Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana.
Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu. Ukratko uz par fotografija upravo sa ovog foruma, podsetiću na njegov istorijat
Dugo je postojala želja da se Voždu podigne spomenik. Karđorđevićima su uvek nedostajale pare a Obrenovićima političke volje da se to sprovede. Sve u svemu, septembra 1908. Ministarstvo vojske raspisa konkurs za izradu spomenika Karađorđu u čast sto godina osnivanja regularne vojske. Pravila su bila oštra. Autor je morao biti srpski državljanin, spomenik bi morao biti u čisto vojno -istorijskom duhu, visok oko šest metara, od bronze ili kamena i nije smeo biti skuplji od 40 000 dinara. Beogradska opština u tu svrhu dala je plac na glavnoj šetališnoj stazi Kalemegdana.
U proleće 1909, u Oficirskom domu, izloženi su radovi, urađeni u minijaturi u glini umetnika koji su se prijavili a do oktobra 1909. žiri je vagao i procenjivao.
Dana 12. oktobra žiri donosi vrlo čudnu odluku - da prvom nagradom od hiljadu dinara nagradi rad Paška Vučetića ali da se za izvođenje prihvati rad Simeona Rosandića i Branka Tanazijevića. Objašnjenje je da je drugonagrađeni rad jeftiniji za izradu. Nezvanično se šuškalo da žiri nema poverenja da će Paško, koji je poznat bio samo kao slikar, uopšte moći da kvalitetno u toj veličini izradi spomenik jer maketa je jedno a pravi spomenik posve drugo.
Potom nailazi novi zaplet, te energičnom intervencijom, Paško Vučetić uspeva da izdejstvuje promenu odluke žirija i on dobija pravo da spomenik izradi garantujući da će koštati samo tih 40 000 dinara. Odmah odlazi u Rim, gde će spomenik izliti i tamo dobiti prve komplimente za svoj rad.
Ali u otadžbini javnost se podelila. Koliko god da ga je Jovan Dučić hvalio, toliko je Milutin Bojić govorio o spomeniku kao o "jednoj bedi i jednoj sramoti", da je "rasturen i ružan", figure "nakazne", ustanik je pijan a Karađorđe najbedniji, u položaju rezigniranog čoveka.
Moša Pijade je govorio o teškoj sramoti koju pijukom treba srušiti. Karđorđa je video kao bednog, nalik cepanici, u mizerno glupom stavu sa tupavim izrazom lica.
Interesantna je kritika Moše, jer je ne tako davno pre ovog događaja, on bio učenik kod Paška Vučetića.
Bilo kako bilo, Paško je početkom 1912. počeo da doprema delove spomenika u Beograd. Kralj Petar je bio sasvim zadovoljan izradom i sve je bilo spremno za otkrivanje spomenika u septembru 1912. Nažalost, Balkanski ratovi su sve to pomerili za godinu dana, pa je tek 11. avgusta 1913. svečano predstavljen prestonici.
Ipak, nije mu bilo suđeno. Početkom 1916. Austrijanci su ga, prinudnim radom ruskih zarobljenika uklonili, pod izgovorom da je oštećen i opasan po bezbednost. A u stvari pravili su prostor za spomenik svome kajzeru...
EPILOG. Vrlo mali krug stručnjaka znao je da je jedan segment ove spomeničke celine sačuvan. Čuva se u depou Muzeja grada Beograda i nadamo se da ćemo ga uskoro preuzeti i vratiti na Kalemegdan , gde i pripada. Radi se o potpuno očuvanoj skulpturi Slepog guslara. Sama skulptura visoka je 2m i 05 cm i nema nikakvih oštećenja osim što joj fali štap.
Interesantno je da o njenom poreklu u Gradskom muzeju stoji samo da je preuzeta od Gradskog zavoda za zaštitu sredinom 70-tih. I ništa više.
Uz par slika Slepog guslara iz depoa ja vas sve pozdravljam. Sledeći put dostavljamo izveštaj o tome dokle smo stigli sa pronalaženjem biste Kneginje Zorke. Biće tu mnogo još neviđenih slika...
Фотографија је снимљена са спрата Министарства пошта и телеграфа Краљевине Југославије, према дворишту, у коме се налазила Ауто гаража београдске Дирекције пошта и телеграфа. Иза гараже се налази Улица краља Милутина.
Poštovani časni oci foruma,
Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana. Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu.
Незгодно ми је да вам се обратим са Београдска тврђаво, када се ради о човеку, јединки.
Дакле, обратићу вам се са: Часни Диздару! јер диздар уствари значи чувар тврђаве, иако је то била титула заповедника утврђења.
Радујемо се што се Тврђава окреће рестаурацији свога лика. Што ће се посветити враћању свога сјаја. А видимо да то није само шминка, ушприцавање ботокса, или недајбоже, уградња силикона.
Чланови овога форума су и до сада ископавали и постављали фотографије и слике тврђаве, сликали су и оно што обичан свет не би запазио. Трудиће се и даље.
Куцајте - отвориће вам се!
Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana.
Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu. Ukratko uz par fotografija upravo sa ovog foruma, podsetiću na njegov istorijat
Dugo je postojala želja da se Voždu podigne spomenik. Karđorđevićima su uvek nedostajale pare a Obrenovićima političke volje da se to sprovede. Sve u svemu, septembra 1908. Ministarstvo vojske raspisa konkurs za izradu spomenika Karađorđu u čast sto godina osnivanja regularne vojske. Pravila su bila oštra. Autor je morao biti srpski državljanin, spomenik bi morao biti u čisto vojno -istorijskom duhu, visok oko šest metara, od bronze ili kamena i nije smeo biti skuplji od 40 000 dinara. Beogradska opština u tu svrhu dala je plac na glavnoj šetališnoj stazi Kalemegdana.
U proleće 1909, u Oficirskom domu, izloženi su radovi, urađeni u minijaturi u glini umetnika koji su se prijavili a do oktobra 1909. žiri je vagao i procenjivao.
Dana 12. oktobra žiri donosi vrlo čudnu odluku - da prvom nagradom od hiljadu dinara nagradi rad Paška Vučetića ali da se za izvođenje prihvati rad Simeona Rosandića i Branka Tanazijevića. Objašnjenje je da je drugonagrađeni rad jeftiniji za izradu. Nezvanično se šuškalo da žiri nema poverenja da će Paško, koji je poznat bio samo kao slikar, uopšte moći da kvalitetno u toj veličini izradi spomenik jer maketa je jedno a pravi spomenik posve drugo.
Potom nailazi novi zaplet, te energičnom intervencijom, Paško Vučetić uspeva da izdejstvuje promenu odluke žirija i on dobija pravo da spomenik izradi garantujući da će koštati samo tih 40 000 dinara. Odmah odlazi u Rim, gde će spomenik izliti i tamo dobiti prve komplimente za svoj rad.
Ali u otadžbini javnost se podelila. Koliko god da ga je Jovan Dučić hvalio, toliko je Milutin Bojić govorio o spomeniku kao o "jednoj bedi i jednoj sramoti", da je "rasturen i ružan", figure "nakazne", ustanik je pijan a Karađorđe najbedniji, u položaju rezigniranog čoveka.
Moša Pijade je govorio o teškoj sramoti koju pijukom treba srušiti. Karđorđa je video kao bednog, nalik cepanici, u mizerno glupom stavu sa tupavim izrazom lica.
Interesantna je kritika Moše, jer je ne tako davno pre ovog događaja, on bio učenik kod Paška Vučetića.
Bilo kako bilo, Paško je početkom 1912. počeo da doprema delove spomenika u Beograd. Kralj Petar je bio sasvim zadovoljan izradom i sve je bilo spremno za otkrivanje spomenika u septembru 1912. Nažalost, Balkanski ratovi su sve to pomerili za godinu dana, pa je tek 11. avgusta 1913. svečano predstavljen prestonici.
Ipak, nije mu bilo suđeno. Početkom 1916. Austrijanci su ga, prinudnim radom ruskih zarobljenika uklonili, pod izgovorom da je oštećen i opasan po bezbednost. A u stvari pravili su prostor za spomenik svome kajzeru...
EPILOG. Vrlo mali krug stručnjaka znao je da je jedan segment ove spomeničke celine sačuvan. Čuva se u depou Muzeja grada Beograda i nadamo se da ćemo ga uskoro preuzeti i vratiti na Kalemegdan , gde i pripada. Radi se o potpuno očuvanoj skulpturi Slepog guslara. Sama skulptura visoka je 2m i 05 cm i nema nikakvih oštećenja osim što joj fali štap.
Interesantno je da o njenom poreklu u Gradskom muzeju stoji samo da je preuzeta od Gradskog zavoda za zaštitu sredinom 70-tih. I ništa više.
Uz par slika Slepog guslara iz depoa ja vas sve pozdravljam. Sledeći put dostavljamo izveštaj o tome dokle smo stigli sa pronalaženjem biste Kneginje Zorke. Biće tu mnogo još neviđenih slika...
Miro Glavurtić tvrdi da je „Beograd u stvaralačkom smislu bio grad čuda, grad koji je prihvaćao sve novo i dobro,
grad u koji su pristizali pjesnici i umjetnici iz cijele Jugoslavije… I, za razliku od Zagreba, Beograd nikada nije bio komunistički,
u intelektualnom smislu možda tek malo, više je bio desničarski i monarhistički grad...“
Miro Glavurtić je bio osnivač i ideolog Mediale. Pitanje glasi koje godine je održana prva izložba ove poznate umetničke grupe?
O: 1958. Prva izložba Mediale pod nazivom „Medialna istraživanja”, Omladinska galerija, Beograd
Inače ovaj pokret su činili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Milić od Mačve, Milovan Vidak, Svetozar Samurović,
Kosta Bradić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Dado Đurić, Uroš Tošković i veoma kratko Vladan Radovanović.
Poštovani časni oci foruma,
Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana.
Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu. Ukratko uz par fotografija upravo sa ovog foruma, podsetiću na njegov istorijat
Dugo je postojala želja da se Voždu podigne spomenik. Karđorđevićima su uvek nedostajale pare a Obrenovićima političke volje da se to sprovede. Sve u svemu, septembra 1908. Ministarstvo vojske raspisa konkurs za izradu spomenika Karađorđu u čast sto godina osnivanja regularne vojske. Pravila su bila oštra. Autor je morao biti srpski državljanin, spomenik bi morao biti u čisto vojno -istorijskom duhu, visok oko šest metara, od bronze ili kamena i nije smeo biti skuplji od 40 000 dinara. Beogradska opština u tu svrhu dala je plac na glavnoj šetališnoj stazi Kalemegdana.
U proleće 1909, u Oficirskom domu, izloženi su radovi, urađeni u minijaturi u glini umetnika koji su se prijavili a do oktobra 1909. žiri je vagao i procenjivao.
Dana 12. oktobra žiri donosi vrlo čudnu odluku - da prvom nagradom od hiljadu dinara nagradi rad Paška Vučetića ali da se za izvođenje prihvati rad Simeona Rosandića i Branka Tanazijevića. Objašnjenje je da je drugonagrađeni rad jeftiniji za izradu. Nezvanično se šuškalo da žiri nema poverenja da će Paško, koji je poznat bio samo kao slikar, uopšte moći da kvalitetno u toj veličini izradi spomenik jer maketa je jedno a pravi spomenik posve drugo.
Potom nailazi novi zaplet, te energičnom intervencijom, Paško Vučetić uspeva da izdejstvuje promenu odluke žirija i on dobija pravo da spomenik izradi garantujući da će koštati samo tih 40 000 dinara. Odmah odlazi u Rim, gde će spomenik izliti i tamo dobiti prve komplimente za svoj rad.
Ali u otadžbini javnost se podelila. Koliko god da ga je Jovan Dučić hvalio, toliko je Milutin Bojić govorio o spomeniku kao o "jednoj bedi i jednoj sramoti", da je "rasturen i ružan", figure "nakazne", ustanik je pijan a Karađorđe najbedniji, u položaju rezigniranog čoveka.
Moša Pijade je govorio o teškoj sramoti koju pijukom treba srušiti. Karđorđa je video kao bednog, nalik cepanici, u mizerno glupom stavu sa tupavim izrazom lica.
Interesantna je kritika Moše, jer je ne tako davno pre ovog događaja, on bio učenik kod Paška Vučetića.
Bilo kako bilo, Paško je početkom 1912. počeo da doprema delove spomenika u Beograd. Kralj Petar je bio sasvim zadovoljan izradom i sve je bilo spremno za otkrivanje spomenika u septembru 1912. Nažalost, Balkanski ratovi su sve to pomerili za godinu dana, pa je tek 11. avgusta 1913. svečano predstavljen prestonici.
Ipak, nije mu bilo suđeno. Početkom 1916. Austrijanci su ga, prinudnim radom ruskih zarobljenika uklonili, pod izgovorom da je oštećen i opasan po bezbednost. A u stvari pravili su prostor za spomenik svome kajzeru...
EPILOG. Vrlo mali krug stručnjaka znao je da je jedan segment ove spomeničke celine sačuvan. Čuva se u depou Muzeja grada Beograda i nadamo se da ćemo ga uskoro preuzeti i vratiti na Kalemegdan , gde i pripada. Radi se o potpuno očuvanoj skulpturi Slepog guslara. Sama skulptura visoka je 2m i 05 cm i nema nikakvih oštećenja osim što joj fali štap.
Interesantno je da o njenom poreklu u Gradskom muzeju stoji samo da je preuzeta od Gradskog zavoda za zaštitu sredinom 70-tih. I ništa više.
Uz par slika Slepog guslara iz depoa ja vas sve pozdravljam. Sledeći put dostavljamo izveštaj o tome dokle smo stigli sa pronalaženjem biste Kneginje Zorke. Biće tu mnogo još neviđenih slika...
Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana. Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu.
Незгодно ми је да вам се обратим са Београдска тврђаво, када се ради о човеку, јединки.
Дакле, обратићу вам се са: Часни Диздару! јер диздар уствари значи чувар тврђаве, иако је то била титула заповедника утврђења.
Радујемо се што се Тврђава окреће рестаурацији свога лика. Што ће се посветити враћању свога сјаја. А видимо да то није само шминка, ушприцавање ботокса, или недајбоже, уградња силикона.
Чланови овога форума су и до сада ископавали и постављали фотографије и слике тврђаве, сликали су и оно што обичан свет не би запазио. Трудиће се и даље.
Куцајте - отвориће вам се!
A. REICH: Ulične borbe u Beogradu - 9. oktobar 1915.
http://www.graf-greifenburg.at/kriegsbilderbuch.html
Poštovani časni oci foruma,
Koristim priliku da vas obavestim dokle je JP Beogradska tvrđava, stigla u naporima da povrati spomen obeležja koja su u ranijim vremenima uklonjena sa Kalemegdana.
Ovoga puta reč je o spomeniku Karađorđu. Ukratko uz par fotografija upravo sa ovog foruma, podsetiću na njegov istorijat
Dugo je postojala želja da se Voždu podigne spomenik. Karđorđevićima su uvek nedostajale pare a Obrenovićima političke volje da se to sprovede. Sve u svemu, septembra 1908. Ministarstvo vojske raspisa konkurs za izradu spomenika Karađorđu u čast sto godina osnivanja regularne vojske. Pravila su bila oštra. Autor je morao biti srpski državljanin, spomenik bi morao biti u čisto vojno -istorijskom duhu, visok oko šest metara, od bronze ili kamena i nije smeo biti skuplji od 40 000 dinara. Beogradska opština u tu svrhu dala je plac na glavnoj šetališnoj stazi Kalemegdana.
U proleće 1909, u Oficirskom domu, izloženi su radovi, urađeni u minijaturi u glini umetnika koji su se prijavili a do oktobra 1909. žiri je vagao i procenjivao.
Dana 12. oktobra žiri donosi vrlo čudnu odluku - da prvom nagradom od hiljadu dinara nagradi rad Paška Vučetića ali da se za izvođenje prihvati rad Simeona Rosandića i Branka Tanazijevića. Objašnjenje je da je drugonagrađeni rad jeftiniji za izradu. Nezvanično se šuškalo da žiri nema poverenja da će Paško, koji je poznat bio samo kao slikar, uopšte moći da kvalitetno u toj veličini izradi spomenik jer maketa je jedno a pravi spomenik posve drugo.
Potom nailazi novi zaplet, te energičnom intervencijom, Paško Vučetić uspeva da izdejstvuje promenu odluke žirija i on dobija pravo da spomenik izradi garantujući da će koštati samo tih 40 000 dinara. Odmah odlazi u Rim, gde će spomenik izliti i tamo dobiti prve komplimente za svoj rad.
Ali u otadžbini javnost se podelila. Koliko god da ga je Jovan Dučić hvalio, toliko je Milutin Bojić govorio o spomeniku kao o "jednoj bedi i jednoj sramoti", da je "rasturen i ružan", figure "nakazne", ustanik je pijan a Karađorđe najbedniji, u položaju rezigniranog čoveka.
Moša Pijade je govorio o teškoj sramoti koju pijukom treba srušiti. Karđorđa je video kao bednog, nalik cepanici, u mizerno glupom stavu sa tupavim izrazom lica.
Interesantna je kritika Moše, jer je ne tako davno pre ovog događaja, on bio učenik kod Paška Vučetića.
Bilo kako bilo, Paško je početkom 1912. počeo da doprema delove spomenika u Beograd. Kralj Petar je bio sasvim zadovoljan izradom i sve je bilo spremno za otkrivanje spomenika u septembru 1912. Nažalost, Balkanski ratovi su sve to pomerili za godinu dana, pa je tek 11. avgusta 1913. svečano predstavljen prestonici.
Ipak, nije mu bilo suđeno. Početkom 1916. Austrijanci su ga, prinudnim radom ruskih zarobljenika uklonili, pod izgovorom da je oštećen i opasan po bezbednost. A u stvari pravili su prostor za spomenik svome kajzeru...
EPILOG. Vrlo mali krug stručnjaka znao je da je jedan segment ove spomeničke celine sačuvan. Čuva se u depou Muzeja grada Beograda i nadamo se da ćemo ga uskoro preuzeti i vratiti na Kalemegdan , gde i pripada. Radi se o potpuno očuvanoj skulpturi Slepog guslara. Sama skulptura visoka je 2m i 05 cm i nema nikakvih oštećenja osim što joj fali štap.
Interesantno je da o njenom poreklu u Gradskom muzeju stoji samo da je preuzeta od Gradskog zavoda za zaštitu sredinom 70-tih. I ništa više.
Uz par slika Slepog guslara iz depoa ja vas sve pozdravljam. Sledeći put dostavljamo izveštaj o tome dokle smo stigli sa pronalaženjem biste Kneginje Zorke. Biće tu mnogo još neviđenih slika...
Добро нам дошли, и хвала.
Биће нам врло драго да сарађујемо.
grad u koji su pristizali pjesnici i umjetnici iz cijele Jugoslavije… I, za razliku od Zagreba, Beograd nikada nije bio komunistički,
u intelektualnom smislu možda tek malo, više je bio desničarski i monarhistički grad...“
Miro Glavurtić je bio osnivač i ideolog Mediale. Pitanje glasi koje godine je održana prva izložba ove poznate umetničke grupe?
O: 1958. Prva izložba Mediale pod nazivom „Medialna istraživanja”, Omladinska galerija, Beograd
Inače ovaj pokret su činili: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Milić od Mačve, Milovan Vidak, Svetozar Samurović,
Kosta Bradić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Dado Đurić, Uroš Tošković i veoma kratko Vladan Radovanović.
http://www.youtube.com/watch?v=3evMkdLt04U