]

За горњу слику се слажем да је начињена негде са Топчидерског брда, сасвим могуће и са позиције данашње Т. звезде. За доњу сам скоро сигуран да није са Калемегдана јер је мост преблизу. Чини ми се да је фотограф био негде код Тобџијске пијаце, Босанске улице, можда Сарајевске? Ту би се лепо уклопиле и ове куће. Е сад, било би лепо да откријемо и где тачно. Имамо добру основу.

Zapravo, istorija ove zgrade levo, povezana je sa mnogim nepoznanicama i neistraženostima istorije beogradskog graditeljstva novijeg doba. Zna se da je za zgradu raspisan konkurs pred rat (smatra se da je to jedan od poslednjih većih konkursa pre 1941., mada ih je bilo još par) i da je konkurs raspisalo osiguravajuće društvo Srbija. Zgrada je trebala da ima kompleksan program i izgleda i po svemu sudeći struktura programa raspisanog konkursa predviđala je i bioskop (slično kao u Samojlovljevoj palati "Beograd" na Terazijama). Doduše to su post festum nagađanja jer je zgrada početa da se zida pred rat, neizvesno po čijem projektu (projekat koji se često vrti na internetu kao pobednički sa konkursa ne podseća mnogo ovo što danas stoji ovde). Do 1944. zgrada je podignuta do prvog sprata, doduše sa ponešto drugačijim nizovima prozora. Takođe, tvrdi se da je i do tog doba iskopana sala bioskopa u dvorištu i napravljeni obimni zidovi, a sve to posle poslužilo kao nemačko sklonište od napada iz vazduha.

Ono što je izvesno jeste da je projekat posle rata nastavio da radi arh. Vladislav Vladisavljević i da njegov potpis stoji na nekim od planova ove zgrade koji su sačuvani u Arhivu grada. Da li je po njegovom projektu i započeta ova palata nije izvesno (pretpostavlja se da jeste), kao što nije izvesno koliko se predratni (ili, čak, ratni) projekat razlikovao od ovde izvedenog dela. Činjenica jeste da zgrada potpuno podseća na stari način arhitektonskog oblikovanja kako u domenu forme tako i u detaljima, iako je izgrađena i dovršena kudikamo kasnije.

Oko godine 1950. Vladislav Vladisavljević umire i dalje dovršenje bilo je povereno Vladisavljevićevom predratnom kolegi, arhitekti Branislavu Marikoviću, koji ju je po svemu sudeći - dovršio u oblik koji i dan danas razaznajemo, i pored bezveznog nadziđivanja od pre koju godinu.