Vrlo zanimljivo. Imam utisak da je čovek koji se osvrće izbrisan sa slike desno što bi značilo da je slika levo retuširana verzija. Pri tom, mislim, da je retuširanje napravljeno uz pomoć fotošopa, tj u današnje vreme. Na slici dole označio sam mesto gde je položaj čoveka koji se osvrće i vidi se da iza njega nema nikakav bitni detalj. 

Nostalgija! Na prvoj slici se upravo tu nalazila početna stanica desetke. Na njoj je bila i ogradica (da se putnici ne bi gurali) od cevi ofarbana u zeleno, koja je išla u cik-cak. Nisam dosad naišao na fotografiju gde se to vidi. Naravno tramvaji su bili Belgijanci a ne ovi Praški kao što je na prvoj slici.
Na drugoj slici vidimo upravo Belgijanca kako se sprema da skrene i uključi se u saobraća. E, ta skretnica, tj. ove vijugave šine više nisu u funkciji. Još uvek postoje, valjda da bi automobilima pravile problem, ali su im krajevi „otkačeni” i prekriveni asfaltom.

ova fotografija je snimljena na skoro istom mestu, a u isto vreme, nakon savezničkog bombardovanja 1944. Zgrada koja se na ovoj sada prioloženoj fotografiji vidi sa leve strane je, zapravo, ova ista koja se vidi na citiranoj fotografiji kao ova prva sa desne.

Verujem da je na ovoj novoj slici prikazan cosak Kablarske i Sitnicke i da je ovaj niz zgrada sa desne strane porusen ili tokom narednih bombardovanja ili kasnije tokom 1950-tih. Ako je rec o Sitnickoj. Na tom mestu su vec 1970tih stajale novoizgradjene trospratnice (i same kasnije porusene zbog izgradnje Prokopa) i danas je ostala samo jedna, tzv. "Gosina" zgrada koja se vidi na Reljinom Bing Maps snimku.

Ukoliko je ovo Sitnicka, mislim da se ove kuce vide po prvi put na nekom snimku. Uveren sam da ce Francuz, Milovan ili Putnik znati nesto vise o tome...

Da, slika je Ristina.

Боле и остали,сликано је у првој половини 50их. Данас сам овде прошао. На улазу у зграду пише да је радове изводила Власина (као што се види), изграђено 1955.. Обожавам овекве мермерне плочице,а буде ми жао кад наведу извођача,али не и годину градње.

I dalje ostajem pri tvrdnji da to ne moze biti ni Kralja Vukasina ni Sitnicka. Kako sam rekao Kralja Vukasina izlazi na Sluzbeni list/glasnik i tada je na tom placu bila njiva, a iza nje radionica BIGZ-a.
Ovo pouzdano znam jer sam 30 od 35 godina ukupno u Sluzbenom listu vodio poslove razvoja i investicija i prosao sam svu dokumentaciju.
Ne moze biti ni Sitnicka koja je iznad Kralja Vukasina i nema sansi da se vidi kula BIGZ-a. Odatle je jedino mogao da se vidi deo starog Mostara.

Кад' ме Бане прозива...

Улица низ коју је сликана ова фотографија звала се Душана Алимпића и данас као таква не постоји. Место на коме стоји фотограф је угао дотичне улице са Ситничком. Данас је то угао Краља Вукашина и Ситничке.

Проблем свих претходних анализа ове фотографије је што мање-више полазе од данашње мреже улица која има тек делимично везе са предратном. Погледајмо сектор из мапе Навојева око 1939:


(БИГЗ је тамо где пише Гођевац у горњем десном углу)


Како се види, Косте Главинића (Мајданска) завршавала се код Кабларске, односно заједно с њом уливала у Војводе Мишића. Краља Вукашина је имала потпуно различиту путању од данашње. А Улица Душана Алимпића доживела је тужну судбину: прекинута је и горњи део је преузео краљ Вукашин, а доњи Коста Клавинић (после продужења због зграде Удбе). 

Nažalost, ništa mi nije poznato o zgradi koja je tako teško stradala desno i o njenom autoru.

Mi smo imali to na nekom od foruma (ovom ili onom) - autor slike (jedan od poznatijih beogradskih fotografa) je ostavio malicioznu legendu po kojoj se na slici gde se vidi čovek prikazan neki viši službenik koji "bega" (sic!) sa celokupnom blagajnom ili parama u rukama...

Verovatno će se učesnici foruma setiti o kome je reč i gde je bilo detaljno napisano o ovoj fotki.

Na ovoj slici se ne vidi više "Rudničanin" koji je porušen pred rat zbog izgradnje Mitićeve robne kuće. Kafana "Rudničanin" je bila stecište ondašnjih vrhunskih muzičkih umetnika. Među ostalima upamćen će biti orkestar Milana Tomića Milančeta, Roma koji je izvodio izvanrednu muziku (na sreću zabeleženu na pločama). Takođe, Raša Radenković i Mirko Marković ovde su, pred rata, virtuzno svirali savremene obrade domaće izvorne muzike na gitari. I od njih nam je ostalo par snimaka, ali nažalost, iz doba kada su već daleko bili od Srbije i Jugoslavije (otišli su 1939. godine u USA da predstavljaju naš folklor na Svetskoj izložbi i nikada se više nisu vratili nazad, prvenstveno zbog političkih razloga)...