Не могу да верујем! Ево баш сам у петак вече након дужег одсуствовања седео у "Корзиканцу", само што је то данас кафана "6 и 400" на углу Рузвелтове и Далматинске! До сада невиђена слика. А приде сам у лепој башти ове кафане срео никога другог до нашег Путника. Чуди ме да он ово није препознао. Можда не сме да каже да јесте јер ће морати он и Касина да изнова допуњују књигу! : )
ГВОЗДЕНА КУЋИЦА НА ТЕРАЗИЈАМА / ПОЛИТИКА, 4. децембар 1905.
Пре једно месец дана наше лепе Теразије изгледале су, Боже ме прости, као оно мртвац кога лекари по тужби фамилијиној да га је жена отровала, секцирају и баратају му по грудима и трбуху. Разривене, избушене и исечене Теразије, да те је жао погледати. Тамо „Россија“ заватила па продрла дубоко у земљу, као да је изаслала експедицију из каквог Верновог романа, да кроз средину земљине лопте продре на Северни пол; онамо опет Главинић из пажње према одборнику Смиљанићу, зарио да гради нову калдрму па диго руке те многи мислили да је то Друштво за канализацију отпочело рад на сред Теразија, а у скверу, ономе кочијашкоме скверу, закопали општински инжињери неки темељ и полажу камен темељац.
Стојимо нас двоје и разговарамо, а ослушкује нас фијакериста бр 46.
− Па зар ће се положити темељ без светковине? – питам ја.
− А, то не верујем, – вели мој пријатељ – где би имало смисла полагати темељ без светковине. А после и нашта општини онолики барјаци, подијуми, трибине и ватрогасци него тако, за светковине.
− Можда ће се накнадно прославити – велим опет ја.
− Неће, господине, − додаје фијакериста бр 46.
− Е, неће, а зашто?
− Па тако, господине, неће бити светковине, јер то се гради оно...
− Које оно?
− Па, оно знаш... како да кажем, станица...
− Станица? Ваљда за трамваје?
− Није, господине, него онако, кад ти је далеко кућа па идеш с пива или... па знаш, оно што мораш да запушиш нос...
− А! – учиних ја.
− А! – учини и мој пријатељ.
Присетисмо се.
Дакле без светковине, тихо, нечујно, подићи ће општина писоар и то на Теразијама, одакле га је пре неке године скинула. Нико и не сања да ће тиме бити скинуто са дневног реда једно општинско питање, које дуже траје но питање о канализацији.
Дакле, једног дана, одавно још, указала се у Београду потреба за јавним писоарима. То јест, та је потреба увек постојала, није се она тек једног дана указала, али тог дана грађанска свест је победила предрасуде и општина реши да подигне писоаре. Било је, разуме се, одборника који су били и против:
− Коме се писоарише, – узвикивали су они – нек иде својој кући, Нисмо још задовољили прече потребе!
Али је био и одборника који су енергично заступали потребу истих, доказујући да писоари, ако баш и не спадају у „животне намирнице“ а оно су ипак потребни. Ако ни због чега другога на оно „због странаца“.
− Стојте који пут цео дан на прозору за време великог поста, − узвикивали су приврженици писоара – па да видите кад човек навали па оће да уђе у туђу кућу, не пита те: јеси ли ти газда или ниси, дозвољаваш ли или не дозвољаваш, него груне у кућу, па замакне у авлију иза шупе!
Како се даље већ водила дебата, Бог ће свети знати, тек „приврженици“ победише и тад се изабра комисија да одреди места где да се подигну писоари. Одредише најпре Теразије и ту се подиже један, па одредише овамо, па онамо и тако намирише око десетак места. Таман доста и да се окити престоница а довољно и „за странце“ и да нам буду благодарни и да се можемо поносити пред њима.
Јесте, али сад настаде револуција истиха. Први писоар дигнут пред кућом једног одборника, други опет близу куће државног саветника, трећи...
− Није мени што је пред мојом кућом, − жали се одборник – гласао сам за писоар, па нека буде, али брате имам две девојке у кући, а наш свет још није васпитан за писоаре, он се још на улици откопчава! Не уме да уђе као човек па и да изађе као човек...
Господин државни саветник опет се жали што му влага силази у темељ; други опет одборник кука: спремио вели красну зимницу, али му се подрумски зидови окитили шалитром, па му изгледа подрум као чаробна пећина из „Хиљаду и једне ноћи“ а зимница, не питај, добила неки мирис „на проминцле“. Није да се једе, а жалост је да се баци.
И почеше овако истија, они исти који су гласали за писоаре, да интригирају против истих. Најпре тихо, па онда енергичније, док се не досетише како ће и шта ће. А и нашто су новине но да се кроз њих нападне што је за нападање и осуди што је за осуђивање.
И поче онај одборник што има девојке у кући. Написа неколико топлих патриотских речи као израз повређенога родољубивога бола што је подигнут писоар сред Теразија, на „освештеном месту где је ђакон Авакум издануо на коцу, за крст часни и за веру православну“. Тај се напис завршавао овим речима: „ Ми неблагодарно потомство и ти бедна управо општинска, уместо да на том месту дижеш пирамиде и споменике, дижеш писоаре на оном парчету земље које је покапано Авакумовом крвљу“.
Кад то прочита државни саветник, он нађе лека својим темељима. Његов чланак је почео са: „Придружујемо се протесту онога честитога брата Србина. Није та погрешка учињена само према ђакону Авакуму, него, узев у обзир да није тачно оно место које је Глиша Возаревић означио као спалиште Светога Саве, већ да је то место према новијим испитивањима овамо много ближе, негде у близини кућер државног саветника, господина Р. – онда замислите, какав је грех учинила општина подигав писоар ту, на том освештеном земљишту. Па нека се баш и докаже да није баш ту спалиште, али по нашем најскромнијем мишљењу, писоар не сме бити нигде ни у близини тога места“.
Сад се досети јаду и онај одборник што му зимница мирише на проминцле, те ускликну кроз новине: „Ко не поштује своје претке не заслужује ни да их има! Кнез Сима Марковић је јуначки погинуо у сред Београда, где му је џелат одсекао главу. И на том месту, општина београдска уместо споменика, итд...“
И општина се нађе у запари, шта ће ако овај родољубиви покрет узме маха и – једне ноћи нестаде свих писоара београдских, а једнога дана затим, општина одреди комисију да пронађе која места у Београду нису историјска, те да би се писоари могли дићи.
Комисија је радила дуго (чудно ми чудо, као да општинска комисија може нешто брзо урадити) и најзад је поднела реферат који је гласио:
„Свака стопа земље у Београду натопљена је крвљу наших предака; под сваком стопом земље у Београду леже кости наших предака (у овој комисији није био прота Милан Ђурић) над сваком стопом у Београду требало би подићи споменик; ни на једној стопи земље у Београду не би смео бити писоар, те би их, према мишљењу комисије, требало чак укинути и по приватним кућама и двориштима, а општинских десет писоара, порушених са досадањих места, подићи на Ади Циганлији, као јединоме месту на коме ниједна стопа није историјска.“
Можете мислити да, после оваквог реферата, који је претио чак да укине и писоаре у приватним кућама и да 65.000 становника београдских [толико је Београд имао становника, по попису] упути на Аду Циганлију, општина београдска није смела ништа више предузимати.
И реферат и општински писоари, одоше у општинску архиву и тек сад, после толико година, тихо, нечујно, без икакве светковине при полагању темеља, изниче она гвоздена кућица на Теразијама.
Бен Акиба.
Гвоздена кућица на Теразијама, на скверном острву (П).
А онда је „то“ сакривено под земљом:
Ако неко има боље илустрације, молимо да их приложи...
Ресторација и пивница: "Корзика"
Не могу да верујем! Ево баш сам у петак вече након дужег одсуствовања седео у "Корзиканцу", само што је то данас кафана "6 и 400" на углу Рузвелтове и Далматинске! До сада невиђена слика. А приде сам у лепој башти ове кафане срео никога другог до нашег Путника. Чуди ме да он ово није препознао. Можда не сме да каже да јесте јер ће морати он и Касина да изнова допуњују књигу! : )
ГВОЗДЕНА КУЋИЦА НА ТЕРАЗИЈАМА / ПОЛИТИКА, 4. децембар 1905.
Пре једно месец дана наше лепе Теразије изгледале су, Боже ме прости, као оно мртвац кога лекари по тужби фамилијиној да га је жена отровала, секцирају и баратају му по грудима и трбуху. Разривене, избушене и исечене Теразије, да те је жао погледати. Тамо „Россија“ заватила па продрла дубоко у земљу, као да је изаслала експедицију из каквог Верновог романа, да кроз средину земљине лопте продре на Северни пол; онамо опет Главинић из пажње према одборнику Смиљанићу, зарио да гради нову калдрму па диго руке те многи мислили да је то Друштво за канализацију отпочело рад на сред Теразија, а у скверу, ономе кочијашкоме скверу, закопали општински инжињери неки темељ и полажу камен темељац.
Стојимо нас двоје и разговарамо, а ослушкује нас фијакериста бр 46.
− Па зар ће се положити темељ без светковине? – питам ја.
− А, то не верујем, – вели мој пријатељ – где би имало смисла полагати темељ без светковине. А после и нашта општини онолики барјаци, подијуми, трибине и ватрогасци него тако, за светковине.
− Можда ће се накнадно прославити – велим опет ја.
− Неће, господине, − додаје фијакериста бр 46.
− Е, неће, а зашто?
− Па тако, господине, неће бити светковине, јер то се гради оно...
− Које оно?
− Па, оно знаш... како да кажем, станица...
− Станица? Ваљда за трамваје?
− Није, господине, него онако, кад ти је далеко кућа па идеш с пива или... па знаш, оно што мораш да запушиш нос...
− А! – учиних ја.
− А! – учини и мој пријатељ.
Присетисмо се.
Дакле без светковине, тихо, нечујно, подићи ће општина писоар и то на Теразијама, одакле га је пре неке године скинула. Нико и не сања да ће тиме бити скинуто са дневног реда једно општинско питање, које дуже траје но питање о канализацији.
Дакле, једног дана, одавно још, указала се у Београду потреба за јавним писоарима. То јест, та је потреба увек постојала, није се она тек једног дана указала, али тог дана грађанска свест је победила предрасуде и општина реши да подигне писоаре. Било је, разуме се, одборника који су били и против:
− Коме се писоарише, – узвикивали су они – нек иде својој кући, Нисмо још задовољили прече потребе!
Али је био и одборника који су енергично заступали потребу истих, доказујући да писоари, ако баш и не спадају у „животне намирнице“ а оно су ипак потребни. Ако ни због чега другога на оно „због странаца“.
− Стојте који пут цео дан на прозору за време великог поста, − узвикивали су приврженици писоара – па да видите кад човек навали па оће да уђе у туђу кућу, не пита те: јеси ли ти газда или ниси, дозвољаваш ли или не дозвољаваш, него груне у кућу, па замакне у авлију иза шупе!
Како се даље већ водила дебата, Бог ће свети знати, тек „приврженици“ победише и тад се изабра комисија да одреди места где да се подигну писоари. Одредише најпре Теразије и ту се подиже један, па одредише овамо, па онамо и тако намирише око десетак места. Таман доста и да се окити престоница а довољно и „за странце“ и да нам буду благодарни и да се можемо поносити пред њима.
Јесте, али сад настаде револуција истиха. Први писоар дигнут пред кућом једног одборника, други опет близу куће државног саветника, трећи...
− Није мени што је пред мојом кућом, − жали се одборник – гласао сам за писоар, па нека буде, али брате имам две девојке у кући, а наш свет још није васпитан за писоаре, он се још на улици откопчава! Не уме да уђе као човек па и да изађе као човек...
Господин државни саветник опет се жали што му влага силази у темељ; други опет одборник кука: спремио вели красну зимницу, али му се подрумски зидови окитили шалитром, па му изгледа подрум као чаробна пећина из „Хиљаду и једне ноћи“ а зимница, не питај, добила неки мирис „на проминцле“. Није да се једе, а жалост је да се баци.
И почеше овако истија, они исти који су гласали за писоаре, да интригирају против истих. Најпре тихо, па онда енергичније, док се не досетише како ће и шта ће. А и нашто су новине но да се кроз њих нападне што је за нападање и осуди што је за осуђивање.
И поче онај одборник што има девојке у кући. Написа неколико топлих патриотских речи као израз повређенога родољубивога бола што је подигнут писоар сред Теразија, на „освештеном месту где је ђакон Авакум издануо на коцу, за крст часни и за веру православну“. Тај се напис завршавао овим речима: „ Ми неблагодарно потомство и ти бедна управо општинска, уместо да на том месту дижеш пирамиде и споменике, дижеш писоаре на оном парчету земље које је покапано Авакумовом крвљу“.
Кад то прочита државни саветник, он нађе лека својим темељима. Његов чланак је почео са: „Придружујемо се протесту онога честитога брата Србина. Није та погрешка учињена само према ђакону Авакуму, него, узев у обзир да није тачно оно место које је Глиша Возаревић означио као спалиште Светога Саве, већ да је то место према новијим испитивањима овамо много ближе, негде у близини кућер државног саветника, господина Р. – онда замислите, какав је грех учинила општина подигав писоар ту, на том освештеном земљишту. Па нека се баш и докаже да није баш ту спалиште, али по нашем најскромнијем мишљењу, писоар не сме бити нигде ни у близини тога места“.
Сад се досети јаду и онај одборник што му зимница мирише на проминцле, те ускликну кроз новине: „Ко не поштује своје претке не заслужује ни да их има! Кнез Сима Марковић је јуначки погинуо у сред Београда, где му је џелат одсекао главу. И на том месту, општина београдска уместо споменика, итд...“
И општина се нађе у запари, шта ће ако овај родољубиви покрет узме маха и – једне ноћи нестаде свих писоара београдских, а једнога дана затим, општина одреди комисију да пронађе која места у Београду нису историјска, те да би се писоари могли дићи.
Комисија је радила дуго (чудно ми чудо, као да општинска комисија може нешто брзо урадити) и најзад је поднела реферат који је гласио:
„Свака стопа земље у Београду натопљена је крвљу наших предака; под сваком стопом земље у Београду леже кости наших предака (у овој комисији није био прота Милан Ђурић) над сваком стопом у Београду требало би подићи споменик; ни на једној стопи земље у Београду не би смео бити писоар, те би их, према мишљењу комисије, требало чак укинути и по приватним кућама и двориштима, а општинских десет писоара, порушених са досадањих места, подићи на Ади Циганлији, као јединоме месту на коме ниједна стопа није историјска.“
Можете мислити да, после оваквог реферата, који је претио чак да укине и писоаре у приватним кућама и да 65.000 становника београдских [толико је Београд имао становника, по попису] упути на Аду Циганлију, општина београдска није смела ништа више предузимати.
И реферат и општински писоари, одоше у општинску архиву и тек сад, после толико година, тихо, нечујно, без икакве светковине при полагању темеља, изниче она гвоздена кућица на Теразијама.
Бен Акиба.
Гвоздена кућица на Теразијама, на скверном острву (П).
А онда је „то“ сакривено под земљом:
Ако неко има боље илустрације, молимо да их приложи...