Није у питању Јелисавета, ово је краљ Александар са синовима кнеза Павла: Александром и Николом. Јелисавета је рођена 1936, годину и по дана након убиства краља Александра.
Ako su me partizanski filmovi ispravno naučili - "Wehrmacht"...
Na čemo god da je ovo WH ispisano - - nemačko je (mi nemamo "W") ... ili je makar ratni plen.
.
Meni liči na nekakvu vojničku poljsku kuhinju...
PISMO: Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR: Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине... Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ. Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија. „Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема. Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету. „Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б. Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
Veliku i lepu mapu Beograda iz 1887. godine, koju je postavio jedan od novih kolega forumaša, sam odštampao u dimenziji 1.2x1.6m i stavio na zid. Bila je atrakcija za sve goste koji su mi pre par dana svratili. Kolega hvala još jednom za mapu.
Zanimljivo je, medjutim, da se na mapi crkva Aleksandra Nevskog nalazi tamo gde je danas srednja drvno preradjivačka škola, Ugao Dušanove i Dubrovačke. Da li to znači da se crkva ranije tamo nalazila a onda je nova izgradjena tamo gde je danas?
žIzvinjavam se ako je o ovome već bilo reči.
У Алманаху ОШ „Јанко Веселиновић” налазимо податак:
Зграда школе подигнута је на земљишту са ког је претходно уклоњена црква Александра Невског, која је била подигнута 1877. године. Како ова црква није представљала архитектонску вредност (била је саграђена искључиво од бондрука), а са друге стране пошто су се деца гушила у једној прастарој и премаленој згради са само четири одељења, формиран је одбор Дорћолаца који је захтевао да се црква уклони и на том веома погодном и пространом плацу подигне ова преко потребна школа.
Дуго вођени спор између Београдске општине, која је предлог усвојила, и ондашњег митрополита Михаила, који се супротставио рушењу цркве, завршен је компромисом: да се црква поруши, али, са обавезом Београдске општине, да бесплатно додели други плац и на терет свога буџета подигне нову цркву. Ова црква је порушена 1. октобра 1891. године, и одмах је започето грађење нове школе, а импровизована капела руског светитеља која се налазила у оквиру цркве пренета је у оближњи Дом Светог Саве. Београдска општина је добрим делом испунила своју обавезу, те је поред бесплатног плаца дала новац за њену изградњу.
Dorćolac, hvala za iscrpan odgovor koji sve razjašnjava. Neki od mojih prijatelja su me već ubedjivali da je mapa pogrešna.
Pošto ja neznam gde svraćaju tvoji gosti, možda bi hteo da mi kažeš gde je to, da bih se i ja uverio kako karta ćuti na zidu, ako je naravno neki lokal u pitanju.
Wermacht уствари значи: одбрамбене снаге, и настао је после Првог светског рата. Нешто као: ми Немци више нисмо они који нападају, немамо офанзивну армију, већ само снаге за нужну одбрану или за цивилну заштиту, око пожара, земљотреса и поплава, евентуално за превођење бакица преко улица.
Шио ми га Ђура, за дванаест пара...
Мени овај амбијент и облици предмета више личи на Први светски рат.
Можда је ово W. H. само лого произвођача оних колица за прву помоћ, пољске кухиње, или чега ли већ...
Или је ознака неке од служби војске...
Откуд знам...
Veliku i lepu mapu Beograda iz 1887. godine, koju je postavio jedan od novih kolega forumaša, sam odštampao u dimenziji 1.2x1.6m i stavio na zid. Bila je atrakcija za sve goste koji su mi pre par dana svratili. Kolega hvala još jednom za mapu.
Zanimljivo je, medjutim, da se na mapi crkva Aleksandra Nevskog nalazi tamo gde je danas srednja drvno preradjivačka škola, Ugao Dušanove i Dubrovačke. Da li to znači da se crkva ranije tamo nalazila a onda je nova izgradjena tamo gde je danas?
žIzvinjavam se ako je o ovome već bilo reči.
У Алманаху ОШ „Јанко Веселиновић” налазимо податак:
Зграда школе подигнута је на земљишту са ког је претходно уклоњена црква Александра Невског, која је била подигнута 1877. године. Како ова црква није представљала архитектонску вредност (била је саграђена искључиво од бондрука), а са друге стране пошто су се деца гушила у једној прастарој и премаленој згради са само четири одељења, формиран је одбор Дорћолаца који је захтевао да се црква уклони и на том веома погодном и пространом плацу подигне ова преко потребна школа.
Дуго вођени спор између Београдске општине, која је предлог усвојила, и ондашњег митрополита Михаила, који се супротставио рушењу цркве, завршен је компромисом: да се црква поруши, али, са обавезом Београдске општине, да бесплатно додели други плац и на терет свога буџета подигне нову цркву. Ова црква је порушена 1. октобра 1891. године, и одмах је започето грађење нове школе, а импровизована капела руског светитеља која се налазила у оквиру цркве пренета је у оближњи Дом Светог Саве. Београдска општина је добрим делом испунила своју обавезу, те је поред бесплатног плаца дала новац за њену изградњу.
Dorćolac, hvala za iscrpan odgovor koji sve razjašnjava. Neki od mojih prijatelja su me već ubedjivali da je mapa pogrešna.
Pošto ja neznam gde svraćaju tvoji gosti, možda bi hteo da mi kažeš gde je to, da bih se i ja uverio kako karta ćuti na zidu, ako je naravno neki lokal u pitanju.
Znanac, mapu sam stavio na zid u mojoj trpezariji. Mislim da je odlično legla. Puno vremena smo proveli diskutujući o starim imenima ulica i pokušavajući da otkrijemo kako se grad menjao.
Levo od mape sam prigodno stavio sliku mog dede koji je kao sanitetski oficir u Valjevu nastradao od tifusa 1915. Inače, Dobrica Ćosić je tom stradanju naše vojske od tifusa u Valjevskoj bolnici posvetio deo svoje knjige "Vreme smrti".
PISMO: Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR: Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине... Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ. Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија. „Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема. Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету. „Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б. Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
To su bile avlije sa dušom i čuvarkućom u olupanoj šerpici kao ikonom paganske religije… Miomirisi pečenih paprika na tučanoj ringli, pristavljenog pasulja i pržene ribe – akordi jeftinog hedonizma provlačili su se kroz memljivi prostor i poigravali nozdrvama usnulih komšija. Vredne žene u šarenim keceljama pasirale su u velikim, emajliranim šerpama, paradajz, kuvale slatka i džemove i ređale ih na police špajzeva kao olovne vojnike. Po avlijama se pržila i mlela kafa. Sa najbližim komšijama polako se srkala ispod štrikova sa uštirkanim čaršavima koji su se belasali šireći miris vlažnog i čistog.(Autobiografija)
PISMO: Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR: Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине... Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ. Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија. „Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема. Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету. „Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б. Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
To su bile avlije sa dušom i čuvarkućom u olupanoj šerpici kao ikonom paganske religije… Miomirisi pečenih paprika na tučanoj ringli, pristavljenog pasulja i pržene ribe – akordi jeftinog hedonizma provlačili su se kroz memljivi prostor i poigravali nozdrvama usnulih komšija. Vredne žene u šarenim keceljama pasirale su u velikim, emajliranim šerpama, paradajz, kuvale slatka i džemove i ređale ih na police špajzeva kao olovne vojnike. Po avlijama se pržila i mlela kafa. Sa najbližim komšijama polako se srkala ispod štrikova sa uštirkanim čaršavima koji su se belasali šireći miris vlažnog i čistog.(Autobiografija)
Baš kao kod Debeljkovića:
Dva lepa teksta o beogradskim avlijama. Ovo su oni tekstovi zbog kojih je zadovoljstvo pratiti ovaj forum.
Није у питању Јелисавета, ово је краљ Александар са синовима кнеза Павла: Александром и Николом. Јелисавета је рођена 1936, годину и по дана након убиства краља Александра.
Ako su me partizanski filmovi ispravno naučili - "Wehrmacht"...
Na čemo god da je ovo WH ispisano - - nemačko je (mi nemamo "W") ... ili je makar ratni plen.
.
Meni liči na nekakvu vojničku poljsku kuhinju...
PISMO:
Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR:
Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине...
Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ.
Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија.
„Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема.
Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету.
„Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б.
Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
Zanimljivo je, medjutim, da se na mapi crkva Aleksandra Nevskog nalazi tamo gde je danas srednja drvno preradjivačka škola, Ugao Dušanove i Dubrovačke. Da li to znači da se crkva ranije tamo nalazila a onda je nova izgradjena tamo gde je danas?
žIzvinjavam se ako je o ovome već bilo reči.
Зграда школе подигнута је на земљишту са ког је претходно уклоњена црква Александра Невског, која је била подигнута 1877. године. Како ова црква није представљала архитектонску вредност (била је саграђена искључиво од бондрука), а са друге стране пошто су се деца гушила у једној прастарој и премаленој згради са само четири одељења, формиран је одбор Дорћолаца који је захтевао да се црква уклони и на том веома погодном и пространом плацу подигне ова преко потребна школа.
Дуго вођени спор између Београдске општине, која је предлог усвојила, и ондашњег митрополита Михаила, који се супротставио рушењу цркве, завршен је компромисом: да се црква поруши, али, са обавезом Београдске општине, да бесплатно додели други плац и на терет свога буџета подигне нову цркву. Ова црква је порушена 1. октобра 1891. године, и одмах је започето грађење нове школе, а импровизована капела руског светитеља која се налазила у оквиру цркве пренета је у оближњи Дом Светог Саве. Београдска општина је добрим делом испунила своју обавезу, те је поред бесплатног плаца дала новац за њену изградњу.
Dorćolac, hvala za iscrpan odgovor koji sve razjašnjava. Neki od mojih prijatelja su me već ubedjivali da je mapa pogrešna.
Pošto ja neznam gde svraćaju tvoji gosti, možda bi hteo da mi kažeš gde je to, da bih se i ja uverio kako karta ćuti na zidu, ako je naravno neki lokal u pitanju.
Wermacht уствари значи: одбрамбене снаге, и настао је после Првог светског рата. Нешто као: ми Немци више нисмо они који нападају, немамо офанзивну армију, већ само снаге за нужну одбрану или за цивилну заштиту, око пожара, земљотреса и поплава, евентуално за превођење бакица преко улица.
Шио ми га Ђура, за дванаест пара...
Мени овај амбијент и облици предмета више личи на Први светски рат.
Можда је ово W. H. само лого произвођача оних колица за прву помоћ, пољске кухиње, или чега ли већ...
Или је ознака неке од служби војске...
Откуд знам...
Zanimljivo je, medjutim, da se na mapi crkva Aleksandra Nevskog nalazi tamo gde je danas srednja drvno preradjivačka škola, Ugao Dušanove i Dubrovačke. Da li to znači da se crkva ranije tamo nalazila a onda je nova izgradjena tamo gde je danas?
žIzvinjavam se ako je o ovome već bilo reči.
Зграда школе подигнута је на земљишту са ког је претходно уклоњена црква Александра Невског, која је била подигнута 1877. године. Како ова црква није представљала архитектонску вредност (била је саграђена искључиво од бондрука), а са друге стране пошто су се деца гушила у једној прастарој и премаленој згради са само четири одељења, формиран је одбор Дорћолаца који је захтевао да се црква уклони и на том веома погодном и пространом плацу подигне ова преко потребна школа.
Дуго вођени спор између Београдске општине, која је предлог усвојила, и ондашњег митрополита Михаила, који се супротставио рушењу цркве, завршен је компромисом: да се црква поруши, али, са обавезом Београдске општине, да бесплатно додели други плац и на терет свога буџета подигне нову цркву. Ова црква је порушена 1. октобра 1891. године, и одмах је започето грађење нове школе, а импровизована капела руског светитеља која се налазила у оквиру цркве пренета је у оближњи Дом Светог Саве. Београдска општина је добрим делом испунила своју обавезу, те је поред бесплатног плаца дала новац за њену изградњу.
Dorćolac, hvala za iscrpan odgovor koji sve razjašnjava. Neki od mojih prijatelja su me već ubedjivali da je mapa pogrešna.
Pošto ja neznam gde svraćaju tvoji gosti, možda bi hteo da mi kažeš gde je to, da bih se i ja uverio kako karta ćuti na zidu, ako je naravno neki lokal u pitanju.
Znanac, mapu sam stavio na zid u mojoj trpezariji. Mislim da je odlično legla. Puno vremena smo proveli diskutujući o starim imenima ulica i pokušavajući da otkrijemo kako se grad menjao.
Levo od mape sam prigodno stavio sliku mog dede koji je kao sanitetski oficir u Valjevu nastradao od tifusa 1915. Inače, Dobrica Ćosić je tom stradanju naše vojske od tifusa u Valjevskoj bolnici posvetio deo svoje knjige "Vreme smrti".
PISMO:
Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR:
Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине...
Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ.
Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија.
„Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема.
Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету.
„Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б.
Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
To su bile avlije sa dušom i čuvarkućom u olupanoj šerpici kao ikonom paganske religije… Miomirisi pečenih paprika na tučanoj ringli, pristavljenog pasulja i pržene ribe – akordi jeftinog hedonizma provlačili su se kroz memljivi prostor i poigravali nozdrvama usnulih komšija. Vredne žene u šarenim keceljama pasirale su u velikim, emajliranim šerpama, paradajz, kuvale slatka i džemove i ređale ih na police špajzeva kao olovne vojnike. Po avlijama se pržila i mlela kafa. Sa najbližim komšijama polako se srkala ispod štrikova sa uštirkanim čaršavima koji su se belasali šireći miris vlažnog i čistog. (Autobiografija)
Baš kao kod Debeljkovića:PISMO:
Pre neki dan pročitam u starom broju Siti magazina članak o skrivenim beogradskim baštama, oduševim se , biće novih mesta za istraživanje , otvorim sajt za neke od njih (područje Savamale i Vračara) , kad ono teško razočaranje. Sve same sklepotine , sa dvorišnih zidova otpao malter , stolovi i stolice kao oni ispred solitera što penzosi naprave da igraju šah u hladu , vrhunac ponude - pivo. Izgleda da ovi klinci koji su se rodili 90-tih i rasli u bedi, a sad imaju 20 i nešto i pišu po novinama, ne znaju šta je lep ambijent , muzika , garderoba...
ODGOVOR:
Ма, нек се деца занимају.
Гледам, покушавају да „активирају“ старе зграде, читај рушевине...
Уствари, праве „пројекте“ за које од фондова ЕУ узимају паре, кућерине мало замажу, окрече, а онда напале сликаре, примењене уметнике, музичаре, мађионичаре... да бесплатно праве програме, како би оправдали паре које су узели од ЕУ.
Уметници нађу ИН место за саморекламу, „пројектанти“ узму паре... За све то би у регуларним галеријама морали да плате, а не да зараде. А уметницима је згодно што не морају да подмићују разне комисије УЛУСа да им дозволе да излажу у званичним галеријама.
Што се тиче дворишта и дворишних амбијената...За то је потребан дух. Начин живота. Осећај да је двориште уствари дневна соба свих комшија.
„Аранжирати“ неки простор у коме нико не живи, или живе данашња деца, која не гледају како сваки дан цвета друго цвеће, која цвеће ручно не плеве од коровчића и бубица, него га нашприцају хербицидима и инсектицидима, а заливају га пластичним цревима по систему кап-по-кап, уместо лименом кантицом са розетном (решеткицом)... је контрапродуктивно, јер у тим двориштима су, уствари, најбољи експонати били људи, њихови међусобни односи и односи према околини, чега данас нема.
Како ће се односити, када стално барем једним оком буљи у моб, куцка , лајкује и хејтује, а уместо цврчака, врабаца, шева и славуја (чујем га понекад око мога стана), слуша дум-дум-трес из слушалице у увету.
„Све је то фејк“, што рече Ивон у ноћном програму Студија Б.
Али, нека бар нешто раде... боље и то него да пушу и седе на ладном бетону...
To su bile avlije sa dušom i čuvarkućom u olupanoj šerpici kao ikonom paganske religije… Miomirisi pečenih paprika na tučanoj ringli, pristavljenog pasulja i pržene ribe – akordi jeftinog hedonizma provlačili su se kroz memljivi prostor i poigravali nozdrvama usnulih komšija. Vredne žene u šarenim keceljama pasirale su u velikim, emajliranim šerpama, paradajz, kuvale slatka i džemove i ređale ih na police špajzeva kao olovne vojnike. Po avlijama se pržila i mlela kafa. Sa najbližim komšijama polako se srkala ispod štrikova sa uštirkanim čaršavima koji su se belasali šireći miris vlažnog i čistog. (Autobiografija)
Baš kao kod Debeljkovića:Dva lepa teksta o beogradskim avlijama. Ovo su oni tekstovi zbog kojih je zadovoljstvo pratiti ovaj forum.