Mali sastavi

Najsposobniji muzičari-improvizatori posle rata okupljali su se u male sastave i svirali po igrankama u školama, domovima kulture i raznim postojećim salama. Mihajlo Živanović „Mika Žuti” (1928-1989), kasnije diplomirani klarinetista, osnovao je 1946. godine sastav pod imenom „Fis dur” (aluzija na njegov klarinet koji nije štimovao) koji je svirao igranke po gimnazijama do 1949. godine, a potom do 1951. godine koncertirao na Kolarcu, u klubu Američke ambasade i Inžinjerskom domu. Za razliku od uobičajenih sastava za igranke sa gitarom i harmonikom, ova grupa je imala i kontrabas. Medju članovima sastava najistaknutiji su bili basista, aranžer i harmonikaš Branko Pejaković, trubač Predrag Ivanović „Šimpa” i bubnjar pok. Staško Sondermajer (zbog stranog prezimena nazvan „Prvi srpski bubnjar”) koji je bio po godinama stariji i davao određene instrukcije. Repertoar sastava je izvlačen sa ploča iz američke čitaonice (Gudman, Kenton, Miler, Bejsi, Elington). Kasnije je Živanović snimao za Radio Beograd svoje aranžmane raspisane za oktet, ispirisane aranžmanima sa „kul” ploče Majlsa Dejvisa sa Džerijem Maligenom, kada je sam Živanović svirao bariton saksofon.

1953. godine održan je, tvrde akteri, istorijski koncert beogradske džez selekcije u dvorani „Istra” u Zagrebu, koji je pokazao zagrebačkoj konkurenciji tadašnji vrhunski kvalitet džeza u zemlji. U sastavu su bili: Predrag Ivanović - truba, Mladen Guteša - trombon, Milan Pavlović - alt saksofon, Vojkan Đonović - gitara, Bata Janković - klavir, Branko Pejaković - bas, i Spasa Milutinović (1926-2002) - bubnjevi, a tokom programa nastupio je i vokalni kvartet Predraga Ivanovića. Zahvaljujući više organizatorskim nego džezerskim kvalitetima svog lidera, najveći publicitet pod etiketom „džez” u Beogradu tih godina imao je ansambl Spase Milutinovića. Milutinović, sin vlasnika poznate beogradske škole igranja, okupio je reprezentativan ansambl koji nije bio opredeljen uvek za „čisti” džez: Duško Gojković potom Mile Pavlović pa Predrag Krstić - truba, Eduard Sađil – tenor saksofon, Vojkan Đonović pa Zoran Jovanović - gitara, ing. Kosta Tapavica – klavir (koji se odselio kasnije u Švajcarsku), i Branko Pejaković - bas. Poslednja dvojica navedenih su bila muzičke vođe i aranžeri ovog ansambla. Ovaj ansambl je često snimao za radio program, i gostovao je u Mađarskoj više puta.

Do 1956. godine iz Beograda su otišli u Nemačku neki od tadašnjih vodećih srpskih džezista (Guteša, Pejaković, Gojković, Mile Pavlović i Roković). Osim Guteše koji je klasično emigrirao, ostali su morali da putem rođačkih ili prijateljskih veza u policiji ili partijskom vrhu nekako izdejstvuju turističke jednokratne pasoše, da bi se potom nastanili u Nemačkoj. Već 1956. godine pristižu nove snage na beogradsku džez scenu, a mesta na kojima su nastupali najbolji džezisti na prelasku iz pedesetih u šezdesete godine bila su „Mažestik” (sastav klaviriste Vase Beloševića), „Kafe Terazije” na mestu današnjeg restorana „McDonalds” (sastav klaviriste Vladimira „Džipa” Radojčića i Kvartet Vase Beloševića), i „Kristal Bar” (sastav Radeta Milivojevića). Džez sastavi su svirali na modnim revijama, tokom letnje sezone po hotelima na moru, i na drugim mestima gde su neretko upozoravani od direktora da ne „džeziraju” mnogo zbog publike. 1957. godine na koncertu beogradskih džezista u Zagrebu, beleži „Narodni List”, istakli su se Mirko Stanojević – alt saksofon, Đorđe Debač – klavir, Sreten Stevanović - trombon, Vladimir Vitas – klavir i Nada Knežević – pevačica. Iste godina na studentskom takmičenju džez sastava u Beogradu žiri je dao prvu nagradu solisti Vitasu i sastavu „Trio Vitas”, a publika kvintetu Bogdana Dimitrijevića.    

Vojkan Đonović: „Govorim, naravno, u džezerskim okvirima. Po tehnici i invenciji verujem da je (Borivoje) Simić čak bio u prednosti nad Rokovićem. Nakon rata, otišao je na Akademiju, završio odsek kompozicije i dirigovanja, a ovaj deo svog života sasim zaboravio. Zašto? To niko od nas, njegovih kolega, do dana današnjeg nije saznao… Pravi džez je počeo da se svira tek njegovim (Rokovićevim) dolaskom. On je svima nama otvorio neka nova vrata, inficirao nas. Ne znam da li sam malo pristrasan, ali je Roković muzičar najšireg dijapazona. Nikad neću da zaboravim kakav je aranžman napravio za pesmu „Mari Bel” koju je pevao Vojin Popović. Ali, kad je Bora Roković otišao, više nije bilo isto. Stalo se sa inovacijama, eksperimentima; došla je zabavna muzika, festivali… i pravi džez nije imao šansu.” – Petar Luković: Bolja Prošlost, Mladost, Beograd, 1989.