То је и мени једино пало на памет. Гарда и стражарнице поткрепљују ту могућност. Оно што ме изненађује је то колико велика изгледа капија Крсмановићеве куће и колико је раскошан овај излог који нисмо виђали на другим сликама.
Jeste, to je Krsmanovićeva kuća. Dodatnu zabunu unosi današnji pogled na kapiju Protokola koja je izrađena u bogatom kovanom gvožđu, dok je ova na fotografiji izrađena od pune hrastovine. Misterija se lako razreši, ako se zna da je ova kapija restaurisana posle Drugog svetskog rata od strane arhitekte kome neću reći ime, ali koji nije imao previše afiniteta ka korektnoj primeni stila, već improvizovao kapiju u kovanom gvožđu što je tada naišlo na osudu stručnih krugova zbog nedoslednosti i "lagodnog" odnošenja ka poslovima restauracije i rekonstrukcije.
То је и мени једино пало на памет. Гарда и стражарнице поткрепљују ту могућност. Оно што ме изненађује је то колико велика изгледа капија Крсмановићеве куће и колико је раскошан овај излог који нисмо виђали на другим сликама.
svakako pre vencanja sa kraljicom Marijom 1922. Sve je po propisu, Garda i Dvorski zandarm. imam jednu lepu fotku gde se vidi automobile kralja Aleksandra kako izlazi iz kuce Krsmanovica, ali mi nikako ne polazi za rukom da okacim neku sliku. Na drugim forumima mi uspeva, ne znam o cemu se radi. Molim vas da li bi neko mogao da mi da koristan savet?
27. mart 1941. godine, Brankova ulica. Vojna muzika 2. pesadijskog puka (bio lociran u Zemunu). Na konju je moj deda, major Pavle Babac, komandant 1. bataljona ovog puka. 2. pp Knjaza Mihaila, tzv. "Gvozdeni" bio je zaduzen da obezbedi most kralja Aleksandra I Brankovu ulicu, tj. koridor do zemunskog aerodrome u slucaju da puc ne uspe.
kad smo vec kod okrenutih slika da li je i ova iz blica naopaka? Deluje mi kao "Makedonija" u pozadini?
Zaista predivne slike na oba Foruma ovih dana, bio sam odsutan. Fala svima ...
Forum prorađuje prošlost permitivnošću foto-emocija: svuda navigacioni gesti i gestualni opozivi. Osmesi, — svuda osmesi s nekim prividnim optimizmom izazvanim prekomernim naporima. Možda i životnim nesrećama, često tako preciznim. Da, smejali su se ali taj smeh bi mogao biti prekinut jednom jedinom rečju. Kao da osećaju da su tu i neke oči koje ih posmatraju i koje dobro znaju šta je šta. Zbog nekog revolta, srbski narod rešava stvari s adamantnom oštrinom kafanskih “prečišćavanja” uz “proštenja” po tim kafanama. Na stolu rakija, greje gde prođe! Pije se iz starinskih, bucmastih čaša. I kraj kelneraja soje, ćaskajući u duhu pokajanja. Ali zvanično, ne kaju se. Česti su vriskovi i krikovi iza zgrada (ili neznano odakle) i drugi neprimereni znaci iskrenosti i skoro idealan strah koji izazivaju u nedužnih prolaznika. Surovost je preživela iz pravremena, daleko pre prihvatanja hrišćanstva. A po kafanskim baštama sede oni punoplatežni s nekom krajnjom, verovatno hinjenom, opuštenošću kao kod scenskih oponašanja ustreljenosti. Uz presecanja svakog daljeg pokušaja analize ‘zauzimanjem stava’. Ljudi, kao rođeni s duševnim nedostacima, kao pasivna zrnca prašine bez ehoa. A ta mirnoća je ukleti šarm očaja jedne vigilne vitalnosti s egocentričnom naivnošćcu postavljenom na licu. I te ljude mi prizivamo iz duha prošlog kao žive, jer su u drevnom žaru korenoslovnog Svetla ‘fotografskih izloga’ živi svi. Zbog prisnih patnji bilo je tada u modi bacati blagostne poglede, izgledati kao da imate dobru izolaciju vodova osećanja i volje (evropski uvoz). Bila su to osećanja milosrđa kao u vreme velikih zaraza. U eri bez efikasnih lekova, važno je bilo bar izgledati zdravo. A istovremeno, boemski artisti Skadarlije dočekivali su svanuća toplo im se preporučujući, s uzvišenom verom u svrhu. To su bila blagodarenja za preživele.
Beograd je tada više živeo na rekama, dvostruk kao vašar na obali, s dvostrukim sjajem svetala grada na moru. Po rogljevima stoje po 5 – 6, kao momčad neke posade, tmastog tena, kao brodska momčad sa svojim podzapovednikom, deca primorja a ne srpski “zagorci”. Iskreno su čestitali nešto glavnom u društvu, tražeći i da se ljube sa njim. Uz malo naduvan način šale i govora, sa uzajmljenim osmesima i sleganjem ramenima na sebe same, s heraldičkim nadimcima celih familija. Gordost je zahtevala da predstavljaju neki koncil, veće nad samim sobom. Ali s iskrenošću koja im blista sa lica, koja osetljivošću vereničke ljubavi prozire inkognita. U problescima su produhovljeno vedri, čija je radost dovoljna za ceo jedan grad (tada će eventualno da prihvate laka i ugodna poniženja). U mladosti niko se nije bavio njima ali jesu patnje, glad i zatvori – oni su ih oplemenili a ne očinska pažnja. Okreću se naokolo ustobočeni kao klizači ili baletani, s rukama u džepovima i uz naglo nameštenu ozbiljnost – maskirajući kukavno svoje žiće kao neki simboli s dva lica. Jer surevnjivi usud često ih opovrgava životom otežanim jednim surovim bilijarom (pošto tajno u srcu grle gordost). Ne treba ih dirati – zapalićemo ih! Ispljuvavali bi se dubokim ishrakivanjem, čak s nadmetanjima u tome. Svuda okolo arsenično zeleni ispljuvci. Po neko isekne nos bez pardona, prostak. Prvo jednu pa drugu nozdrvu. Gde mu je maramica? Ali nisu mogli da odole znacima učtivosti.
Čas bi se naslonili na izbočen duvar bondručare, bele kao ušećerene turske kućice. Jogunast je to rod potukača pod paskom čežnje, neusredsređene volje. Tada je i lutanje bilo put. Nisu voleli fraze koje bi sadržavale neko isuviše neposredno tvrđenje. Voleli su reči koje imaju izazivačku moć (koje imaju migovi i grimase), reči sublimnih podgrevanja, a ne dogmate iskupljenja – i osećajnost govora kinematičkim metaforama koje se cakle kô prstenje. Idiomatskim silogizmima opiru se kristalno neoborivoj logici i matematičkim izvođenjima kao iz doba pre podele mudrosti i nauke. Više su voleli zaključke izvedene dvostrukim okretom brave i fiktivne istine, kao uverenja lovokradica i pesnika samoubica. Uverenja, iz drevnih pesama o osvetama, koja ne znaju za opasnosti. Jerbo postoje nezamislive stvari koje su ipak stvarnost. Zaista, u zapadnim prozorima sunce zalazi na istoku (gde je i Srbija).
Prostodušnošću i prirodnim duhom samoodricanja koji su svojstveni malima izdizali su se nad slabostima kojima podležu toliki civilizovani ljudi – uz otpor naredbama koje potiču s neba. Razotkrivali su se odanim rečima sjaja zakletvi – kô škrtim govorom spasioci – opijeni pejotlom i kokom Srbstva. Oni vole ne ispoljavajući ljubav, istinski, što samo zna duh jedini. Ćute, jer lako je govoriti kada nemaš šta da kažeš ili možda zato što su nepromenljivi. U čemu je njihov ključ? U sevu prohujalih mrtvaštva. Očima održavajući obećanja, tek u otpadništvu su verni – talentovani kao četnici, zastrašujućih komitskih inventivnosti. Ne poveravaju svoja osećanja zvučnosti izgovaranja, često lažno obznanjujući ono što iskreno prećutkuju. Osvajali su plemenitošću srca, onog srca koje je sadržavalo i zlo. Avaj, ipak često su i neverni ali samo u ljubavi, gde jedino jedna duša može da proda drugu – inače je tako nešto neshvatljivo. Sveštenici svojih srca, milost data im odozgo ogromna je al’ ona drugačije voli. Prozberite, naći će te sebi sličnog!
* * *
E, vidite, tu su i lepe i ustručljive sugrađanke u prolazu. Posve naročitih čari, paljene rumenilom kô gostinski prenemazi, s čarobnim praznovericama i akcentom sramotnosti u glasu. One vas gledaju iskosa, kao iz Dagerove diorame. Mladolikog osmejka, kao da mogu da izađu, bez bolne putarine vremena, iz prošlosti kroz neka vrata sati. Ali javlja se i strah kada budućnost postaje previše bliska.
I mrtva priroda sa fotki deluje interaktivno: postoje optička značenja skupina detalja kao indukcija magnetizma idealizovane slike prošlosti u odzvuku davnih proishođenja. Ona (značenja) koriste emotivnu asonancu detalja forme i poruke celine, pošto njihovo izražavanje nije komutativno. Koriste i slobodu, njen oblik što obasjava. Crno-bela tehnika odigrava ulogu bola za nestalim i pomeraj vremena od njega ka nama, pozitivno, i od nas ka njemu (negativno). Mistična lepota kojom dela svetlost ovde je bez potrebe za bojama.
? ? ?
Jel ovo (levo) zgrada protokola?
То је и мени једино пало на памет. Гарда и стражарнице поткрепљују ту могућност. Оно што ме изненађује је то колико велика изгледа капија Крсмановићеве куће и колико је раскошан овај излог који нисмо виђали на другим сликама.
Jeste, to je Krsmanovićeva kuća. Dodatnu zabunu unosi današnji pogled na kapiju Protokola koja je izrađena u bogatom kovanom gvožđu, dok je ova na fotografiji izrađena od pune hrastovine. Misterija se lako razreši, ako se zna da je ova kapija restaurisana posle Drugog svetskog rata od strane arhitekte kome neću reći ime, ali koji nije imao previše afiniteta ka korektnoj primeni stila, već improvizovao kapiju u kovanom gvožđu što je tada naišlo na osudu stručnih krugova zbog nedoslednosti i "lagodnog" odnošenja ka poslovima restauracije i rekonstrukcije.
Jel ovo (levo) zgrada protokola?
То је и мени једино пало на памет. Гарда и стражарнице поткрепљују ту могућност. Оно што ме изненађује је то колико велика изгледа капија Крсмановићеве куће и колико је раскошан овај излог који нисмо виђали на другим сликама.
Probaj da okacis ovde http://tinypic.com/index.php pa da samo ukljucis u poruku.
Možda će ova fotka nekog da obraduje, ako već nije viđena.
? ? ?
Rajko Mitic ?
Zaista predivne slike na oba Foruma ovih dana, bio sam odsutan. Fala svima ...
Forum prorađuje prošlost permitivnošću foto-emocija: svuda navigacioni gesti i gestualni opozivi. Osmesi, — svuda osmesi s nekim prividnim optimizmom izazvanim prekomernim naporima. Možda i životnim nesrećama, često tako preciznim. Da, smejali su se ali taj smeh bi mogao biti prekinut jednom jedinom rečju. Kao da osećaju da su tu i neke oči koje ih posmatraju i koje dobro znaju šta je šta. Zbog nekog revolta, srbski narod rešava stvari s adamantnom oštrinom kafanskih “prečišćavanja” uz “proštenja” po tim kafanama. Na stolu rakija, greje gde prođe! Pije se iz starinskih, bucmastih čaša. I kraj kelneraja soje, ćaskajući u duhu pokajanja. Ali zvanično, ne kaju se. Česti su vriskovi i krikovi iza zgrada (ili neznano odakle) i drugi neprimereni znaci iskrenosti i skoro idealan strah koji izazivaju u nedužnih prolaznika. Surovost je preživela iz pravremena, daleko pre prihvatanja hrišćanstva. A po kafanskim baštama sede oni punoplatežni s nekom krajnjom, verovatno hinjenom, opuštenošću kao kod scenskih oponašanja ustreljenosti. Uz presecanja svakog daljeg pokušaja analize ‘zauzimanjem stava’. Ljudi, kao rođeni s duševnim nedostacima, kao pasivna zrnca prašine bez ehoa. A ta mirnoća je ukleti šarm očaja jedne vigilne vitalnosti s egocentričnom naivnošćcu postavljenom na licu. I te ljude mi prizivamo iz duha prošlog kao žive, jer su u drevnom žaru korenoslovnog Svetla ‘fotografskih izloga’ živi svi. Zbog prisnih patnji bilo je tada u modi bacati blagostne poglede, izgledati kao da imate dobru izolaciju vodova osećanja i volje (evropski uvoz). Bila su to osećanja milosrđa kao u vreme velikih zaraza. U eri bez efikasnih lekova, važno je bilo bar izgledati zdravo. A istovremeno, boemski artisti Skadarlije dočekivali su svanuća toplo im se preporučujući, s uzvišenom verom u svrhu. To su bila blagodarenja za preživele.
Beograd je tada više živeo na rekama, dvostruk kao vašar na obali, s dvostrukim sjajem svetala grada na moru. Po rogljevima stoje po 5 – 6, kao momčad neke posade, tmastog tena, kao brodska momčad sa svojim podzapovednikom, deca primorja a ne srpski “zagorci”. Iskreno su čestitali nešto glavnom u društvu, tražeći i da se ljube sa njim. Uz malo naduvan način šale i govora, sa uzajmljenim osmesima i sleganjem ramenima na sebe same, s heraldičkim nadimcima celih familija. Gordost je zahtevala da predstavljaju neki koncil, veće nad samim sobom. Ali s iskrenošću koja im blista sa lica, koja osetljivošću vereničke ljubavi prozire inkognita. U problescima su produhovljeno vedri, čija je radost dovoljna za ceo jedan grad (tada će eventualno da prihvate laka i ugodna poniženja). U mladosti niko se nije bavio njima ali jesu patnje, glad i zatvori – oni su ih oplemenili a ne očinska pažnja. Okreću se naokolo ustobočeni kao klizači ili baletani, s rukama u džepovima i uz naglo nameštenu ozbiljnost – maskirajući kukavno svoje žiće kao neki simboli s dva lica. Jer surevnjivi usud često ih opovrgava životom otežanim jednim surovim bilijarom (pošto tajno u srcu grle gordost). Ne treba ih dirati – zapalićemo ih! Ispljuvavali bi se dubokim ishrakivanjem, čak s nadmetanjima u tome. Svuda okolo arsenično zeleni ispljuvci. Po neko isekne nos bez pardona, prostak. Prvo jednu pa drugu nozdrvu. Gde mu je maramica? Ali nisu mogli da odole znacima učtivosti.
Čas bi se naslonili na izbočen duvar bondručare, bele kao ušećerene turske kućice. Jogunast je to rod potukača pod paskom čežnje, neusredsređene volje. Tada je i lutanje bilo put. Nisu voleli fraze koje bi sadržavale neko isuviše neposredno tvrđenje. Voleli su reči koje imaju izazivačku moć (koje imaju migovi i grimase), reči sublimnih podgrevanja, a ne dogmate iskupljenja – i osećajnost govora kinematičkim metaforama koje se cakle kô prstenje. Idiomatskim silogizmima opiru se kristalno neoborivoj logici i matematičkim izvođenjima kao iz doba pre podele mudrosti i nauke. Više su voleli zaključke izvedene dvostrukim okretom brave i fiktivne istine, kao uverenja lovokradica i pesnika samoubica. Uverenja, iz drevnih pesama o osvetama, koja ne znaju za opasnosti. Jerbo postoje nezamislive stvari koje su ipak stvarnost. Zaista, u zapadnim prozorima sunce zalazi na istoku (gde je i Srbija).
Prostodušnošću i prirodnim duhom samoodricanja koji su svojstveni malima izdizali su se nad slabostima kojima podležu toliki civilizovani ljudi – uz otpor naredbama koje potiču s neba. Razotkrivali su se odanim rečima sjaja zakletvi – kô škrtim govorom spasioci – opijeni pejotlom i kokom Srbstva. Oni vole ne ispoljavajući ljubav, istinski, što samo zna duh jedini. Ćute, jer lako je govoriti kada nemaš šta da kažeš ili možda zato što su nepromenljivi. U čemu je njihov ključ? U sevu prohujalih mrtvaštva. Očima održavajući obećanja, tek u otpadništvu su verni – talentovani kao četnici, zastrašujućih komitskih inventivnosti. Ne poveravaju svoja osećanja zvučnosti izgovaranja, često lažno obznanjujući ono što iskreno prećutkuju. Osvajali su plemenitošću srca, onog srca koje je sadržavalo i zlo. Avaj, ipak često su i neverni ali samo u ljubavi, gde jedino jedna duša može da proda drugu – inače je tako nešto neshvatljivo. Sveštenici svojih srca, milost data im odozgo ogromna je al’ ona drugačije voli. Prozberite, naći će te sebi sličnog!
* * *
E, vidite, tu su i lepe i ustručljive sugrađanke u prolazu. Posve naročitih čari, paljene rumenilom kô gostinski prenemazi, s čarobnim praznovericama i akcentom sramotnosti u glasu. One vas gledaju iskosa, kao iz Dagerove diorame. Mladolikog osmejka, kao da mogu da izađu, bez bolne putarine vremena, iz prošlosti kroz neka vrata sati. Ali javlja se i strah kada budućnost postaje previše bliska.
I mrtva priroda sa fotki deluje interaktivno: postoje optička značenja skupina detalja kao indukcija magnetizma idealizovane slike prošlosti u odzvuku davnih proishođenja. Ona (značenja) koriste emotivnu asonancu detalja forme i poruke celine, pošto njihovo izražavanje nije komutativno. Koriste i slobodu, njen oblik što obasjava. Crno-bela tehnika odigrava ulogu bola za nestalim i pomeraj vremena od njega ka nama, pozitivno, i od nas ka njemu (negativno). Mistična lepota kojom dela svetlost ovde je bez potrebe za bojama.
Pozdrav svima ...
? ? ?
Rajko Mitic ?
[/quote
Bravo, idemo dalje, mala pomoć. levo je poznati pesnik???