Овај пост ВЈ-а је био толико занимљив да имам чак два питања! : )
Да ли је прва слика начињена у дворишту данашњег СКЦ-а?
Друго, какву је то радњу држао Пеливановић када је у њој имао и сређену салу за ручавање? Има ли ко идеју шта се у тој радњи продавало? Колачи? Неки "деликатеси"? Иначе, јако леп и скуп ентеријер.
Друго, какву је то радњу држао Пеливановић када је у њој имао и сређену салу за ручавање? Има ли ко идеју шта се у тој радњи продавало? Колачи? Неки "деликатеси"? Иначе, јако леп и скуп ентеријер.
- Мислим да фотографија француског посланства може бити датована у 1932. годину јер је застава на пола копља
(Председник Француске Републике, Joseph Athanase Gaston Paul Doumer био је мета атентатора 6. маја 1932. године на отварању сајма књига у Паризу, Hôtel Salomon de Rothschild)
- И мени се, као и Вама, чини да је у позадини групне фотографије у питању зграда Официрског дома.
- Нисам загледао, али колико сам могао да приметим, у "Црвеном певцу" више нема познатих старих гостију, који су били инвентар, што говори да то више није "онај Певац"..
Ltt Vladislaw Sondermayer - Né le 12 octobre 1893 à Belgrade (Serbie) - Fils de Roman Sondermayer et de Stanislava Djouritch - Engagé au 1er régiment de cavalerie, le 12 octobre 1912 - Passé à l'aviation comme observateur, le 24 juin 1917 - Observateur de l'escadrille 521 de Salonique puis GQG de la 2ème armée serbe du 24 juin 1917 au début 1918 - Brevet de pilote militaire n° 8569 obtenu à l'armée d'Orient, le 12 septembre 1917 - Pilote détaché à l'escadrille SPA 3 - Photo Gaston Rameau transmise par Laurence Denis, sa petite fille, que je remercie pour son aide.
У, бре, Крилатице што цепаш сваку длаку!
Па рођена браћа, обојица пилоти, па личе...
Ево мало веће да боље видиш:
А што се радујем што сам овог малца видео у бојама! Једампут!
Stvar je u tome što je Tadija boravio i leteo kao pilot na Zapadnom frontu, a brat Vladislav nije.
Svega nekoliko naših pilota se tamo borilo.
Brzim uvidom u spisak osoblja (knjiga "Krila Srbije") našao sam da je Vladislav Sondermajer tada bio izvidjač, ne i pilot (ne znam da li je kasnije dobio i zvanje pilota).
Tadija Sondermajer je imao zaista veliku čast da 1918 bude primnjen u 12. lovačku grupu "Roda", koja važi za najelitniju francusku lovačku jedinicu.
Uspeo je da obori jedan nemački avion, ali sledećeg dana je doživeo kvar na SPADu XIII koji se zapalio (čest problem sa ovim avionom) pa je sledeća četiri meseca lečio opekotine. "Kropovana" fotografija na kojoj Tadija stoji isperd SPADa (ona sa šajkačom) se takođe može videti u knjizi "Krila Srbije".
A momak na ulju na platnu je Petar (Pjer) Marinović, pilot našeg porekla sa najvećim brojem pobeda (22 priznata i 10 nepriznatih oborenih aviona).
Rođen je u Parizu i pred sam početak rata je dobio i francusko državljanstvo.
O Marinovićima:
Мариновићи
Једна кћерка капетан Мише Анастасијевића била је удата Јована Мариновића, родом из Сарајева, дугогодишњег председника државног савета, председника министарског савета (владе) 1873, дугогодишњег посланика (амбасадора) у Паризу. По завршетку мандата остао је да живи са породицом у Паризу [3]. Имали су два сина и једну кћерку.
Велизар Мариновић син Јована Мариновића је студирао технику у Санкт-Петерсбургу у Русији, где се упознао и оженио Агрипином Бронков, Рускињом пољског порекла. Потом су се преселили у Француску где су добили сина Петра и још једног сина.
Петар-Пјер Мариновић, син Велизара Ј. Мариновића је био ваздухопловни ас -авијатичар у француској авијацији у време Првог светског рата, Петар-Пјер Мариновић (Pierre Marinovitch; Париз , 1. август 1898 — Брисел , 2. октобар 1919). Други син је био познати инжењер који се истакао приликом изградње панамског канала.
Кћерка је била удата за једног румунског министра и бољара. Имали су једну кћерку која је била удата за Милована Миловановића, министра иностраних послова [3].
Још један доказ да Википедија прави проблеме.
Јован Мариновић је са Персидом Анастасијевић (капетан Мишина кћи) имао два сина: Велизара и Николу.
Велизар је рођен у Београду (кум Тома Вучић Перишић). Никола је рођен у Паризу.
Обојица су и средње и високе инжењерске студије завршили у Паризу.
Обојица су у средњим школама били награђивани због знања математике или говорништва на грчком или латинском језику.
Велизар је био тај који је радио на Панамском каналу, као инжењер. О томе је написао књигу, под псеудонимом Анри Сермоаз, чини ми се.
Велизар је са Гезом Сарвадијем (потиче из Новог Сада) 1890. године основао компанију Театрофон и патентирао систем директих стерео (!) преноса позоришних и оперских представа, путем телефонских линија.
В. Мариновић је био стални сарадник тада понајбољег француског и европског стручног часописа о електричној енергији La Lumierre Electrique. Имао је сталну рубрику у том часопису.
Када је, негде 1895. године, основана катедра електротехнике на Београдском универзитету, први декан те катедре је изјавио да Срби у свету имају три чувена електротехничара: Теслу, Пупина и Велизара Мариновића!
Театрофон је убрзо био патентиран и инсталисан и по осталим европским земљама.
На једном таквом службеном путу у Русију, Велизар је у Петрограду упознао Агрипину Броникову и из те везе се родио Петар, Пјер Мариновић, 1898. године. Петар је почео техничке школе, по узору на оца и стрица, али је почео рат, па је приступио коњици, а затим авијацији.
Агрипина Мариновићева је са руског на француски преводила књижевна дела. Једно од њих је Фома Гордејев од Максима Горког.
Никола Мариновић је, по завршетку студија, радио у једној француској компанији, која је градила железницу у Србији (1882-84). По завршетку изградње, Никола је остао у Београду, радио је на железници, а затим као чиновник Министарства иностраних дела. Рано је (1889) умро. Једини је од Мариновића који је сахрањен у Београду. Сви остали леже у Паризу. Отац и мајка су основали Задужбину (фонд) Николе Мариновића, из које су награђивани најбољи српски књижевници. Први су били Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ, 1890.
Извините, ако сам у неком детаљу погрешио, све ово сам написао напамет, литература и документација су ми код куће. Већ десетак година упорно проучавам париски део породице Мариновић. О томе сам објавио рад у Флогистону, годишњаку Музеја науке и технике...
Француско посланство у Београду
Чини ми се да је ово зграда у Светозара Марковића између Бирчанинове и Војводе Миленка. Да ли је посланство било ту до изградње новог у Париској?
Овај пост ВЈ-а је био толико занимљив да имам чак два питања! : )
Да ли је прва слика начињена у дворишту данашњег СКЦ-а?
Друго, какву је то радњу држао Пеливановић када је у њој имао и сређену салу за ручавање? Има ли ко идеју шта се у тој радњи продавало? Колачи? Неки "деликатеси"? Иначе, јако леп и скуп ентеријер.
Друго, какву је то радњу држао Пеливановић када је у њој имао и сређену салу за ручавање? Има ли ко идеју шта се у тој радњи продавало? Колачи? Неки "деликатеси"? Иначе, јако леп и скуп ентеријер.
Poslasticarnica? Pelivan?
Захваљујем на похвалама госпо'н Ulicar..
- Мислим да фотографија француског посланства може бити датована у 1932. годину јер је застава на пола копља
(Председник Француске Републике, Joseph Athanase Gaston Paul Doumer био је мета атентатора 6. маја 1932. године на отварању сајма књига у Паризу, Hôtel Salomon de Rothschild)
- И мени се, као и Вама, чини да је у позадини групне фотографије у питању зграда Официрског дома.
- Нисам загледао, али колико сам могао да приметим, у "Црвеном певцу" више нема познатих старих гостију, који су били инвентар, што говори да то више није "онај Певац"..
Ltt Vladislaw Sondermayer - Né le 12 octobre 1893 à Belgrade (Serbie) - Fils de Roman Sondermayer et de Stanislava Djouritch - Engagé au 1er régiment de cavalerie, le 12 octobre 1912 - Passé à l'aviation comme observateur, le 24 juin 1917 - Observateur de l'escadrille 521 de Salonique puis GQG de la 2ème armée serbe du 24 juin 1917 au début 1918 - Brevet de pilote militaire n° 8569 obtenu à l'armée d'Orient, le 12 septembre 1917 - Pilote détaché à l'escadrille SPA 3 - Photo Gaston Rameau transmise par Laurence Denis, sa petite fille, que je remercie pour son aide.
http://albindenis.free.fr/Site_escadrille/escadrille003_02.htm
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D0%BE%...
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:450631-Rodom...
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/253858/Pionir-srpske-avijacije/print
Ovu fotografiju Tadije Sondermajera, u letačkom kombinezonu sa oficirskom šajkačom ispred SPADA mislim da ranije nisam viđao.
Hvala!
Па рођена браћа, обојица пилоти, па личе...
Ево мало веће да боље видиш:
А што се радујем што сам овог малца видео у бојама! Једампут!
Па рођена браћа, обојица пилоти, па личе...
Ево мало веће да боље видиш:
А што се радујем што сам овог малца видео у бојама! Једампут!
Stvar je u tome što je Tadija boravio i leteo kao pilot na Zapadnom frontu, a brat Vladislav nije.
Svega nekoliko naših pilota se tamo borilo.
Brzim uvidom u spisak osoblja (knjiga "Krila Srbije") našao sam da je Vladislav Sondermajer tada bio izvidjač, ne i pilot (ne znam da li je kasnije dobio i zvanje pilota).
Tadija Sondermajer je imao zaista veliku čast da 1918 bude primnjen u 12. lovačku grupu "Roda", koja važi za najelitniju francusku lovačku jedinicu.
Uspeo je da obori jedan nemački avion, ali sledećeg dana je doživeo kvar na SPADu XIII koji se zapalio (čest problem sa ovim avionom) pa je sledeća četiri meseca lečio opekotine. "Kropovana" fotografija na kojoj Tadija stoji isperd SPADa (ona sa šajkačom) se takođe može videti u knjizi "Krila Srbije".
A momak na ulju na platnu je Petar (Pjer) Marinović, pilot našeg porekla sa najvećim brojem pobeda (22 priznata i 10 nepriznatih oborenih aviona).
Rođen je u Parizu i pred sam početak rata je dobio i francusko državljanstvo.
O Marinovićima:
Мариновићи
Једна кћерка капетан Мише Анастасијевића била је удата Јована Мариновића, родом из Сарајева, дугогодишњег председника државног савета, председника министарског савета (владе) 1873, дугогодишњег посланика (амбасадора) у Паризу. По завршетку мандата остао је да живи са породицом у Паризу [3]. Имали су два сина и једну кћерку.
Петар-Пјер Мариновић, син Велизара Ј. Мариновића је био ваздухопловни ас -авијатичар у француској авијацији у време Првог светског рата, Петар-Пјер Мариновић (Pierre Marinovitch; Париз , 1. август 1898 — Брисел , 2. октобар 1919). Други син је био познати инжењер који се истакао приликом изградње панамског канала.
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%81%D0%B8%D...
(negde imam knjigu "Siluete starog Beograda" koja je korišćena kao izvor za članak na Vikipediji...)
Јован Мариновић је са Персидом Анастасијевић (капетан Мишина кћи) имао два сина: Велизара и Николу.
Велизар је рођен у Београду (кум Тома Вучић Перишић). Никола је рођен у Паризу.
Обојица су и средње и високе инжењерске студије завршили у Паризу.
Обојица су у средњим школама били награђивани због знања математике или говорништва на грчком или латинском језику.
Велизар је био тај који је радио на Панамском каналу, као инжењер. О томе је написао књигу, под псеудонимом Анри Сермоаз, чини ми се.
Велизар је са Гезом Сарвадијем (потиче из Новог Сада) 1890. године основао компанију Театрофон и патентирао систем директих стерео (!) преноса позоришних и оперских представа, путем телефонских линија.
В. Мариновић је био стални сарадник тада понајбољег француског и европског стручног часописа о електричној енергији La Lumierre Electrique. Имао је сталну рубрику у том часопису.
Када је, негде 1895. године, основана катедра електротехнике на Београдском универзитету, први декан те катедре је изјавио да Срби у свету имају три чувена електротехничара: Теслу, Пупина и Велизара Мариновића!
Театрофон је убрзо био патентиран и инсталисан и по осталим европским земљама.
На једном таквом службеном путу у Русију, Велизар је у Петрограду упознао Агрипину Броникову и из те везе се родио Петар, Пјер Мариновић, 1898. године. Петар је почео техничке школе, по узору на оца и стрица, али је почео рат, па је приступио коњици, а затим авијацији.
Агрипина Мариновићева је са руског на француски преводила књижевна дела. Једно од њих је Фома Гордејев од Максима Горког.
Никола Мариновић је, по завршетку студија, радио у једној француској компанији, која је градила железницу у Србији (1882-84). По завршетку изградње, Никола је остао у Београду, радио је на железници, а затим као чиновник Министарства иностраних дела. Рано је (1889) умро. Једини је од Мариновића који је сахрањен у Београду. Сви остали леже у Паризу. Отац и мајка су основали Задужбину (фонд) Николе Мариновића, из које су награђивани најбољи српски књижевници. Први су били Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ, 1890.
Извините, ако сам у неком детаљу погрешио, све ово сам написао напамет, литература и документација су ми код куће. Већ десетак година упорно проучавам париски део породице Мариновић. О томе сам објавио рад у Флогистону, годишњаку Музеја науке и технике...