gori Atonu, veoma je sličan. Tačna karta srca davno je stvorena. I čitav tok poslušnog učenikovanja i napredovanja u blagodati skoro da isti je za svakog. Sveti Oci pravoslavlja zacrtali su nepromenljiv, nezabludni put duhovnog razvoja. I princ Rastislav Nemanjić, dete bez elitarne oholosti, naprasni postriženik Sava u manastiru Rusiku, sledio je put vekovima nemenjan. U tihim noćima, u najtiši pozni sat kad caruju tajac i snaga, sećanje na Svete Oce pravoslavlja daleko doseže i pruža blago odrešenje.Ne uliva ono toliko formalnu veru koliko daje odvažno i usrdno pouzdanje. Pominjanje Svetih Otaca, taj unutrašnji pokret srca, vraća se u vidu pouzdanog osećaja, bezbrižnog uzdanja, pukog dečjeg poverenja. Zbog čega prepuštanje predačkom Svetlu u smirenju potpunog uzdanja u Njeno sveprožimajuće Prisustvo, [ uz trezvoumlje tim Svetlom ], stvara nesumnjajuće uzdanje u nebesne stanove i rađa ‘rasejanost’ koja ležerno lebdi u svesti kristalolikog Prisustva? Da! – postoji jedno nesumnjajuće uzdanje – ushitimo se u tom poverenju jer sigurnost ne biva slučajno. A žene se uzdaju u plač.
Stalno obnavljajući u sebi izoštravanje jasne pažnje, smiravao se Sava u tom uzdanju u ono nevidljivo. Javljala mu se retko i nedokučiva ali svemoćna milost, saosećajnost za celi svet, iznad svake banalne ljubavi. Usmeravali su ga blagušano Časni Starci — treba se nipodištavati u svesti svoje bezvrednosti, kajati se s bolom u duši, ali nikako ne očajavati. Teško je to isprva bilo jednom princu, a ipak, možda mu je bilo i sasvim lako. Duhovna ljubav je opšti zakon ali prijateljstva, posebno s hodočasnicima bez interesovanja, nisu bila obavezna (još ponajbolje bilo je bez njih). Rečeno je davno: “Ja nikad nisam voleo, i voleo sam voleti” (Bl. Avgustin). Starci mu vele, prozirući da je riđi mladenac duhonosna zvezda na nebesnom nadvisu Tribala: ”Razbistri slovesnost srca svoga, čedo, prebivanjem u Prisustvu Boga živog, u Svetom Parakletu Pedesetnice. Prebivaj s jasnom pažnjom u svesti o Svetlu, ne gaji teskobu koja cepa dusu”.
Napadaju iskušenika sumporni rektori ogorčenja, mrtvouzaoni neizdrž – istančani oblici gordosti (patnja, očaj, depresija, malodušnost, strepnja … ). A on, govorio je dubokoj noćnoj strepnji i strahu – ”Shvatam zašto ste ovde. Ali ja verujem u Boga”. Zato: prigrli neizvesnost ovog sveta – i tada– ona topi se, nestaje. Ne plaši se teškoća, zavoli ih! Jer nisu stvarne, zapravo njih i nema. Bog neka te čuva, čedo, onoga na šta možeš da se navikneš. Da ne preotme navika maha. Ukrepi svoje trpljenje da bude dobroćudno. Budi kao ptić gornjih jata Angela. I sami Sveti Oci su se unižavali jer time su izbegavali hlađenje srca, lenjost i malodušnost a ne iz nekog mazohizma. Tako su sticali uzdanje s nadom, umirujuće opuštanje. Sticali Mir, onaj agilni, ispunjen voljom Svetla. Nebo traži samo naše srce koje ljubi. Učili su Savu da je količina molitvi beznačanja nego bit leži u kakvoći obraćanja živom Bogu. Čitao je molitve svakog sata, na svaku zvonjavu crkvenih zvona. Preporučivao se nebu, stideći se svog visokog porekla. Shvatao je da je i sâma istorija ljubav, carski drumovi su ljubav, arhitektura je ljubav. I šta moli ovo srbsko monahče: “Uostalom, Ti me Bože sâm pouzdaj u Sebe! Oci Sveti, vaspitnim štapom vaših svetih molitava uždite pažljivu svest o “prisustvu Božijem koje oživljava” [Ps. 119, 50]. Samo da imam vaš blagoslov Starci! Ne milujte me, jer reći nešto dobro o meni, znači oduzeti prestiž dobroti. Ja sam princ prezreni.”
Bez bola u skrušenom srcu zbog sopstvene ništavnosti i hudog slepila sveta (tj. bez gaženja gordosti) nemoguće je da razlikujemo misli koje nam dolaze pa nas one razvejavaju kô plevu vetar. Veli mu iguman: “uznemiri malo sebe, čedo, odreci sebi neku želju (ma i veoma dobru) čineći ono što ne voliš. Učvrsti duhovnu volju kanonima Otaca. I patnja i bol su jedan vid molitve – telo je dušino a ne duša telesna. Otkloni istinsku sramotu lažnom sramotom. Doći će Milost, skriveni prizrak Prisustva, ozariće ti nevolje. Srcem se iznutra priveži za Njega, milo čedo, kao deca što to čine a ja vidim da se ti još uzdaješ u sopstveni napor i druge ljude.Tajinstveno u srcu obuhvati svu monašku bratiju, ceo manastir – ‘ma celu Goru. Teši se Njime i učiniće ti što ti srce želi. Bogougađaj iz ljubavi prema Bogu a ne za plasman. Uzdavaj se od srca i videćeš čudodejstva Božijeg rukovođenja u životu. Uzdanje je jedna beskrajna tajna molitva – malo ko to zna. Ali čini i mnoga metanija, hrbatskom osom savijaj godove-pršljenova dok si još mlad.
Ovde je vreme brus vekova. Šta je prošlost? Reakcionarni starodremež s dna minulosti, skoro mnemotehnička fatazmagorija istorije.Tipici i kanoni odražavaju tesnace hodotoka monaških sekundi i arhajske, buduće prošlosti. Dan posle je vec danas. Jerbo sve što treba da se dogodi proći će, ako već nije prošlo. Pa i pamćenje je vrlo slično proricanju budućnosti jer vreme se lako pretvara u posmatrača, u označitelja, posmatrača onoga već označenog, već strpanog u simboliku (svet je znamenje, stvoren je svojim opisom). Zato život i izgleda da prolazi po propozicijama vremena, epski kontaminiranog, a ne kao formotvorni prostor. Vreme ima podršku vizija, uz prepreke ogledala što odbijaju svetlo a upijaju pogled. Nît vremena kao modni konac dopušta blage anahronizme, preteke u vremenu, od kraja početke, ali daleko je od bivstvenih trenutaka – fokusnih večnosti. Unutar azilnih korica vremena, sadašnjost je mitologija, ritualnost. Milo čedo, sadašnjost je retrospektivno, analeptičko doba – jedno vreme izdaleka, množinski trenutci. A Sàda je tako kao što je uvek.
“ ... Čuvaj mudrost, čedo, ne prihvatajući delikte pomisli. Te lutajuće pomisli čak nisu ni misli već stanja uvređenog razočaranja, kolebljivosti, obremenjenosti, depresivnosti. Ne primaj ih! To nisi ti! Mudrost je odbacivanje teških misli koje kolebaju dušu. Odbaci isprobane emocije, ne uzimaj pelcer navike, ne budi maštovnjak. Pazi, svuda su same bezbednosne ograde oko Bića uvijenog u “ja”. Sinko shvati, jedno je nužno: smesti se u predeo srca u punoj svesti Postojanja. Otvoriće ti um Gospod da pojmiš ono što radiš – jer ono svet što čini, beslovesno je. Izbegavaj čedo životnu romantiku svake vrste. Bogu je potrebna čista žrtva. Ako i jedeš dvorske specijalitete i piješ izabrana vina, podaj to Bogu. Pevaj, al’ se Boga sećaj. U srcu mora da postoji oganj iskušenja jer se jedino tako um sjedinjuje sa srcem. Vâsceli svet je tako iskušavan – on se tako poučava, razbuđuje. Zato drži um u srcu, u duhovnom vazduhu grudi, samoosuđujući sebe ali nikada ne očajavaj. Samoosuda rađa u duši pokajanje radi otpuštanja grehova. Ali znaj da su sva podvizavanja samo alatke, pijuci, motike – shvati me ispravno. Ne mogu ti više reći, ne smem. Ko razume, razumeće. Dobro je što se smatraš nedostojnim jer će Gospod i pijanicama reći: ”Hodite i vi k Meni, svinje jedne, dođite k Meni jer se niste smatrali dostojni Carstva Moga”.
“ ... Smireno prihvataj sve nevolje ali se ne usredsređuj na svoja preživljavanja. Svet posmatraj kao neprouzrokovan, kao koloniju privida. Logika podčinjuje padom u zamku značenja. I ne žuri – Bog odgađa ono što je preblizu. Malim kašnjenjima i tobožnjim odlaganjima (otezanjem) nadoknađuj izgubljeno vreme da ne izgubiš udubljenost u Čudesno, Stvarno, Prazno. Spolja nosi izgnaničke haljine ili odelo velmoža ali se iznutra zaodevaj pokajanjem, a da to niko ne primeti. Reci Rašanine kada te skolovire muke i bolovi: “Za ljubav Tvoju Hriste, biću trpeljiv. Biću strpljivo umoran”! Ali ako samo sediš i kažeš: ” Bože moj, učini da taj i taj bolesnik ozdravi, a ne učiniš nikakvu žrtvu, to je kao da samo izgovaraš lepe damar-reči – ne, nego učini i neku žrtvu (taj dan ne jedi slatko ili ne pij vodu). Odneguj ljubav s bolom prema svim ljudima uopšte. Ali budi oprezan – kola prevrne panj koga se ne bojimo. Samoodricanje neka ti uništi samožaljenje – to je ishodni punkt od koga započinje i pomoć Božija, od koga se pronalazi nešto više od lažnog značenja svoga “ja”. Jedni se hvale carskim poreklom, drugi bogatstvom a ti se, čedo, hvali jasnom svešću o velikoj reci Prisustva Živonačalne Trojice, hvali se licem i imenom Gospodnjim što u blesku prebiva. Jer On je tu, tu, tu ... ne bega daleko. Sušti je tu, Ω! Nego se užurbanost svetska povećava usled rasejanosti duha i kradom nam oduzima uvide, a nije obratno.
Zaziri od počasti i zvanja manastirskih. I ovde je religija lakej vlasti, vrsta apstraktnog šovinizma. Jelini nas potiskuju. Šetaj zabidolima i strmogonima Atoskim. Prođi kroz Goru, “ne znaj kroz koju”. Ne boj se – srešćeš po vitolomnim vododerinama genezijska stvorenja – jurodive – mirno raspojasane crnorisce ili odrpance satiričnih lica – sinove gujinog češlja s naglascima dece kojima je ostario glas. Njihove lake korake, kao na balu čednosti, i kriptogramsku semantiku pantomime još pomaže i bunilo izgladnelosti. Psovaće ti kurvarsku majku carsku. A ti, pamti njihove izreke pokreta. Učini im metaniju, i dve – izljubi im ruku, poliži je pseći, da osete da si pas. Osetićeš da blagouhaju. Oni su dragulj-Starci Atosa, kraljevi bezazlenstva. Jednako sečivu oštar im je um. Starci su, al’ umiru kô mladići. Tako i žive, nudeći partije šaha-samosaznanja i prokrustovske argumente, uz pokušaje života i smrti na nove načine. Njihova duševna bol tišti ih nepodnošljivo. Bol-neutol, hor bolova, nama prostom monaštvu neproniciva tajna. Njihovi nerazumljivi krici su glasovi-slovoslagači istine, zaumna glosolalija nebesne investiture mišljenja režimom duhovnog jezika. Ti krici fonetski onevinjavaju dušu. Njihova apstraktna jèka, samosusreti su ehoa (odjeka) naših sopstvenih primisli, sipkastog psihomaterijala i psiholoskih sanjarija, predznaci naših pomisli upregnutih u težnje. A poruka, prećutak izraza, ono je što iza kazanog u prizvuku stoji – logos, smisao. Ne misli nikad: “moj verni jezik” – reči su samo dugoveke gradivne jedinice, šabloni. Jezik nije kuća bića. Jer kako se reči razumeju to same reči ne kažu – one se samo integrativno iskazuju i tako nam izgleda da se uzajamno oživljavamo, one nas a mi njih. I ne govorimo mi jezikom već jezik nama govori.
Nekada kada i običnom čoveku date masku on počinje da govori istinu. I na Atonu postoji jedna retorička algebra koja predstavlja pojmove i brojeve u vidu sintaksnih figura. Dvoznačnost i lažnost sveta tako iskrivljavaju reči da one često stoje umesto reči koje nemaju taj smisao. Ono što u predstavi oktobra liči na mart, možda je blagi januar – kao davanje pogrešnih znakova prolaznim stanicama. Jurodivi kricima nas opominju da obnavljanjem vremena kroz imaginarno samo se životu vraća lažni dah. Zato i nema istorije života – postoji jedino roman života, potka sa revalorizacijom jezika (svet koji izmišlja nove ‘istine’ za stare laži). Verbalni balet jurodivog stvara reči, logosferu svu u metaforama i parabolama, kako govorio je i Gospod naš Isus Hristos. To je jedan fantomski jezik promisaonih lingvističkih sfingi, magijski oprečne gramatike – baladni ton njegovih metafora pripada jednom jeziku koji nema isto pamćenje. Nije to lapidarni izrazni jezik saopštenja jer je svecela priroda metafora ljudskog duha. Svet je emblematičan, realnost nije verbalna. Sistemi duhovnih implikacija metaforičnog izraza menjaju unutrašnje stavove. A govorna empirija, mrtve su reči, samo ponovljene identičnosti, tezge glagolskog mesa, samoća u simbolima. A živa Realnost čini ti se apstraktnom jer navikao si na onu inscenaciju koja Nju zaklanja. Ne gledaš na život iza kulisa. I razni naši previdi kao u dosluhu su da se Ona prikrije, da neopaženo prolazi. Tek eteričnost stavlja svet pod vlast uma.Jedna krotka pomisao pretvara lavove u jagnjad a vrelinu naložene peći pretvara u rosnu svežinu. Po vrelom ložištu hodali su sveti mučenici neoprljeni. Hodali su kroz plamen i naši sveti savremenici. Pročitaj žitije Jovana, Novog Bogoslova carigradskog. Razgrni iluziju sveta i po vodi ćeš hoditi, vatra te neće oprljiti. Jovan je to uspeo, dato mu je bilo Gospodom.
Osamljivao se Sava uz molitvu, posmatrao vizuelni tenor jesenjeg sunčevog zaoda i izgrevanja, daleke plovne vidike, mesingane večeri Egeja. Osećao je duhovni prostor Trojičnog jednonačalija, omogućen pokretom otpora dimovucima pomisli, prostor što stvara osećaj vremenske praznine, zastoja vremena. Čak raskidala se uzročna posledičnost ustaljenih privida. Da, manastir je gubilište vremena. Pevušio bi Sava vilovite stihire sagibajući glavu, zagonetne vokalne oblike spiritualnosti, misaone sonete s žarom duhovnog ognja. Pevušio je pesme monaških atleta srbofonim akcentom, ali bez duhovnog lakomstva. Odgonio je od sebe nametnuta neuobličljiva stanja, bezimene osećaje koji su dobijali telo predstava i pomisli vrlo kojih. Nije sumnjao u izabranost puta. A tako isto i ostala ruska bratija ribolovna (hrišćanska) – monasi vođeni molitvom i željom da se nagnu.
* * *
Iz dalekog dimnjaka vije se čađav dim koji šalje noć. Začuje se tek poneki neočekivani zvuk, udar li je klepala, kao iznenadna odsutnost, kao usamljenost – ta čudna vrsta zdravlja. Često zagleda Sava ka nebu – seća se duša da je letela.
Ако Завод настави овако да се брине о старим господским кућама мораћемо да замолимо Гуглмепс да не ажурирају улични поглед да би млађи знали како је изгледао град до пре годину дана. Стога, за покој душе ове лепотице ево слике са тог места. А онима који су ово дозволили нека иде на душу како чувају споменике и споменичке целине, закон их очигледно неће дирати. Прочитајте коментар из Завода па ми реците да ли знате иједну улицу на Дорћолу која је складнија него Господар Јованова у том делу? И сада ће између три зграде из 1890-1920. и прекопута истих таквих да никне ко зна шта. Браво. Свака част. Цркли дабогда.
Pridružujem se ovom protestu! Sećam se izdvojenih slučajeva: kuće iz turskog vremena kod Karađorđeve, kuće Igora Blumenaua, kuće u Šumatovačkoj, majstorske minijature Dragiše Brašovana. Sve su to kuće koje su imale posebnu vrednost i bivale pomenute u opusima ovih graditelja.
O silovanjima ono malo preostalog fonda, uništavanjima detalja i ulaza, portala, prozora, krečenjima fasada u papagajske tonove i "dorađivanja" kako se kome ćefne, nadziđivanjima, doziđivanjima i priziđivanjima mislim da je bespredmetno i govoriti. To je već postao nacionalni sport "pod obavezno". Tu onomad, videh da je u ulici Maršala Birjuzova (Kosmajskoj) neko kome fali mozga u glavi lepo i uredno izlepio u pristojnom ulazu svoju gipsanu galanteriju i izmalao u "rozle" zidove, valjda da izgleda "ljepše i starije". Ko će tome stati na put?
Ako se ovako nastavi, nećemo mi imati više ništa nikom da pokažemo... nego ćemo pognute glave ići pored ostataka onoga što je nekada bio Beograd, bez snage da pogledamo gore i sagledamo pustoš koju su ovi savremeni varvari učinili.
Мићо - свака част! Захвалите и Вашем пријатељу на овакој посластици за нас и све остале љубитеље старог Београда. Нема Француза да се јави, вероватно је на неком одмору, али има да па'не на дупе кад види ону зграду у Херцеговачкој! : )
Што се кафана тиче нисам имао појма да "Колубара" поново ради. То је вероватно њена обновљена верзија у кући до старе, оригиналне локације?
Да ли је задржано нешто од овог старог ентеријера при последњој реконструкцији? Ја сам био само код рецепције и нисам приметио ниједан стари детаљ.
Tu je bio Radnicki Univerzitet, bioskop, a sada su spolja to prodavnice, a unutra upropascene prostorije. Jad i tuga.
Хвала на подацима. Знам која је то грађевина а верујем да су се и остали сетили. Препознати се не може.
http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/investitor-srusio-kucu-brace-baruh/14...
Ако Завод настави овако да се брине о старим господским кућама мораћемо да замолимо Гуглмепс да не ажурирају улични поглед да би млађи знали како је изгледао град до пре годину дана. Стога, за покој душе ове лепотице ево слике са тог места. А онима који су ово дозволили нека иде на душу како чувају споменике и споменичке целине, закон их очигледно неће дирати. Прочитајте коментар из Завода па ми реците да ли знате иједну улицу на Дорћолу која је складнија него Господар Јованова у том делу? И сада ће између три зграде из 1890-1920. и прекопута истих таквих да никне ко зна шта. Браво. Свака част. Цркли дабогда.
Naravno, ovo je na starom stadionu na Karaburmi ...
Inace trenutno imaju najbolje kafanske baste, recimo Antonionovske, uz zaista odlicne srbske specijalitete, sledece kafane: "6 & 400" (Ruzveltova 26) [ otkrice Kasine i Putnika ], bivsa "Krajina", tj. "Korzika". Zatim, "Nislija" (opet Ruzveltova ali 30) i u mome komsiluku "Stara Kolubara", Ivankovacka br. 2. Baste su prohladne, prijatne i zanemarene po tipu ranih '60-tih. Redovni gosti: poslednja odbrana Beograda.
Mnogo Drina na ovom mestu, kao da su isprovocirale ovoliku vodurinu. Jedino se Frenč lajn ugnjezdio između njih nekako. A za ova dva stola, moglo bi i lepo društvance da proslavi npr. neki jubilarni broj strana.
A što se tiče otkrića u Ruzveltovoj, nekako mi to blizu one velike bašte, tamo u vrhu, iznad Grobljanske. Ja mislim kada bih otišao u neku od tih kafanica da mi se ne bi isplatilo da se vraćam…
Nesto iznad crkve Sv. Marka , na uzvisici Cupina Umka, spaljene su mosti Sv. Save Nemanjica. Nekada je i ovaj svetitelj bio mlad, na samom pocetku:
Početnik iz Rusika
http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/investitor-srusio-kucu-brace-baruh/14...
Ако Завод настави овако да се брине о старим господским кућама мораћемо да замолимо Гуглмепс да не ажурирају улични поглед да би млађи знали како је изгледао град до пре годину дана. Стога, за покој душе ове лепотице ево слике са тог места. А онима који су ово дозволили нека иде на душу како чувају споменике и споменичке целине, закон их очигледно неће дирати. Прочитајте коментар из Завода па ми реците да ли знате иједну улицу на Дорћолу која је складнија него Господар Јованова у том делу? И сада ће између три зграде из 1890-1920. и прекопута истих таквих да никне ко зна шта. Браво. Свака част. Цркли дабогда.
Pridružujem se ovom protestu! Sećam se izdvojenih slučajeva: kuće iz turskog vremena kod Karađorđeve, kuće Igora Blumenaua, kuće u Šumatovačkoj, majstorske minijature Dragiše Brašovana. Sve su to kuće koje su imale posebnu vrednost i bivale pomenute u opusima ovih graditelja.
O silovanjima ono malo preostalog fonda, uništavanjima detalja i ulaza, portala, prozora, krečenjima fasada u papagajske tonove i "dorađivanja" kako se kome ćefne, nadziđivanjima, doziđivanjima i priziđivanjima mislim da je bespredmetno i govoriti. To je već postao nacionalni sport "pod obavezno". Tu onomad, videh da je u ulici Maršala Birjuzova (Kosmajskoj) neko kome fali mozga u glavi lepo i uredno izlepio u pristojnom ulazu svoju gipsanu galanteriju i izmalao u "rozle" zidove, valjda da izgleda "ljepše i starije". Ko će tome stati na put?
Ako se ovako nastavi, nećemo mi imati više ništa nikom da pokažemo... nego ćemo pognute glave ići pored ostataka onoga što je nekada bio Beograd, bez snage da pogledamo gore i sagledamo pustoš koju su ovi savremeni varvari učinili.