Ево и мог скромног доприноса: Карађорђева 9, сликао сам 2003. године. Још увек нема кровних прозора а скроз лево су двоје старих врата. И затим нова од ПВЦ-а
Одломци чланака из Политике.
Опис краја у Карађорђевој улици, око стуба Моста краља Александра.
Кафана „Босфор“ До пре десетину година, баш до самог стуба са степеницама, била је чувена кафана „Босфор“, која је срушена због изградње Савскога моста. То је била весела ноћна кафана.
Уочи самога рушења, последњи гости ове весела кафане дошли су да се с њом опросте, и сликали се испред ње за успомену. То су били познати Београђани, почевши с десна на лево: Видаковић, новинар, Мих. М. Ђокић, комесар савске полиције, Бранислав Нишић, Светозар Ристић, новинар и добровољац из 1876. године, Јоца Сремац, дворски лимар, такође добровољац из 1876. године, Дим. Ц. Ђорђевић, пензионер, Јоца Сјеницки и Света Савковић, новинар.
Занимљива је историја ове кафане, која се првобитно звала „Требиње“. Када је ту кафану купио покојни Алекса Бајрактаровић, она је носила име „Требиње“. Доцније, када је то имање наследио син Алексин, познати београдски рентијер Спаса Бајрактаровић, он јој је дао ново име „Босфор“, а ево зашто: Познато је да је у старом Београду постојала чувена боемска кафана „Дарданели“, која је срушена 1901. године, да би на њеном месту била сазидана данашња Државна хипотекарна банка, код Кнежевог споменика. Кафана „Дарданели“ била је преко пута некадашње „Позоришне кафане“, која је била својина Спасе Бајрактаровића, па је и данас та зграда његова. Газда Спаси је пало на памет да Београд, поред кафане „Дарданели“, треба да има и свој „Босфор“. Тако је своју кафану на Сави, „Требиње“, претворио у „Босфор“.
Свадба једног носача Била је недеља, кад је пред вече испред кафане „Босфор“ наишао познати богаташ са Саве, газда Љуба Крсмановић и радознало упитао кафеџију чија је то свадба. Кад је добио одговор, онда је газда Љуба шапнуо кафеџији на ухо: „Ја ћу да платим цео цех за ову свадбу“. И онда је пришао невести и младожењи, честитао им и пожелео свако добро у њиховом будућем заједничком животу. После тога газда Љуба је повео и одиграо своје омиљено коло „Сарајевку“ а затим се брзо изгубио са свадбе. Свима присутнима на тој сиротињској свадби пала је у очи онако велика љубазност газда Љубина, која је, додуше, била позната и раније. Сватови су тиме били очарани. Али кад су још дознали за оно што је газда Љуба казао кафеџији, онда су се зачули весели усклици и настаде међу сватовима велики џумбус. Весеље је трајало дотле док музика није засвирала „Шарено оро“, а то је био знак да се гости разилазе. Цео свадбени трошак, у који је ушао ручак, пиће и музика, није коштао више од десет дуката, или сто двадесет динара. А шта је то било за једног Љубу Крсмановића! Као што је познато, газда Љуба Крсмановић је тестаментом своје велико имање оставио држави, војсци и у сврхе националне, патриотске, витешке и хумане.
Радња код „Белога слона“ Кад се од кафане „Босфор“ пређе Препеличка улица, у близини Пајевићкиног имања, била је ликерџијска радња Димитрија К. Ђорђевића, позната под фирмом код „Белог слона“. Та радња је била чувена јер је у то време у Београду било само три тако солидне ликерџијске радње. Г. Димитрије је био отац господе Ђоке Ђорђевића, начелника Задужбинског одељења и Николе, директора банке. До те радње била је позната кафана „Кичево“ са пекарницом, која је била својина чича Дамчета, устабаше фурунџијског еснафа, Јужносрбијанца. Београђани се сећају чича Дамчета и његовог дебелога сина, покојнога Жике, који је био полицијски писар у кварту Савамалском. Чича Дамче је после своје смрти оставио једну своју изреку, која се у Београду и данас спомиње по својој оригиналности. Он је био виђенији члан Напредне странке и као такав је учествовао и на једном великом банкету који су приредили напредњаци. Поводом тога банкета чича Дамчету је пало на памет да из своје пекарске радње поклони напредњацима за банкет потребну количину хлеба. Шта је наумио – то је и учинио. После банкета, при поласку својој кући, чича Дамче је пришао Милутину Гарашанину и, опраштајући се са њим, добацио му тишим гласом, више као у поверењу: – Лебецот је платен, господин Гарашанин! – чиме је хтео да се похвали Гарашанину да је он за банкет хлеб дао бесплатно. Од „Кичева“ навише, идући Црногорској улици, биле су куће за становање: Стеве Нишлића, Димитрија Перовића, а с друге стране: Јове Петровића, Драгомира Здравковића и других.
Највећа фирма Кад пређемо Савски мост и Црногорску улицу, на углу те улице са Карађорђевом, била је чувена гвожђарска радња Тасе Неранџића. Таса је служио, као помоћник, у гвожђарској радњи свога зета Драгомира Здравковића, где је стекао лепо знање за своју будућу радњу. Још док је био у служби код свога зета, Таса се прочуо као врло спреман гвожђарски трговац који је сазрео да отвори сопствену радњу, али није имао довољно капитала. Стога је решио да се ожени и да миразом своје жене допуни потребан капитал. То би било довољно, да са дотадањом уштедом, препорукама, поверењем и угледом који је стекао, отвори своју самосталну радњу. Једнога дана, док је још био у служби код Драгомира Здравковића. Таса је запросио девојку коју је бегенисао и која није била равнодушна наспрам Тасе. Запросио је од оца који је био парајлија и који је добро познавао и Тасу и његове способности. Међутим, несуђени таст је Неранџићу одговорио кратко, јасно и разговетно: – Ја могу удати своју кћер само за онога који има своју фирму. Треба мало фирмице... мало фирмице... Није прошло много времена од тада, а Таса је испросио кћер једног богатог трговца из Руме, са добрим миразом. Ускоро су Београђани имали прилике да виде нову фирму, која је имала велика слова и јако је падала у очи свим пролазницима. Слободно се сме рећи да су слова на фирми Тасе Неранџића била највећа у целом Београду. И фирма је била најдужа, протезала се дужином целе његове ионако дугачке зграде. На дан свадбе Тасе Неранџића, испред његове радње свирала је музика са многобројним музикантима. Радознали пролазници су се задржавали и посматрали весеље. У један мах се зачу Тасин узвик: – Погледај народе! Ни мањега човека ни веће фирме! Тиме је свакако хтео да каже ономе кога се тицало, да је Таса Неранџић стекао не „фирмицу“, већ највећу и најдужу фирму у Београду, са најкрупнијим словима.
Kada se ova fotografija pojavila, po automatizmu sam ovu bakalnicu smestio u
stari "biznis centar" Rakovice kod Žel.stanice.... E nije tako !
Zavaralo me je ime predratnog vlasnika... Ova kuca, unekoliko izmenjena se i dalje
može videti. Ulica Vareška br. 5 prekoputa Robne kuće...
Do nove identifikacije je došlo slučajno, pozivom stare prijateljice iz "Dunđerske" porodice, čiji je potomak
kupio već ruševnu malenu vilu u Rakovičkoj ulici-da je pogledamo...
To je vila s tornjem, vidljiva sasvim levo na fotosu-porušena je proletos i tu se zida novi objekat.
Tada mi je sinulo koji je to toranj-a ponovnim pregledom fotosa uočim nešto , što sam do tada previđao !!! Kuću i stub Radio stanice na vrhu brega !! Na toj lokaciji je danas samački hotel "Mladost" u Borskoj ul.
Setih se stare karte grada, gde se onako ukoso na desno, odvaja Čelebićka ulica uz brdo ka radio stanici.
Današnju Varešku ulicu sam odokativno ucrtao...
Kuća Riste Jovanovića je dosta puta preziđivana, ovih vrata na boku odavno nema..
A za ljubitelje starih vila i predratnih objekata evo sačuvanih Rakovičkih relikta..
Prvobitna Osnovna škola iz vremena Kraljevine SHS.
I pominjane "Ministarske " vile, viletine, pored O.Š.Nikola Tesla... Pročelje je pregrađeno, ali je ostatak i dalje originalan
uprkos destruktivizmu "divljih" stanara-socijalaca... U desnom donjem uglu se vidi krov O.Š.
I za kraj...
Objekat , nekad reprezentativna vila u Moravskom stilu iznad Škole. Dosta puta pregrađivan .
Ako dobro pamtim originlno pročelje beše sa duplim stepeništem, i to bi možda mogla biti
"MALA VILA" sa razglednice Rakovice ???
Ево једне кафанице које нема у овом именику: Код два папагаја. Лепо се види и табла са папагајима
И да се подсетимо шта је Нушић рекао о пореклу њеног назива: "Ту је, у једној малој кућици, становао неки старац који је имао два мала зелена папагаја и са њима је залазио на вашаре и црквене славе, те су извлачили оне цедуљице у којима је исписана судбина. Он је кавез са овим тичицама држао увек над вратима своје собице у коју се с улице улазило, те су се деца збирала и забављала гледајући зелене тице. На тај начин они су постали популарни и читав крај се њима означио: "Тамо код она два папагаја!" те и доцније, кад је и старца и његових папагаја нестало, рекло би се: "Тамо код два папагаја", па није чудо сто је и сама кафана, која се ту дигла, и без воље газдине, сама собом добила назив код "Два папагаја"
Да ли можда неко зна тачну локацију ове кафане?
Mada smo rešili onu enigmu, naiđoh sređujući svoje foldere na staru Jeremijinu gde se vidi i nastavak Panciceve ulice...
Карађорђева 9
Кућа браће Марковић (раније Мите Милојевића, индустријалца) подигнута је у другој половини XИX века. Имала је трговачку наменy. Данас је преправљена, што је у приличниј мери девалоризира. Значајна је за развој горњег потеза Карађорђеве улице.
Опис краја у Карађорђевој улици, око стуба Моста краља Александра.
Кафана „Босфор“
До пре десетину година, баш до самог стуба са степеницама, била је чувена кафана „Босфор“, која је срушена због изградње Савскога моста. То је била весела ноћна кафана.
Уочи самога рушења, последњи гости ове весела кафане дошли су да се с њом опросте, и сликали се испред ње за успомену. То су били познати Београђани, почевши с десна на лево: Видаковић, новинар, Мих. М. Ђокић, комесар савске полиције, Бранислав Нишић, Светозар Ристић, новинар и добровољац из 1876. године, Јоца Сремац, дворски лимар, такође добровољац из 1876. године, Дим. Ц. Ђорђевић, пензионер, Јоца Сјеницки и Света Савковић, новинар.
Занимљива је историја ове кафане, која се првобитно звала „Требиње“. Када је ту кафану купио покојни Алекса Бајрактаровић, она је носила име „Требиње“. Доцније, када је то имање наследио син Алексин, познати београдски рентијер Спаса Бајрактаровић, он јој је дао ново име „Босфор“, а ево зашто:
Познато је да је у старом Београду постојала чувена боемска кафана „Дарданели“, која је срушена 1901. године, да би на њеном месту била сазидана данашња Државна хипотекарна банка, код Кнежевог споменика. Кафана „Дарданели“ била је преко пута некадашње „Позоришне кафане“, која је била својина Спасе Бајрактаровића, па је и данас та зграда његова. Газда Спаси је пало на памет да Београд, поред кафане „Дарданели“, треба да има и свој „Босфор“. Тако је своју кафану на Сави, „Требиње“, претворио у „Босфор“.
Свадба једног носача
Била је недеља, кад је пред вече испред кафане „Босфор“ наишао познати богаташ са Саве, газда Љуба Крсмановић и радознало упитао кафеџију чија је то свадба. Кад је добио одговор, онда је газда Љуба шапнуо кафеџији на ухо: „Ја ћу да платим цео цех за ову свадбу“. И онда је пришао невести и младожењи, честитао им и пожелео свако добро у њиховом будућем заједничком животу. После тога газда Љуба је повео и одиграо своје омиљено коло „Сарајевку“ а затим се брзо изгубио са свадбе.
Свима присутнима на тој сиротињској свадби пала је у очи онако велика љубазност газда Љубина, која је, додуше, била позната и раније. Сватови су тиме били очарани. Али кад су још дознали за оно што је газда Љуба казао кафеџији, онда су се зачули весели усклици и настаде међу сватовима велики џумбус. Весеље је трајало дотле док музика није засвирала „Шарено оро“, а то је био знак да се гости разилазе.
Цео свадбени трошак, у који је ушао ручак, пиће и музика, није коштао више од десет дуката, или сто двадесет динара. А шта је то било за једног Љубу Крсмановића! Као што је познато, газда Љуба Крсмановић је тестаментом своје велико имање оставио држави, војсци и у сврхе националне, патриотске, витешке и хумане.
Радња код „Белога слона“
Кад се од кафане „Босфор“ пређе Препеличка улица, у близини Пајевићкиног имања, била је ликерџијска радња Димитрија К. Ђорђевића, позната под фирмом код „Белог слона“. Та радња је била чувена јер је у то време у Београду било само три тако солидне ликерџијске радње. Г. Димитрије је био отац господе Ђоке Ђорђевића, начелника Задужбинског одељења и Николе, директора банке.
До те радње била је позната кафана „Кичево“ са пекарницом, која је била својина чича Дамчета, устабаше фурунџијског еснафа, Јужносрбијанца. Београђани се сећају чича Дамчета и његовог дебелога сина, покојнога Жике, који је био полицијски писар у кварту Савамалском.
Чича Дамче је после своје смрти оставио једну своју изреку, која се у Београду и данас спомиње по својој оригиналности. Он је био виђенији члан Напредне странке и као такав је учествовао и на једном великом банкету који су приредили напредњаци. Поводом тога банкета чича Дамчету је пало на памет да из своје пекарске радње поклони напредњацима за банкет потребну количину хлеба. Шта је наумио – то је и учинио.
После банкета, при поласку својој кући, чича Дамче је пришао Милутину Гарашанину и, опраштајући се са њим, добацио му тишим гласом, више као у поверењу:
– Лебецот је платен, господин Гарашанин! – чиме је хтео да се похвали Гарашанину да је он за банкет хлеб дао бесплатно.
Од „Кичева“ навише, идући Црногорској улици, биле су куће за становање: Стеве Нишлића, Димитрија Перовића, а с друге стране: Јове Петровића, Драгомира Здравковића и других.
Највећа фирма
Кад пређемо Савски мост и Црногорску улицу, на углу те улице са Карађорђевом, била је чувена гвожђарска радња Тасе Неранџића. Таса је служио, као помоћник, у гвожђарској радњи свога зета Драгомира Здравковића, где је стекао лепо знање за своју будућу радњу. Још док је био у служби код свога зета, Таса се прочуо као врло спреман гвожђарски трговац који је сазрео да отвори сопствену радњу, али није имао довољно капитала. Стога је решио да се ожени и да миразом своје жене допуни потребан капитал. То би било довољно, да са дотадањом уштедом, препорукама, поверењем и угледом који је стекао, отвори своју самосталну радњу.
Једнога дана, док је још био у служби код Драгомира Здравковића. Таса је запросио девојку коју је бегенисао и која није била равнодушна наспрам Тасе. Запросио је од оца који је био парајлија и који је добро познавао и Тасу и његове способности. Међутим, несуђени таст је Неранџићу одговорио кратко, јасно и разговетно:
– Ја могу удати своју кћер само за онога који има своју фирму. Треба мало фирмице... мало фирмице...
Није прошло много времена од тада, а Таса је испросио кћер једног богатог трговца из Руме, са добрим миразом. Ускоро су Београђани имали прилике да виде нову фирму, која је имала велика слова и јако је падала у очи свим пролазницима. Слободно се сме рећи да су слова на фирми Тасе Неранџића била највећа у целом Београду. И фирма је била најдужа, протезала се дужином целе његове ионако дугачке зграде.
На дан свадбе Тасе Неранџића, испред његове радње свирала је музика са многобројним музикантима. Радознали пролазници су се задржавали и посматрали весеље. У један мах се зачу Тасин узвик:
– Погледај народе! Ни мањега човека ни веће фирме!
Тиме је свакако хтео да каже ономе кога се тицало, да је Таса Неранџић стекао не „фирмицу“, већ највећу и најдужу фирму у Београду, са најкрупнијим словима.
stari "biznis centar" Rakovice kod Žel.stanice.... E nije tako !
Zavaralo me je ime predratnog vlasnika... Ova kuca, unekoliko izmenjena se i dalje
može videti. Ulica Vareška br. 5 prekoputa Robne kuće...
Do nove identifikacije je došlo slučajno, pozivom stare prijateljice iz "Dunđerske" porodice, čiji je potomak
kupio već ruševnu malenu vilu u Rakovičkoj ulici-da je pogledamo...
To je vila s tornjem, vidljiva sasvim levo na fotosu-porušena je proletos i tu se zida novi objekat.
Tada mi je sinulo koji je to toranj-a ponovnim pregledom fotosa uočim nešto , što sam do tada previđao !!!
Kuću i stub Radio stanice na vrhu brega !! Na toj lokaciji je danas samački hotel "Mladost" u Borskoj ul.
Setih se stare karte grada, gde se onako ukoso na desno, odvaja Čelebićka ulica uz brdo ka radio stanici.
Današnju Varešku ulicu sam odokativno ucrtao...
Kuća Riste Jovanovića je dosta puta preziđivana, ovih vrata na boku odavno nema..
A za ljubitelje starih vila i predratnih objekata evo sačuvanih Rakovičkih relikta..
Prvobitna Osnovna škola iz vremena Kraljevine SHS.
I pominjane "Ministarske " vile, viletine, pored O.Š.Nikola Tesla... Pročelje je pregrađeno, ali je ostatak i dalje originalan
uprkos destruktivizmu "divljih" stanara-socijalaca... U desnom donjem uglu se vidi krov O.Š.
I za kraj...
Objekat , nekad reprezentativna vila u Moravskom stilu iznad Škole. Dosta puta pregrađivan .
Ako dobro pamtim originlno pročelje beše sa duplim stepeništem, i to bi možda mogla biti
"MALA VILA" sa razglednice Rakovice ???
Ових фотографија из 1945. је било доста, дал су биле и ове не знам, ја их се не сећам...
И да се подсетимо шта је Нушић рекао о пореклу њеног назива: "Ту је, у једној малој кућици, становао неки старац који је имао два мала зелена папагаја и са њима је залазио на вашаре и црквене славе, те су извлачили оне цедуљице у којима је исписана судбина. Он је кавез са овим тичицама држао увек над вратима своје собице у коју се с улице улазило, те су се деца збирала и забављала гледајући зелене тице. На тај начин они су постали популарни и читав крај се њима означио: "Тамо код она два папагаја!" те и доцније, кад је и старца и његових папагаја нестало, рекло би се: "Тамо код два папагаја", па није чудо сто је и сама кафана, која се ту дигла, и без воље газдине, сама собом добила назив код "Два папагаја"
Да ли можда неко зна тачну локацију ове кафане?
Mada smo rešili onu enigmu, naiđoh sređujući svoje foldere na staru Jeremijinu gde se vidi i nastavak Panciceve ulice...