ovo bi objasnilo sve: iz ovog ugla nema dileme da je skver na Dedinju, cak i ova kucica sa desna postoji i dalje (SUR "Nada"). Sve se uklapa. Ono sto jedino pravi dilemu, mada ni to do kraja jeste pozicija otvora kupole na Skodi: na mnpogim slikama ona je sa leve strane vozila, a trubica na desnoj. Medjutim, medjutim... Ima jos nekoliko slika na kojima je raspored delova na Skodi upravo ovakav kakav je i ovde. Dakle, i otvor i truba imaju isti raspored kao i na ovom snimku. Da li su i te fotografije okrenute ili je bilo Skoda sa razlicitim rasporedom delova ( u sta mi je iskreno, tesko da poverujem, ali nije nemoguce s obzirom da nije rec o serijskom modelu).
Ne usudjujem se da dam konacni sud. Ne vidim na kojoj strani uniforme se nalaze nacisticki orlovi: to bi bio jedini siguran pokazatelj posto su uvek bili na desnoj strani grudi.
Prokleta Skoda.
Ova fotografija "flipnuta" u ogledalu, što se može primetiti upravo po tome što su je amblem orla iznad levog džepa na bluzi, umesto iznad desnog.
Ovako je ispravno
Nemoguće da je ovo snimljeno na Dedinjskom skveru !!!!
Tu do 1948-9 NIJE BILO gornjeg voda za elektro- vozila gradskog prevoza ! Meni ovo više liči na pogled sa Avalskog puta na skver Autokomanda...
Tramvajske šine i kontaktna mreža idu u polukrug, ona ograda iza je od Vojnog auto servisa.?
Označio sam tramvajsku naponsku žicu, kao i obris šina, i stubove kontaktne tramvajske mreže...
Da li je foto pravilno orijentisan ?- Odgovor leži u preklopu zakopčavanja vojničkih mundira.
Leva preko desne strane (muško) ili obratno (žensko) .... Meni po onoj kosoj lenti u visini drugog dugmeta,
deluje da je ovo pravilno (musko ) zakopčavanje-time i pravilna orijentacija fotografije...
U suprotnom bi se vojnici zakopčavali po "ženski"....
Nemoguće da je ovo snimljeno na Dedinjskom skveru !!!!
Tu do 1948-9 NIJE BILO gornjeg voda za elektro- vozila gradskog prevoza ! Meni ovo više liči na pogled sa Avalskog puta na skver Autokomanda...
Tramvajske šine i kontaktna mreža idu u polukrug, ona ograda iza je od Vojnog auto servisa.?
Označio sam tramvajsku naponsku žicu, kao i obris šina, i stubove kontaktne tramvajske mreže...
Da li je foto pravilno orijentisan ?- Odgovor leži u preklopu zakopčavanja vojničkih mundira.
Leva preko desne strane (muško) ili obratno (žensko) .... Meni po onoj kosoj lenti u visini drugog dugmeta,
deluje da je ovo pravilno (musko ) zakopčavanje-time i pravilna orijentacija fotografije...
U suprotnom bi se vojnici zakopčavali po "ženski"....
Да, ово смо све већ прошли, рекох да сам нашао ове фотографије у фолдеру из периода интензивног откривања локације а не да тврдим да је ово мистериозна локација.
bauk baukampf је написао/ла:
Мени је на први поглед изгледало да је у питању сквер на Дедињу којим сам свакодневно пролазио за време средњошколских дана али многе ствари се након анализе никако не уклапају.
Тражећи старе фолдере нашао сам пар фотографија (полазну сам окренуо) из периода доказивања како је управо Дедиње та локација па ћу их поставити.
Потпуно сте у праву али још увек тапкамо у месту, мада не могу да не приметим пробуђени плам везан за ову тему. :)
Идемо сада на Мостар а нека се припреми Аутокоманда...
Ово ако не реши Француз, бојим се да нико неће... :)
Пре тачно 22 године, 23 септембар деведесет и прве такође је био понедељак...
Историјски тренутак у коме сам напустио Србију био је велика несрећа за многе појединце и читаве народе а мени се указао као животна шанса да се остварим и свом животу мирно, на дистанци, без спољашњих притисака и туђих мерила шта је битно а шта није, одредим сам смисао и циљ. Пола века вамо, пола тамо, никад у раскораку, никад у тескоби, сањам на два језика, удишем снагу две културе, нагонски и подсвесно наклоњен сам грчкој, византијској, православној и ћириличној, у њима сам одрастао, у њима се осећам комотно а овде полако, стрпљиво, мукотрпно и систематски одвајам из латинске баштине битно од небитног, мени страно од схватљивог и прихватљивог, површно од универзално значајног. Живим у земљи матерњег језика, рођен сам у отаџбини. Сутра започиње трећи циклус...
У част овог, само мени важног датума и пет година праћења нашег форума на којем сам учествовање започео препознавањем једне важне зграде у Карађорђевој улици број 79-81, бившег хотела ''Вилсон'' који још увек постоји али је у врло лошем, рушевном стању, круг се данас на неки начин затвара коначним проналажењем локације још једне по мени врло значајне београдске зграде за којом сам дуго трагао а која попут оне у Карађорђевој, окрњена и данас постоји, потпуно непрепознатљива. Захваљујем се њеним станарима који су ми изашли у сусрет омогућивши ми да је сликам и споља и изнутра. Сигуран сам да ће им откриће њеног првобитног изгледа причинити овом анализом велико изненађење.
Ситничка улица на Сењаку...
Ситница је најдужа река на Косову, у Старој Србији протиче поред манастира Грачанице и после 90 километара тока улива се у Ибар, он у Западну а она у Велику Мораву. Пут овој води завршава се у Дунаву подно зидина смедеревске тврђаве.
Сама улица просечена је почетком 20-тог века изградњом Бајлонијевог парног млина и фабрике Гођевац специјализоване у производњи и преради гвоздених предмета. Започиње на самом Мостару, некадашњем тргу који се налазио испод надвожњака на ауто-путу за Ниш који је тако именован по дрвеној а затим и каменом озиданој ћуприји на Мокролушком потоку која се налазила одмах до ограде имања Бајлонове пиваре на почетку данашњег булевара Војводе Путника.
До 1914 године улица је била практично у потпуности изграђена, углавном зградама за издавање слабијег бонитета, највероватније намењених радницима који су били запослени у суседним фабрикама а било је сазидано и нешто вила и летњиковаца посађених у пространим баштама врло великих плацева за данашње појмове.
Сењак је мали, он је заправо падина Топчидерског брда према реци Сави, налази се на простору између булевара Војводе Мишића што узводно прати реку до Хиподрома на Царевој ћуприји да би ту жељом урбаниста да га споје са булеваром Војводе Путника што му од Мостара преко брда силази у сусрет нагло скренуо лево. Ова веза одавно је била замишљена али се никад није остварила, највише због незгодности нагиба терена на месту жељеног споја.
Средином седамдесетих година 20-тог века изградњом новог железничког моста улица је пресечена и никаква веза два одвојена дела није остварена .Постала је слепа, чекајући комплетно рушење градњом нове железнике станице у Прокопу на чији завршетак и после тридесет година од почетка њене изградње и даље чекамо. Током Првог а и током Другог светског рата страховито је бомбардована и велико је чудо да практично све старе зграде у њој и данас постоје додуше већином преправљене и са ретким траговима њиховог некадашњег првобитног изгледа.
Овде ћу се осврнути на део улице од угла са Праховском до угла са улицом Валтазара Богишића, великог црногорског правника...
Данашњи изглед овог дела улице.
Исти део 30-тих година пре изградње зграде Бигз-а...
Прву и другу у низу ћу прескочити и вратити им се се на крају овог излагања. Данашњи изглед бројева 19,21,23 и 25...
Број19...
Број 21...
Број 23...
Број 25...
Поглед на исту зграду снимњен на углу Ситничке и Балтазара Богишића...
Све четири зграде су подигнуте пре 1914 године, за прву и последњу то је релативно лако утврдити а за партерне зграде то се може закључити по облози од тесаног камена њиховог подрумског дела типичној за начин градње породичних кућа почетком 20-тог века у Београду. Вила ''Јела'', последња у низу, има врло лепе сецесијске украсе на фасади и складних је пропорција а мислим да су јој незграпни, лоше уклопљени балкони додати у периоду између два светска рата...
Вратимо се сад првој постојећој згради у низу коју сам намерно изоставио у овом следу, Зграда је пре рата била у броју 17 Ситничке а данас је број 2 Праховске улице...
На предратном плану, зграда је уоквирена црвеним...
И на данашњем, такође...
Прво питање које ми се одмах наметнуло било је следеће: ''Зграда постоји зашто онда нема више исту адресу? '' Очито да је дошло до неке промене али ми то тад још увек није било јасно због чега...
Најблаже речено ово здање изгледа врло чудно, фасада је несиметрична, по концепцији и првом утиску сигурно није у ''модернистичком'' духу зидана да бих могао да поверујем да је тако нешто било намерно урађено, друго она нема улаз са улице већ јој се приступа кроз двориште, види се да је дебело преправљена и то доста давно а опет мислим, овако нешто није могао да пројектује стручњак јер знам да су пре рата сва већа здања морала да буду потписана од стране архитеката или бар грађевинских инжењера... Зграда делује као да је надзидана и да је и она неке логике градње ради попут осталих у том низу изграђена пре Првог светског рата. Најачи утисак је тај да јој неки део фали. И ту се целој овој причи заплет захухтава...
Да је видимо са сателитског снимка ...
Погледајте кров, види се да је његов леви део у односу на осу симетрије зграде много краћи од десног а да су на самом прочељу последњи прозори лево сувише прилепљени том калканском зиду у односу на последње десно, који су за разлику од њих на тој другој половини фасаде од самог тог, десног руба много удаљенији ...
Зграда би овако требало да изгледа а тако је и изгледала...
Онда сам покушао да потражим да ли евентуално постоје предратни снимци ове зграде и захваљујући овом добио сам оправдање мојој сумњи да нешто овде недостаје ...
Сада ћемо је погледати детаљније са свих страна...
Прва два прозора високог партера имају стилизоване оквире поједностављене Сецесије а трећи нема никакав оквир а у односу на прозор изнад њега на спрату много је ужи...Због чега?
Има сувише подрумских у односу на број прозора у приземљу а једни у односу на друге нису симетрично постављени...
Витражна стакла у боји која се виде у окну прозора на калкану налазе се у ствари на надстешници терасе на дворишњем делу зграде...
Зашто се овде зид од тесаног камена подрумског приземља наставља као ограда дворишта?
Овај балкон од кованог гвожђа такође урађен у стилу поједностављене Сецесије могао би бити доказ да је зграда подигнута пре 1914 године али овај стил је коришћен и после Првог светског рата све до средине двадесетих... Балкон делује уметнут.
На исти начин је обрађена ограда степеништа у згради што је доказ да су сви ови радови извршени у исто време. Али када ?...
Слична обрада је коришћена на степеништу зграде у улици Тадеуша Кошћушког број14, некадашњем броју 26, ондашњег Венца Кнеза Михајла. Зграда је била подигнута крајем 20-тих година прошлог века и у њој је једино ограда степеништа у стилу позне Сецесије.
Правих сецесијских полукружних балкона у Београду сачувано је више њих, овде ради поређења наводим ова два врло репрезентативна примера :
Један се налази у Цариградкој улици број 22...
А други у Ђуре Јакшића број 5...
Оба су из периода 1905-1910 и као што можете и сами да се у то уверите делују много складније, идејно довршеније и естетски су јаснији од оног у Ситничкој улици, историјски их одмах можемо сврстати у један једини стил и једну једину епоху.
Након пажљивог посматрања свих ових фотографија одједном ми се у свести све разбистрило, знао сам по интуицији о којој је згради реч али том предосећају нисам тада поседовао довољних доказа. Срећа ме је послужила и ова фотографија Државне штампарије из 1940 године разрешила је мистерију која ме је мучила пуних пет година.
Захваљујући Владимиру Анђелковићу нашем уваженом члану који је овде 2008 године постовао неколико фотографија из књиге ''Српски Неимар'' без икаквих података о здањима која су се на њима налазила сазнао сам да је и ова врло интересантна зграда некад и негде у Београду постојала :
Када сам нешто доцније, захваљујући љубазности госпође Ћоровић из Градске библиотеке Београда имао прилику да прочитам ''Српског Неимара'' сазнао сам, без прецизнијих података о њеној локацији,( писало је само ''негде на Сењаку''), да ју је око 1904 године подигао Стеван Хуибнер и да се вила звала ''Амалија'' што се на врху прочеља може и прочитати.
Онда сам претраживао свој систематски и детаљно сниман фонд фотографија зграда и овог дела града тражећи је у свакој кући која би иоле својим димензијама или пропорцијама или неким упечатљивим детаљем на њу бар издалека личила или ме на њу нечим подсећала. И нисам ништа нашао.
Сателитски снимак ''Bingo'' мапе Београда ове улице снимњен из васионе, на којој се и ова чудна зграда види, заголицао је моју знатижељу и побудио наду да је то можда баш та у коју сам уливао толико наде. У страху да је не сруше пре него што будем у могућности да је исликам или сазнам нешто више о њој, последњим боравком у Београду пуно сам јој времена и пажње посветио, детаљно је фотографишући и успевши да о њој нешто више сазнам од њених садашњих станара. Срећом појавила се на позадини фотографије Државне штампарије у облику који је несумљиво доводи у везу са зградом из ''Српског Неимара''...
Овом приликом желим да се јавно захвалим и госпођи Љубици Ћоровић и господину Милошу Јуришићу који су ми много помогли, ставивши ми на слободно располагање потпуно ми непозната документа као и огроман број старих фотографија Београда којима су располагали. Ја сам им на указаној пажњи и поверењу неизмерно захвалан.
Када се увећа део фотографије на којој је Брашованова тек довршена Државна штампарија те 1940 године била у првом плану, у позадини се лево види следеће ...
Види се зграда у Ситничкој и још једна мања вила са шиљатим кровом лево до ње, на углу Праховске. До краја Другог светског рата налазила у броју 2 ове улице. Ово је одговор на моје себи прво постављено питање о промени назива улице и њеног броја на Хуибнеровој згради. Сада ми је било јасно због чега се она пре рата налазила у Ситничкој број 17.
Ако боље обратите пажњу већ тада је била врло различита од онога што је данас од ње преостало. Истовремено се јако разликује и истовремено је врло слична згради са фотографије из Српског Неимара али да бих вас заиста уверио да је то та иста зграда у наредном приказу ћу Вам то и доказати...
Ево првог поређења...
Прво, што је уочљиво је то да на фотографији из 1940 године зграда делује запуштено, да су на спратовима велики балкони нестали, да су украси забата оштећени или уништени али да је структура и да су пропорције зграде остали исти у односу на оригинални изглед. Мислим да је била тешко оштећена у Првом светском рату, да њен власник у међуратном периоду није имао средстава да је обнови и да је остављена да пропада. Да ли је неко у њој тада живео не знам али ово није био једини такав случај у Београду тог времена, бројне су зграде изгореле у бомбардовањима 1914-1915 године и остале да зврје празне или необновљене све до избијања Другог светског рата 1941 године.
Друго, у односу на њен данашњи изглед нешто не штима: Распоред прозора и њихов број у односу на данашње стање је другачији. На доњој слици можете констатовати оно што сам већ и наговестио, данашња трећа вертикала прозора гледано са десне стране је накнадно уметнута а два прозора некадашњег другог спрата потпуно су у међувремену нестала.
Још једно врло веродостојно поређење данашњег и првобитног стања :
Када је лево крило зграде нестало?
Станари зграде су ме обавестили да знају да је зграда страдала за време Другог светског рада и да је њихово двориште заправо њен порушени део.
Захваљујући свим детаљним описима бомбардовања Београда и 1941 и 1944 године изложених на нашем форуму од стране од мене овде компетентнијих учесника по тим војним питањима, знао сам да је то највероватније могло бити само оно Савезничко, на Ускрс 1944 године...
Риста Марјановић је баш у то време сликао и овај део града и пронашао сам у књизи Биљане Станић његове фотографије које о томе сведоче и на којима се делом и ова зграда види...
Ево их ...
Оно што је готово невероватно је то да се овде види баш кров ове зграде на два са приближно истог места направљена снимка. Погледајте везу између данашњег распореда димњака на згради и њиховог распореда на ратним сликама и Ви ћете и сами увидети да је реч о истима. Лепо се види да су у односу на дужину забата крова на ратним сликама димњаци распоређени симетрично један у односу на другог и да су на једнакој раздаљини налазе у односу на распон фасаде што није случај на данашњој фотографији. У првом плану ратне фотографије десно види се и растресен цреп бомбардовањем зграде која је тада у потпуности срушена на углу са Праховском улицом.
И за крај ове анализе вероватно најдужег на Форуму икад објављеног поста још једне упоредне слике данашњег и ратног стања, овог пута гледано из Праховске улице на Ситничку, лево се види део нестале зграде у броју 2 некадашње Америчке а данашње Праховске улице...
Приказ везе свих ових ратних фотографија и данашњег стања истога једних са другима...
ovo bi objasnilo sve: iz ovog ugla nema dileme da je skver na Dedinju, cak i ova kucica sa desna postoji i dalje (SUR "Nada"). Sve se uklapa. Ono sto jedino pravi dilemu, mada ni to do kraja jeste pozicija otvora kupole na Skodi: na mnpogim slikama ona je sa leve strane vozila, a trubica na desnoj. Medjutim, medjutim... Ima jos nekoliko slika na kojima je raspored delova na Skodi upravo ovakav kakav je i ovde. Dakle, i otvor i truba imaju isti raspored kao i na ovom snimku. Da li su i te fotografije okrenute ili je bilo Skoda sa razlicitim rasporedom delova ( u sta mi je iskreno, tesko da poverujem, ali nije nemoguce s obzirom da nije rec o serijskom modelu).
Ne usudjujem se da dam konacni sud. Ne vidim na kojoj strani uniforme se nalaze nacisticki orlovi: to bi bio jedini siguran pokazatelj posto su uvek bili na desnoj strani grudi.
Prokleta Skoda.
Ova fotografija "flipnuta" u ogledalu, što se može primetiti upravo po tome što su je amblem orla iznad levog džepa na bluzi, umesto iznad desnog.
Ovako je ispravno
Cesto sam se blamirao kao neki toboznji forenzicar. Meni ova Skodina tanketa, od samog pocetka argumentacija, lici da se nalazi pri ulazu u "Zeleznicku bolnicu" (bolnicu su podigle engleske misije za ugrozenu decu Srbije). Ali ne mogu da dokumentujem taj stav, pa se nisam usudjivao da se oglasim kada je mozda trebalo [ sada bih imao skupe akcije da sam tada bio u pravu ].
bauk baukampfova realizacija poklapa se s mojom nekom intuicijiom. Stazirao sam neke oblasti medicine kao diplomirani lekar, 1974., bas u Zel. bolnici ( sada to je deo kompleksa KBC "Dr D. Misovic") i cesto sam gledao mesto gde bi trebala da je (ako je) bila Skodina tanketa. Dakle, pri ulazu u nekadanju Zeleznicku bolnicu a ona je preko puta biv. bolnice UDB-e - "Dr Dragisa Misovic". Tu sam opet kao student vezbao neuropsihijatriju (kod dr Vladete Jerotica) i hirurgiju (kod doc. dr. Tome Cavdarevica - kasnije otisao je za Nemacku). Izvinjavam se ako gresim ...
Slike iz vremena oslobodjenja BG su zaista sjajne. Ona iz Bul. JNA lici mi na mesto isped ulaza u Klin. za Inf. i trop. bolesti Med. fakulteta a u daljini je ogromna zgrada Veter. fakulteta. To je vec odranije bilo "reseno".
Isecci iz novina koje uvazena Zvezdarka Vracaric daje redovno citam i mislim da su njeni prilozi zaista pravovremeni i primereni temi ovog cenjenog Foruma (platforme, osnovice).
ovo bi objasnilo sve: iz ovog ugla nema dileme da je skver na Dedinju, cak i ova kucica sa desna postoji i dalje (SUR "Nada"). Sve se uklapa. Ono sto jedino pravi dilemu, mada ni to do kraja jeste pozicija otvora kupole na Skodi: na mnpogim slikama ona je sa leve strane vozila, a trubica na desnoj. Medjutim, medjutim... Ima jos nekoliko slika na kojima je raspored delova na Skodi upravo ovakav kakav je i ovde. Dakle, i otvor i truba imaju isti raspored kao i na ovom snimku. Da li su i te fotografije okrenute ili je bilo Skoda sa razlicitim rasporedom delova ( u sta mi je iskreno, tesko da poverujem, ali nije nemoguce s obzirom da nije rec o serijskom modelu).
Ne usudjujem se da dam konacni sud. Ne vidim na kojoj strani uniforme se nalaze nacisticki orlovi: to bi bio jedini siguran pokazatelj posto su uvek bili na desnoj strani grudi.
Prokleta Skoda.
Ova fotografija "flipnuta" u ogledalu, što se može primetiti upravo po tome što su je amblem orla iznad levog džepa na bluzi, umesto iznad desnog.
Ovako je ispravno
Tu do 1948-9 NIJE BILO gornjeg voda za elektro- vozila gradskog prevoza !
Meni ovo više liči na pogled sa Avalskog puta na skver Autokomanda...
Tramvajske šine i kontaktna mreža idu u polukrug, ona ograda iza je od Vojnog auto servisa.?
Označio sam tramvajsku naponsku žicu, kao i obris šina, i stubove kontaktne tramvajske mreže...
Da li je foto pravilno orijentisan ?- Odgovor leži u preklopu zakopčavanja vojničkih mundira.
Leva preko desne strane (muško) ili obratno (žensko) .... Meni po onoj kosoj lenti u visini drugog dugmeta,
deluje da je ovo pravilno (musko ) zakopčavanje-time i pravilna orijentacija fotografije...
U suprotnom bi se vojnici zakopčavali po "ženski"....
1928.
jer
je isto što i ovo
Tu do 1948-9 NIJE BILO gornjeg voda za elektro- vozila gradskog prevoza !
Meni ovo više liči na pogled sa Avalskog puta na skver Autokomanda...
Tramvajske šine i kontaktna mreža idu u polukrug, ona ograda iza je od Vojnog auto servisa.?
Označio sam tramvajsku naponsku žicu, kao i obris šina, i stubove kontaktne tramvajske mreže...
Da li je foto pravilno orijentisan ?- Odgovor leži u preklopu zakopčavanja vojničkih mundira.
Leva preko desne strane (muško) ili obratno (žensko) .... Meni po onoj kosoj lenti u visini drugog dugmeta,
deluje da je ovo pravilno (musko ) zakopčavanje-time i pravilna orijentacija fotografije...
U suprotnom bi se vojnici zakopčavali po "ženski"....
Да, ово смо све већ прошли, рекох да сам нашао ове фотографије у фолдеру из периода интензивног откривања локације а не да тврдим да је ово мистериозна локација.
Мени је на први поглед изгледало да је у питању сквер на Дедињу којим сам свакодневно пролазио за време средњошколских дана али многе ствари се након анализе никако не уклапају.
Тражећи старе фолдере нашао сам пар фотографија (полазну сам окренуо) из периода доказивања како је управо Дедиње та локација па ћу их поставити.
Потпуно сте у праву али још увек тапкамо у месту, мада не могу да не приметим пробуђени плам везан за ову тему. :)
Идемо сада на Мостар а нека се припреми Аутокоманда...
Ово ако не реши Француз, бојим се да нико неће... :)
Пре тачно 22 године, 23 септембар деведесет и прве такође је био понедељак...
Историјски тренутак у коме сам напустио Србију био је велика несрећа за многе појединце и читаве народе а мени се указао као животна шанса да се остварим и свом животу мирно, на дистанци, без спољашњих притисака и туђих мерила шта је битно а шта није, одредим сам смисао и циљ. Пола века вамо, пола тамо, никад у раскораку, никад у тескоби, сањам на два језика, удишем снагу две културе, нагонски и подсвесно наклоњен сам грчкој, византијској, православној и ћириличној, у њима сам одрастао, у њима се осећам комотно а овде полако, стрпљиво, мукотрпно и систематски одвајам из латинске баштине битно од небитног, мени страно од схватљивог и прихватљивог, површно од универзално значајног. Живим у земљи матерњег језика, рођен сам у отаџбини. Сутра започиње трећи циклус...
У част овог, само мени важног датума и пет година праћења нашег форума на којем сам учествовање започео препознавањем једне важне зграде у Карађорђевој улици број 79-81, бившег хотела ''Вилсон'' који још увек постоји али је у врло лошем, рушевном стању, круг се данас на неки начин затвара коначним проналажењем локације још једне по мени врло значајне београдске зграде за којом сам дуго трагао а која попут оне у Карађорђевој, окрњена и данас постоји, потпуно непрепознатљива. Захваљујем се њеним станарима који су ми изашли у сусрет омогућивши ми да је сликам и споља и изнутра. Сигуран сам да ће им откриће њеног првобитног изгледа причинити овом анализом велико изненађење.
Ситничка улица на Сењаку...
Ситница је најдужа река на Косову, у Старој Србији протиче поред манастира Грачанице и после 90 километара тока улива се у Ибар, он у Западну а она у Велику Мораву. Пут овој води завршава се у Дунаву подно зидина смедеревске тврђаве.
Сама улица просечена је почетком 20-тог века изградњом Бајлонијевог парног млина и фабрике Гођевац специјализоване у производњи и преради гвоздених предмета. Започиње на самом Мостару, некадашњем тргу који се налазио испод надвожњака на ауто-путу за Ниш који је тако именован по дрвеној а затим и каменом озиданој ћуприји на Мокролушком потоку која се налазила одмах до ограде имања Бајлонове пиваре на почетку данашњег булевара Војводе Путника.
До 1914 године улица је била практично у потпуности изграђена, углавном зградама за издавање слабијег бонитета, највероватније намењених радницима који су били запослени у суседним фабрикама а било је сазидано и нешто вила и летњиковаца посађених у пространим баштама врло великих плацева за данашње појмове.
Сењак је мали, он је заправо падина Топчидерског брда према реци Сави, налази се на простору између булевара Војводе Мишића што узводно прати реку до Хиподрома на Царевој ћуприји да би ту жељом урбаниста да га споје са булеваром Војводе Путника што му од Мостара преко брда силази у сусрет нагло скренуо лево. Ова веза одавно је била замишљена али се никад није остварила, највише због незгодности нагиба терена на месту жељеног споја.
Средином седамдесетих година 20-тог века изградњом новог железничког моста улица је пресечена и никаква веза два одвојена дела није остварена .Постала је слепа, чекајући комплетно рушење градњом нове железнике станице у Прокопу на чији завршетак и после тридесет година од почетка њене изградње и даље чекамо. Током Првог а и током Другог светског рата страховито је бомбардована и велико је чудо да практично све старе зграде у њој и данас постоје додуше већином преправљене и са ретким траговима њиховог некадашњег првобитног изгледа.
Овде ћу се осврнути на део улице од угла са Праховском до угла са улицом Валтазара Богишића, великог црногорског правника...
Данашњи изглед овог дела улице.
Исти део 30-тих година пре изградње зграде Бигз-а...
Прву и другу у низу ћу прескочити и вратити им се се на крају овог излагања. Данашњи изглед бројева 19,21,23 и 25...
Број19...
Број 21...
Број 23...
Број 25...
Поглед на исту зграду снимњен на углу Ситничке и Балтазара Богишића...
Све четири зграде су подигнуте пре 1914 године, за прву и последњу то је релативно лако утврдити а за партерне зграде то се може закључити по облози од тесаног камена њиховог подрумског дела типичној за начин градње породичних кућа почетком 20-тог века у Београду. Вила ''Јела'', последња у низу, има врло лепе сецесијске украсе на фасади и складних је пропорција а мислим да су јој незграпни, лоше уклопљени балкони додати у периоду између два светска рата...
Вратимо се сад првој постојећој згради у низу коју сам намерно изоставио у овом следу, Зграда је пре рата била у броју 17 Ситничке а данас је број 2 Праховске улице...
На предратном плану, зграда је уоквирена црвеним...
И на данашњем, такође...
Прво питање које ми се одмах наметнуло било је следеће: ''Зграда постоји зашто онда нема више исту адресу? '' Очито да је дошло до неке промене али ми то тад још увек није било јасно због чега...
Најблаже речено ово здање изгледа врло чудно, фасада је несиметрична, по концепцији и првом утиску сигурно није у ''модернистичком'' духу зидана да бих могао да поверујем да је тако нешто било намерно урађено, друго она нема улаз са улице већ јој се приступа кроз двориште, види се да је дебело преправљена и то доста давно а опет мислим, овако нешто није могао да пројектује стручњак јер знам да су пре рата сва већа здања морала да буду потписана од стране архитеката или бар грађевинских инжењера... Зграда делује као да је надзидана и да је и она неке логике градње ради попут осталих у том низу изграђена пре Првог светског рата. Најачи утисак је тај да јој неки део фали. И ту се целој овој причи заплет захухтава...
Да је видимо са сателитског снимка ...
Погледајте кров, види се да је његов леви део у односу на осу симетрије зграде много краћи од десног а да су на самом прочељу последњи прозори лево сувише прилепљени том калканском зиду у односу на последње десно, који су за разлику од њих на тој другој половини фасаде од самог тог, десног руба много удаљенији ...
Зграда би овако требало да изгледа а тако је и изгледала...
Онда сам покушао да потражим да ли евентуално постоје предратни снимци ове зграде и захваљујући овом добио сам оправдање мојој сумњи да нешто овде недостаје ...
Сада ћемо је погледати детаљније са свих страна...
Прва два прозора високог партера имају стилизоване оквире поједностављене Сецесије а трећи нема никакав оквир а у односу на прозор изнад њега на спрату много је ужи...Због чега?
Има сувише подрумских у односу на број прозора у приземљу а једни у односу на друге нису симетрично постављени...
Витражна стакла у боји која се виде у окну прозора на калкану налазе се у ствари на надстешници терасе на дворишњем делу зграде...
Зашто се овде зид од тесаног камена подрумског приземља наставља као ограда дворишта?
Овај балкон од кованог гвожђа такође урађен у стилу поједностављене Сецесије могао би бити доказ да је зграда подигнута пре 1914 године али овај стил је коришћен и после Првог светског рата све до средине двадесетих... Балкон делује уметнут.
На исти начин је обрађена ограда степеништа у згради што је доказ да су сви ови радови извршени у исто време. Али када ?...
Слична обрада је коришћена на степеништу зграде у улици Тадеуша Кошћушког број14, некадашњем броју 26, ондашњег Венца Кнеза Михајла. Зграда је била подигнута крајем 20-тих година прошлог века и у њој је једино ограда степеништа у стилу позне Сецесије.
Правих сецесијских полукружних балкона у Београду сачувано је више њих, овде ради поређења наводим ова два врло репрезентативна примера :
Један се налази у Цариградкој улици број 22...
А други у Ђуре Јакшића број 5...
Оба су из периода 1905-1910 и као што можете и сами да се у то уверите делују много складније, идејно довршеније и естетски су јаснији од оног у Ситничкој улици, историјски их одмах можемо сврстати у један једини стил и једну једину епоху.
Након пажљивог посматрања свих ових фотографија одједном ми се у свести све разбистрило, знао сам по интуицији о којој је згради реч али том предосећају нисам тада поседовао довољних доказа. Срећа ме је послужила и ова фотографија Државне штампарије из 1940 године разрешила је мистерију која ме је мучила пуних пет година.
Захваљујући Владимиру Анђелковићу нашем уваженом члану који је овде 2008 године постовао неколико фотографија из књиге ''Српски Неимар'' без икаквих података о здањима која су се на њима налазила сазнао сам да је и ова врло интересантна зграда некад и негде у Београду постојала :
Када сам нешто доцније, захваљујући љубазности госпође Ћоровић из Градске библиотеке Београда имао прилику да прочитам ''Српског Неимара'' сазнао сам, без прецизнијих података о њеној локацији,( писало је само ''негде на Сењаку''), да ју је око 1904 године подигао Стеван Хуибнер и да се вила звала ''Амалија'' што се на врху прочеља може и прочитати.
Онда сам претраживао свој систематски и детаљно сниман фонд фотографија зграда и овог дела града тражећи је у свакој кући која би иоле својим димензијама или пропорцијама или неким упечатљивим детаљем на њу бар издалека личила или ме на њу нечим подсећала. И нисам ништа нашао.
Сателитски снимак ''Bingo'' мапе Београда ове улице снимњен из васионе, на којој се и ова чудна зграда види, заголицао је моју знатижељу и побудио наду да је то можда баш та у коју сам уливао толико наде. У страху да је не сруше пре него што будем у могућности да је исликам или сазнам нешто више о њој, последњим боравком у Београду пуно сам јој времена и пажње посветио, детаљно је фотографишући и успевши да о њој нешто више сазнам од њених садашњих станара. Срећом појавила се на позадини фотографије Државне штампарије у облику који је несумљиво доводи у везу са зградом из ''Српског Неимара''...
Овом приликом желим да се јавно захвалим и госпођи Љубици Ћоровић и господину Милошу Јуришићу који су ми много помогли, ставивши ми на слободно располагање потпуно ми непозната документа као и огроман број старих фотографија Београда којима су располагали. Ја сам им на указаној пажњи и поверењу неизмерно захвалан.
Када се увећа део фотографије на којој је Брашованова тек довршена Државна штампарија те 1940 године била у првом плану, у позадини се лево види следеће ...
Види се зграда у Ситничкој и још једна мања вила са шиљатим кровом лево до ње, на углу Праховске. До краја Другог светског рата налазила у броју 2 ове улице. Ово је одговор на моје себи прво постављено питање о промени назива улице и њеног броја на Хуибнеровој згради. Сада ми је било јасно због чега се она пре рата налазила у Ситничкој број 17.
Ако боље обратите пажњу већ тада је била врло различита од онога што је данас од ње преостало. Истовремено се јако разликује и истовремено је врло слична згради са фотографије из Српског Неимара али да бих вас заиста уверио да је то та иста зграда у наредном приказу ћу Вам то и доказати...
Ево првог поређења...
Прво, што је уочљиво је то да на фотографији из 1940 године зграда делује запуштено, да су на спратовима велики балкони нестали, да су украси забата оштећени или уништени али да је структура и да су пропорције зграде остали исти у односу на оригинални изглед. Мислим да је била тешко оштећена у Првом светском рату, да њен власник у међуратном периоду није имао средстава да је обнови и да је остављена да пропада. Да ли је неко у њој тада живео не знам али ово није био једини такав случај у Београду тог времена, бројне су зграде изгореле у бомбардовањима 1914-1915 године и остале да зврје празне или необновљене све до избијања Другог светског рата 1941 године.
Друго, у односу на њен данашњи изглед нешто не штима: Распоред прозора и њихов број у односу на данашње стање је другачији. На доњој слици можете констатовати оно што сам већ и наговестио, данашња трећа вертикала прозора гледано са десне стране је накнадно уметнута а два прозора некадашњег другог спрата потпуно су у међувремену нестала.
Још једно врло веродостојно поређење данашњег и првобитног стања :
Када је лево крило зграде нестало?
Станари зграде су ме обавестили да знају да је зграда страдала за време Другог светског рада и да је њихово двориште заправо њен порушени део.
Захваљујући свим детаљним описима бомбардовања Београда и 1941 и 1944 године изложених на нашем форуму од стране од мене овде компетентнијих учесника по тим војним питањима, знао сам да је то највероватније могло бити само оно Савезничко, на Ускрс 1944 године...
Риста Марјановић је баш у то време сликао и овај део града и пронашао сам у књизи Биљане Станић његове фотографије које о томе сведоче и на којима се делом и ова зграда види...
Ево их ...
Оно што је готово невероватно је то да се овде види баш кров ове зграде на два са приближно истог места направљена снимка. Погледајте везу између данашњег распореда димњака на згради и њиховог распореда на ратним сликама и Ви ћете и сами увидети да је реч о истима. Лепо се види да су у односу на дужину забата крова на ратним сликама димњаци распоређени симетрично један у односу на другог и да су на једнакој раздаљини налазе у односу на распон фасаде што није случај на данашњој фотографији. У првом плану ратне фотографије десно види се и растресен цреп бомбардовањем зграде која је тада у потпуности срушена на углу са Праховском улицом.
И за крај ове анализе вероватно најдужег на Форуму икад објављеног поста још једне упоредне слике данашњег и ратног стања, овог пута гледано из Праховске улице на Ситничку, лево се види део нестале зграде у броју 2 некадашње Америчке а данашње Праховске улице...
Приказ везе свих ових ратних фотографија и данашњег стања истога једних са другима...
Пуно поздрава свима! Иван Орлић Француз
ovo bi objasnilo sve: iz ovog ugla nema dileme da je skver na Dedinju, cak i ova kucica sa desna postoji i dalje (SUR "Nada"). Sve se uklapa. Ono sto jedino pravi dilemu, mada ni to do kraja jeste pozicija otvora kupole na Skodi: na mnpogim slikama ona je sa leve strane vozila, a trubica na desnoj. Medjutim, medjutim... Ima jos nekoliko slika na kojima je raspored delova na Skodi upravo ovakav kakav je i ovde. Dakle, i otvor i truba imaju isti raspored kao i na ovom snimku. Da li su i te fotografije okrenute ili je bilo Skoda sa razlicitim rasporedom delova ( u sta mi je iskreno, tesko da poverujem, ali nije nemoguce s obzirom da nije rec o serijskom modelu).
Ne usudjujem se da dam konacni sud. Ne vidim na kojoj strani uniforme se nalaze nacisticki orlovi: to bi bio jedini siguran pokazatelj posto su uvek bili na desnoj strani grudi.
Prokleta Skoda.
Ova fotografija "flipnuta" u ogledalu, što se može primetiti upravo po tome što su je amblem orla iznad levog džepa na bluzi, umesto iznad desnog.
Ovako je ispravno
Cesto sam se blamirao kao neki toboznji forenzicar. Meni ova Skodina tanketa, od samog pocetka argumentacija, lici da se nalazi pri ulazu u "Zeleznicku bolnicu" (bolnicu su podigle engleske misije za ugrozenu decu Srbije). Ali ne mogu da dokumentujem taj stav, pa se nisam usudjivao da se oglasim kada je mozda trebalo [ sada bih imao skupe akcije da sam tada bio u pravu ].
bauk baukampfova realizacija poklapa se s mojom nekom intuicijiom. Stazirao sam neke oblasti medicine kao diplomirani lekar, 1974., bas u Zel. bolnici ( sada to je deo kompleksa KBC "Dr D. Misovic") i cesto sam gledao mesto gde bi trebala da je (ako je) bila Skodina tanketa. Dakle, pri ulazu u nekadanju Zeleznicku bolnicu a ona je preko puta biv. bolnice UDB-e - "Dr Dragisa Misovic". Tu sam opet kao student vezbao neuropsihijatriju (kod dr Vladete Jerotica) i hirurgiju (kod doc. dr. Tome Cavdarevica - kasnije otisao je za Nemacku). Izvinjavam se ako gresim ...
Slike iz vremena oslobodjenja BG su zaista sjajne. Ona iz Bul. JNA lici mi na mesto isped ulaza u Klin. za Inf. i trop. bolesti Med. fakulteta a u daljini je ogromna zgrada Veter. fakulteta. To je vec odranije bilo "reseno".
Isecci iz novina koje uvazena Zvezdarka Vracaric daje redovno citam i mislim da su njeni prilozi zaista pravovremeni i primereni temi ovog cenjenog Foruma (platforme, osnovice).
Pozdrav za sve ...