Kafana "Tri seljaka", samo da podsetim, bila je na Slaviji. Zvali su je i "akademska kafana" jer u njoj su se okupljali mnogi profesori Medicinskog fakulteta. Oni su, doduse, posecivali i "Rudnicanina", takodje na Slaviji.  Kod "Tri seljaka" okupljali su se i clanovi uprava najvecih beogradskih fudbalskih klubova, dobrovoljnih drustava, skauta, itd. To je bilo zato jer su "Tri seljaka" imala i jednu 'uvucenu' salu u dubini zgrade, zgodnu za sastanke tih uprava i odbora. Mislim da je ovo mozda prva fotka na kojoj se vidi citljiva firma kafane. Malo je cudno da se gazda resio da napise "Tri" a ne jednostavno, broj "3".

Brojevi su pre Drugog svetskog rata isticani na ciljnoj tabli i služili za identifikaciju o kojoj je trci reč. To se jedno vreme koristilo i posle rata.
Rimski broj označavao je broj trke, sledeći broj označava je broj trkačkog dana u sezoni, a poslednji godinu.

A što se tiče sudbine Vlade Ilića, ja baš nisam detaljno istraživao, ali sam na više mesta nailazio na to da je posle rata uhapšen i da mu je sva imovina oduzeta.
Evo par navoda iz različitih novinski izvora:

Vlada Ilić bio je jedan od sinova bogatog industrijalca Koste Ilića. Prema podacima iz 1930. godine imovina ove porodice procenjena je na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Godine 1945. porodica Ilić posedovala je čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj. Vlasnik ove vile oženjen je bio bogatom unukom bačkog bogataša Laze Dunđerskog, predsednika Srpske banke u Zagrebu. Vlada Ilić bio je dugo predsednik Beogradske industrijske komore, kao i Centralne industrijske korporacije Jugoslavije. Ono po čemu je, takođe, ostao zapamćen jeste i podatak da je bio prvi gradonačelnik Beograda, odnosno predsednik beogradske opštine punih pet godina. Bio je i nosilac ordena Svetog Save, donator izgradnje starog dela VMA, a zemljište Zoološkog vrta darovao je on svojim sugrađanima. Takođe, veliko opštinsko zemljište na zemunskoj strani dao je Društvu Beogradskog sajma za sajmište i pomogao u nabavci novca za izgradnju. Uveo je i nove tramvajske pruge i autobuske linije, uredio parkove i igrališta, smanjio cene električne energije i poboljšao život u gradu u još mnogim segmentima.

Po završetku Drugog svetskog rata Ilić je bio uhapšen kao narodni neprijatelj i ratni profiter, jer je navodno sarađivao sa okupatorom, a rešenjem tadašnjih vlasti oduzeta mu je sva imovina. U takvoj situaciju našao se i na listi za likvidaciju, ali smatra se da ga je od smrti spasao Vinston Čerčil, koji se za njega založio kod Tita. Sedam godina nakon što je pušten iz zatvora zbog bolesti, Vlada Ilić je i umro u stanu kod rođaka.

Između dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzeo je njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od četiri Olgine kćerke.

Jovanka Lalić

Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1945. kojom je prvom gradonačelniku Beograda konfiskovana imovina. To znači da vila u Venizelosovoj ulici, koju je JUL nedavno preoteo Nenadu Đorđeviću, pripada Ilićevim naslednicima. Samo još da se usvoji zakon o restituciji. Jovanka Lalić veruje da će se i to kad-tad dogoditi.
– Zahvaljujući sprezi tajkuna i političara, i posle 5. oktobra 2000. na delu je nasleđe Brozovog totalitarnog sistema. Ali, kad ispunimo i poslednji zahtev Haškog tribunala, usvajanje zakona o restituciji ostaće glavni uslov za prijem Srbije u EU. Zato verujem da će i taj zakon jednog dana biti usvojen – kaže Jovanka Lalić, koja je sa još šestoro rođaka 2003. podnela krivičnu prijavu protiv Republike Srbije, Vlade Srbije i Ministarstva za privredu i privatizaciju stavljajući zabranu raspolaganja konfiskovanom imovinom do usvajanja zakona o restituciji.
A koliko je državi stalo do poštovanja zakona, pokazuju primeri preduzeća “David Pajić Daka” i “Vunarski kombinat” koji su privatizovani uprkos tužbi Jovanke Lalić i njenih rođaka. Ove dve fabrike, kao i zgrada u Venizelosovoj, poznata i kao mesto održavanja balova i okupljanja elite predratnog Beograda, tek su delić ogromne imovine porodice Ilić (Vlada Ilić je bio jedan od sinova industrijalca Koste Ilića) koja se smatra najbogatijom porodicom Kraljevine Jugoslavije, bogatijom i od Karađorđevića.

Posedovao 15 fabrika
Posedovali su čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj, a njihova imovina je 1930. procenjena na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Kao takvi, uprkos velikim zaslugama za razvoj zemlje, bili su idealna meta komunističkog terora. Ali ta država, piše u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji koje je potpisala predsednica Veća sudija Okružnog suda Gordana Komnenić, “nije bila demokratska, a da bi opstala, žrtvovani su ljudi poput Vlade Ilića koji je do kraja života nosio nepravedno utisnuti žig narodnog neprijatelja”. A taj “neprijatelj” je uveo tramvajsku liniju od Beograda do Zemuna, donirao izgradnju stare VMA, umanjio cenu struje (Ilić je bio vodeći akcionar Električnog preduzeća Srbije, današnja Elektrodistribucija Beograd), izgradio radničke stanove na Karaburmi, osnovao Zoo-vrt...
– Vladi Iliću je bilo obezbeđeno mesto u avionu kojim su kralj Petar i članovi Vlade napustili zemlju uoči nemačkog bombardovanja. Ali on nije hteo da ode. Rat je proveo u Beogradu, a 1945. je osuđen i poslat u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Rizikujući osvetu Udbe, njegovi bivši radnici, čijoj je deci svake godine za Vrbicu poklanjao kompletnu garderobu, slali su mu pakete. Posle intervencije Čerčila, s kojim se lično poznavao, Tito ga je pred kraj 1951. pustio na slobodu, ali on je ubrzo umro – priča Jovanka.
Spisak fabrika, nekretnina, zemljišnih poseda i bankarskih akcija koje je posedovala porodica Ilić predug je za novinski tekst. Ali ništa kraći nije ni spisak nepravdi koje su Ilići i njihovi potomci doživeli posle II svetskog rata. Tako je i Jovankinog oca Aleksandra Jankovića, tehnologa, stručnjaka za obojene metale koji je pre rata projektovao rudnik antimona Zajača kod Loznice, zadesila neverovatna sudbina. U rešenju o njegovoj rehabilitaciji, takođe donetom ove godine, piše da ga na kaznu gubitka srpske nacionalne časti i teškog prinudnog rada nije osudio po zakonu formiran sudski organ, “već državni službenici koje je imenovao ASNOS” (Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije). 
– Kada su posle rata odlučili da aktiviraju ovaj rudnik, setili su se mog oca. Došli su po njega u Zabelu i kolima ga prebacili u zatvor u Loznici, a mene, majku i brata preselili su u trosoban stan u Zajači. Dve i po godine otac je danju radio kao tehnički direktor rudnika, a uveče bi ga odvodili u zatvor da prespava. Kada su ga konačno oslobodili, zaposlio se na Tehnološkom fakultetu, ali mu nikad nisu dozvolili da predaje. Penzionisan je kao radnik rudnika Lojane kod Kumanova, koji je takođe on projektovao – seća se Jovanka Lalić. 

Ergela Vlade Ilića zvala se "Vlasina" i nalazila se u Hajdučici. To je bila najveća ergela u predratnoj Jugoslaviji, pogotovu pred sam rat.
Posle rata, njegovi konji su odatle odvedeni u novoustanovljene državne ergele. Nisam to detaljnije istraživao, ali mislim da je najveći broj prvo bio u ergeli "Vukovar", a posle rasformiranja te ergele, prebačeni su u druge...