Не морамо ми баш све копирати Американце. Могу они комотно доћи овамо да проуче поједине наше установе. Не морамо се ми баш увек смејати њиховим лудоријама, кад имамо и своје, код куће.
Ето, на пример, наша пошта, установа чију реформу проповедају два нарочита листа, где се боре „стручни“ и „нестручни“, где се пише, говори, држе курсеви, унапређује, аванзује и – све још врши као у добу, кад су пошту разносили Прендић и татар Богдан.
Не мислим ја да вам пишем о оном писму, на коме је била адреса: „Милан Савић, абаџија“, а наш поштар оно „абаџија“ прочитао као „Абација“ и посла тамо писмо, те је предато г Милану Шевићу, професору, који се згрануо кад је прочитао да му један човек из Наталинаца наручује да му скроји чакшире.
Не мислим вам ја писати ни о оном писму на коме ке писало „Locco“ a наш поштар мислио да то не може да буде ништа друго, него нека варош у Италији, те се они у Италији згранули.
Не мислим да пишем ни о оном писму које је послато из Београда и на коме је писало „Рача“, а поштар није хтео да чита ћирилицом, као што га је Бог научио, него читао латиницом, па му је то „Рача“ изашло као „Париз“ и послао тамо писмо.
А знате и оне друге ствари. Знате о оном писму што је место у Јагодину, отишло у Чикаго, па онда о оном писму што је послато осигуравајућем друштву „Россија“, па је послато у Русију и предато је руском цару, као једином пуноважном представнику државе Русије.
Тушта и тма је таквих писама, о којима нећу да вам пишем. Све то није важна ствар и све се то може десити и на другим неуређеним поштама, па зашто не би могло код нас.
Много је занимљивија наша пошта кад наиђу празници. О, да сте били уочи Божића тамо, па да сте видли ону муку и невољу.
Стигли из унутрашњости прасци и ћурани, спаковани и лепо адресовани, па је толика гомила да се онај грешни чиновник и не види из њих. А скупио се свет, те пошто-пото хоће печеницу.
– Молим вас, ја сам јутрос пропустио да купим. Морао сам да купим, али знам да ме овде чека прасе.
– Али, забога – пишти једна удовица – ја сам за једну ћурку изгубила овде цео целцит дан. Џаба ти и те ћурке, поквариће ми се милихброт!
Па то једна гужва, једна несрећа, једно гурање, као да егзерцира какво свадбено или укопно друштво. Гомила света све више расте, а гомила аманета, прасади и ћурака, никако не опада. Скоро ће вече и настаје опасност да људи проведу Божић без печенице и сад почиње у гомили врење и негодовање. Најпре истија, док не израсте у читав сукоб.
– Да се зна извесни ред! Да се прасци издају по годинама старости! – виче један пензионер.
– Али, како по годинама старости. Ко сад ту може да оцени колико је које прасе старо? – буни се један практикант.
– Ама, не разумеш, брате. – брани се пензионер. – По годинама наше старости, нас који примамо аманете.
– Јок! – дере се једна жена – Прво да се издаје женском сполу.
– И јеси нека жена, па и са прасцима да ти водим чест! – буса се један бивши порезник.
– Ред, забога, држите ред! - виче један поп. – Нека се издвоје они који треба да примају прасце од оних што имају да примају ћурке.
– Сасвим! – одобрава практикант, који припада прасећој партији. – Сасвим, они би једну ћурку, па дигли толику дреку.
– Море, колико моја ћурка, толико твоје прасе – рече један општински пандур.
И сад тек настаде комешање и гурање. Одвојише се људи у две партије, ћурећу и прасећу, па се, као два табора, сукобише.
Почеше да се надвикују, да излећу једно на друго.
– Е, нема!
– Е, нећеш!
– Удри оног прасећег! – виче општински пандур.
– Бога вам ћурећег, разбићу вам носеве, ако не дођем до мог прасета! – дерња се изгладнели практикант.
– Е, вала, неће га мајци нико провести Божић са целим носем, ако ја не дођем до прасета! – дере се сасвим христијански поп, буса се у груди и диже песнице увис.
Док одједном пуче шамар, за који ни до сад није утврђено, је ли потекао из ћуреће или прасеће партије. Тек шамар фљисну, те настаде и формалан сукоб и битка. Грешни поштар поче да се дере:
– Предајем се! Предајем се!
Док не стиже и жандармерија, те умири бунтовнике.
Ето, то је све било, од речи до речи, на пошти уочи Божића. Ко је био тамо, зна како је било, и ако није уз аманет добио и шамар, може рећи да је добро прошао.
А шта ће сад тек бити о Новој Години, кад пошту претрпају честитке. Ту неће додуше бити батинања, јер нико неће рескирати да уз честитку добије и батине и то о Новој години. Боље је и 1909. године добити честитку за 1908. годину, но ићи на пошту.
У осталом изгледа да ће ове године бити боље. Пошта је већ издала распис да треба на месец дана раније дати писмо, ако се хоће да стигне о Новој години. Но да би то још сигурније било, чујем да је јуче пошта објавила публици:
„Да би пошта могла одговорити своме позиву и сваком на време писмо уручити, умољава се поштована публика, да сад о Новој години врши усмено честитање, а не преко писама. Да не би пак била навала карата за унутрашњост, умољава се публика да честитке не шаље уочи Нове године, већ постепено у току целог првог тромесечја идуће године.“
Сасвим. То је најбољи начин. Уосталом, ја тако одавно и поступам. Ја сам на пример још пре пет дана предао пошти једно писмо којим честитам једном моме пријатељу славу, Св. Саву. Па и ако добије ту честитку три-четири дана после славе, није много. Боље икако, него никако
[quote=Varos Kapija]
Ово је био излаз / степениште за терасу одакле смо могли у живо да дочекамо / испратимо родбину, пријатеље, познанике, колеге ...
а торањ десно је контрола лета аеродрома Београд.
Nekada davno, sedeo sam u Klubu književnika sa legendarnim Aleksandrom Tirnanićem Tirketom - počinje svoje pripovedanje Rankić. - U njegovim poznim godinama voleli smo da da razgovaramo u ovoj uglednoj kafani. Posle prvog susreta ustao je i rekao: „Vraćam se odmah“. Prihvatio sam to, ali on se nije vratio. Ponovio je to još mnogo puta, dok nisam shvatio da mu je to, prosto, manir, pozdrav, uobičajen način da ode iz kafane. Jednog dana učinio je tako isto, ali se više nikad nije vratio. Otišao je. Zauvek.
НАШЕ ПОШТЕ / ПОЛИТИКА, 29. децембар 1907.
Не морамо ми баш све копирати Американце. Могу они комотно доћи овамо да проуче поједине наше установе. Не морамо се ми баш увек смејати њиховим лудоријама, кад имамо и своје, код куће.
Ето, на пример, наша пошта, установа чију реформу проповедају два нарочита листа, где се боре „стручни“ и „нестручни“, где се пише, говори, држе курсеви, унапређује, аванзује и – све још врши као у добу, кад су пошту разносили Прендић и татар Богдан.
Не мислим ја да вам пишем о оном писму, на коме је била адреса: „Милан Савић, абаџија“, а наш поштар оно „абаџија“ прочитао као „Абација“ и посла тамо писмо, те је предато г Милану Шевићу, професору, који се згрануо кад је прочитао да му један човек из Наталинаца наручује да му скроји чакшире.
Не мислим вам ја писати ни о оном писму на коме ке писало „Locco“ a наш поштар мислио да то не може да буде ништа друго, него нека варош у Италији, те се они у Италији згранули.
Не мислим да пишем ни о оном писму које је послато из Београда и на коме је писало „Рача“, а поштар није хтео да чита ћирилицом, као што га је Бог научио, него читао латиницом, па му је то „Рача“ изашло као „Париз“ и послао тамо писмо.
А знате и оне друге ствари. Знате о оном писму што је место у Јагодину, отишло у Чикаго, па онда о оном писму што је послато осигуравајућем друштву „Россија“, па је послато у Русију и предато је руском цару, као једином пуноважном представнику државе Русије.
Тушта и тма је таквих писама, о којима нећу да вам пишем. Све то није важна ствар и све се то може десити и на другим неуређеним поштама, па зашто не би могло код нас.
Много је занимљивија наша пошта кад наиђу празници. О, да сте били уочи Божића тамо, па да сте видли ону муку и невољу.
Стигли из унутрашњости прасци и ћурани, спаковани и лепо адресовани, па је толика гомила да се онај грешни чиновник и не види из њих. А скупио се свет, те пошто-пото хоће печеницу.
– Молим вас, ја сам јутрос пропустио да купим. Морао сам да купим, али знам да ме овде чека прасе.
– Али, забога – пишти једна удовица – ја сам за једну ћурку изгубила овде цео целцит дан. Џаба ти и те ћурке, поквариће ми се милихброт!
Па то једна гужва, једна несрећа, једно гурање, као да егзерцира какво свадбено или укопно друштво. Гомила света све више расте, а гомила аманета, прасади и ћурака, никако не опада. Скоро ће вече и настаје опасност да људи проведу Божић без печенице и сад почиње у гомили врење и негодовање. Најпре истија, док не израсте у читав сукоб.
– Да се зна извесни ред! Да се прасци издају по годинама старости! – виче један пензионер.
– Али, како по годинама старости. Ко сад ту може да оцени колико је које прасе старо? – буни се један практикант.
– Ама, не разумеш, брате. – брани се пензионер. – По годинама наше старости, нас који примамо аманете.
– Јок! – дере се једна жена – Прво да се издаје женском сполу.
– И јеси нека жена, па и са прасцима да ти водим чест! – буса се један бивши порезник.
– Ред, забога, држите ред! - виче један поп. – Нека се издвоје они који треба да примају прасце од оних што имају да примају ћурке.
– Сасвим! – одобрава практикант, који припада прасећој партији. – Сасвим, они би једну ћурку, па дигли толику дреку.
– Море, колико моја ћурка, толико твоје прасе – рече један општински пандур.
И сад тек настаде комешање и гурање. Одвојише се људи у две партије, ћурећу и прасећу, па се, као два табора, сукобише.
Почеше да се надвикују, да излећу једно на друго.
– Е, нема!
– Е, нећеш!
– Удри оног прасећег! – виче општински пандур.
– Бога вам ћурећег, разбићу вам носеве, ако не дођем до мог прасета! – дерња се изгладнели практикант.
– Е, вала, неће га мајци нико провести Божић са целим носем, ако ја не дођем до прасета! – дере се сасвим христијански поп, буса се у груди и диже песнице увис.
Док одједном пуче шамар, за који ни до сад није утврђено, је ли потекао из ћуреће или прасеће партије. Тек шамар фљисну, те настаде и формалан сукоб и битка. Грешни поштар поче да се дере:
– Предајем се! Предајем се!
Док не стиже и жандармерија, те умири бунтовнике.
Ето, то је све било, од речи до речи, на пошти уочи Божића. Ко је био тамо, зна како је било, и ако није уз аманет добио и шамар, може рећи да је добро прошао.
А шта ће сад тек бити о Новој Години, кад пошту претрпају честитке. Ту неће додуше бити батинања, јер нико неће рескирати да уз честитку добије и батине и то о Новој години. Боље је и 1909. године добити честитку за 1908. годину, но ићи на пошту.
У осталом изгледа да ће ове године бити боље. Пошта је већ издала распис да треба на месец дана раније дати писмо, ако се хоће да стигне о Новој години. Но да би то још сигурније било, чујем да је јуче пошта објавила публици:
„Да би пошта могла одговорити своме позиву и сваком на време писмо уручити, умољава се поштована публика, да сад о Новој години врши усмено честитање, а не преко писама. Да не би пак била навала карата за унутрашњост, умољава се публика да честитке не шаље уочи Нове године, већ постепено у току целог првог тромесечја идуће године.“
Сасвим. То је најбољи начин. Уосталом, ја тако одавно и поступам. Ја сам на пример још пре пет дана предао пошти једно писмо којим честитам једном моме пријатељу славу, Св. Саву. Па и ако добије ту честитку три-четири дана после славе, није много. Боље икако, него никако
Бен Акиба
Mozda neka alatka za sahtove?
Poput ove samo napredniji model
i danas:
https://www.google.rs/maps/@44.809072,20.464457,3a,75y,254.22h,97.49t/data=!3m4!1e1!3m2!1sDYJgjrY3uidVJ1J_sq0IxQ!2e0?hl=sr
Ово је био излаз / степениште за терасу одакле смо могли у живо да дочекамо / испратимо родбину, пријатеље, познанике, колеге ...
а торањ десно је контрола лета аеродрома Београд.
Dana Kukes i Dragan Mirković su na maskenbalu predstavljali list "Vreme"
Pozdrav svima ...
Поглед на Савски мост код Београда
Председник београдске општине Влада Илић у присуству архитекте Момира Коруновића
потписује повељу на освећењу темеља нове зграде Поштанске штедионице