kasina је написао/ла:

mzupanc је написао/ла:

... a gde nam je ta - Ivančica ...

Ivanka

Posle dužeg biranja zgodnog imanja na koje bi se skućio i izbegao Bečke gužve budući knez Mihailo i kneginja Julija, odlučili su da kupe imanje "od 600 pogona zemlje" sa lepom velikom trospratnom kućom, pravim malim dvorcem, udaljenoj "dva sata od Požun i na samom gvozdenom putu (železnici)". Imanje je kupljeno 1856. godine i kneza Miloša, koji je bio finansijer, koštalo je 230.000 forinti u srebru plus 5.000 forinti za prenos i 10.000 za nameštaj. Imanje je bilo prelepo o čemu, kako navodi Ljušić, Ilija Garašanin piše Jovanu Marinoviću: "ne treba da ti kažem kako se u Ivanki provodimo. To je upravo gospodski. Ivanka je vrlo lepa sa izjardanim parkovima. Lova do guše, treba samo nekoliko koračaja učiniti pa na šta hoćeš na ono i pucaj. Dvor je lep i svi smo dobro smešteni u njemu; saloni razni pa gde ko begeniše, onde se i odmori". A domaćica ovog pravog vlastelinskog imanja bila je voljena supruga kneza Mihaila Julija. U svojim "Zapisima..." Kosta Hristić opisuje kneginju, koji je, inače, dobro poznavao, kao damu „stasa srednjeg ali elegantnog, biste kao izvajane. Lice joj beše alabasterski belo i čisto, oči crne i sjajne, obrve tanke i fino povijene, nos vrlo pravilan, usta neobično mala a usne odmereno pune i rumene". Njenoj ljupkosti posebno su doprinosila „dva reda bisernih zuba i jamice na obrazima". A Franjo Zah, koji je takođe dobro poznavao Juliju, ističe da, kako piše Sima Ćirković, to "nije bila ni nebeska lepotica, kakva je fama išla o njoj, pa ni evropejska dama, već jedna sitna žena ocvale lepote, uska struka i ne baš očaravajućeg lica. Takvu je prepoznajemo s talbotipija iz tog vremena, iako je pastel iz 1863. godine, poslan iz Londona „voljenom Mišiju", prikazuje kao rasnu lepoticu setnog pogleda". Tu je Julija prikazana, kako piše Stojimirović, kao „lepotica dosta bujnih oblika - koji će se docnije pretvoriti u punoću, a da ta žena ne izgubi mnogo od svoje elegancije i živahnosti. Na njoj je španska frizura i čipke koje padaju sa glave." Kneginja Julija je "bila zimogrožljiva i razmažena lepotica čiji je ten iziskivao, kao i cveće, jednu stalnu i nepromenljivu temperaturu". Imala je krupan, muški rukopis. Volela je šalove, razne breloke, i nakit. Govorila je nemačkim jezikom i u časovima dokolice volela je da crta, i, "što je vrlo interesantno, njeni crteži pokazuju vrlo dobru školu". Julija je svojim evropejskim taktom očarala malu beogradsku sredinu, koja je govorila da je čak „lepa kao gorska vila". A na brojnim fotografijama iz beogradskog perioda Julija nije bila ni "lepa ni privlačna, čak nekako sićušno neugledna, naspram markantne figure Mihaila".