Miša Krstić: Jazz

 „STARI VEK” 1945-1965

Prva petoljetka

Aktivnost džez entuzijasta u prvoj deceniji posle završetka oružanih aktivnosti, obavljala se u nepovoljnim istorijsko-geografskim, ekonomskim i političkim uslovima. Sužen protok informacija, bez stranih gostovanja, bez putovanja u inostranstvo, retko prisustvo gramofona i ploča, nepoznavanje engleskog jezika, i delimično političko neformalno stavljanje džeza „van zakona” udaljavali su na neprirodan način beogradsku scenu od izvorišta džeza. Informacije o džezu dobijane su na dva načina: preko emisija radio stanice „Glas Amerike” (VOA) u emisiji „Jazz Hour” Vilisa Konovera (Willis Conover, 1920-1996) bez mogućnosti da se snime na magnetofone kojih nije bilo, kao i odlaskom kuražnih pojedinaca u budno nadgledanu Američku čitaonicu koja je posedovala aranžmane muzike za igru namenjene američkim školskim orkestrima. Američka čitaonica je posedovala i ratne tzv. V-diskove velikog prečnika koji se nisu mogli stavljati na običan gramofon. Ove diskove je kasnije Udruženju džez muzičara Srbije poklonio ataše za kulturu Američke ambasade, a njih je pohranio na sigurno mesto Petar Vujić, nakadašnji dugogodišnji sekretar Udruženja i doživotni počasni predsednik. U takvim uslovima ideološkog vaspitavanja omladine sviranje džez muzike predstavljalo je dovitljivo snalaženje, i preskočena je neophodna prva faza imitacije u učenju stila. Ovaj period je trajao sve do 1957-58. godine, dok se nisu pribavili magnetofoni, dok nije ostvaren jedan broj stranih gostovanja radi uspostavljanja realnijeg kriterijuma, i dok vlast nije učvrstila svoje pozicije u svetu i popustila stege.

Prvi srpski moderni džez bubnjar Rade Milivojević „Nafta” naveo je dva imena koja su takođe u nečemu bila prva u beogradskom džez miljeu – pevača Pavla Živojinovića (kasnije prvog rokera) koji je prvi učio engleski jezik trudeći se da prilikom pevanja izgovara pravilno, i slikara-harmonikaša Đoku „Bap” Ivačkovića čiji je otac radio u Ujedinjenim Nacijama pa je doneo prvi privatni magnetofon 1957. godine. Entuzijazam mnogih mladih beogradskih muzičara i publike prema džezu i Zapadu u celini je bio, između ostalog (mada to neki i energično osporavaju), reakcija na tadašnju kulturnu izolovanost i naturanje ideologije u sve pore života. Kasnije je jednom prilikom Predrag Ivanović izjavio da „kao što jedan dripac ne može svirati Mocarta, tako ni džez muzičar ne može biti komunista”. U „dečje bolesti” ovog vremena je spadalo verbalno potenciranje „talenta” i omalovažavanje vežbanja koje je svojstveno „netalentovanima”. Kod pojedinaca je ostao urezan i beznadežan kompleks inferiornosti prema američkim muzičarima, ali i osećaj viška talenta u odnosu na evropske džez muzičare. Na primer, Milan Kotlić je smatrao da naši muzičari u odnosu na istočno evropske muzičare, koji su inače imali viši profesionalni standard kada je reč o instrumentalnoj tehnici, treba da budu srećni samim tim što su u prilici da mogu da uče. Tako isto je Dušku Gojkoviću 1966. godine posle beogradskog koncerta orkestra Vudija Hermana, u kome je Gojković bio jedan od solista, udeljen skroman domaći „kompliment” da se „išlifovao” u odnosu na vreme dok je živeo u Beogradu.