Да ли се мени помешало или су ове слике помешане (што је мање вероватно)? Ја сам мислио да је овај степен рушења зграде Персиде Миленковић био тек 1944. Исто и за Дринчићеву. Нагомилало се градиво...
Pomešalo se zato što je Drinčićeva i taj kraj zaista debelo stradao i 1941. i 1944., dok je kuća Perside Milenković porušena već 1941.
Заврших читање књиге "Суд убицама кнеза Михаила" и ту наиђем на адресу куће раскнеза Александра Карађорђевића која је наведена у полицијском записнику о претресу: "(...) у главној чаршији на ћошку спроћу сунца...".
Мислим да је сад свима јасно која је то кућа!
Кнез Александар Карађорђевић је имао неколико имања, плацева и кућа у Београду. Симићева кућа је била званична резиденција српског кнеза, и мислим да је била државно власништво.Наиме, Стојан Симић је из државне касе добио позајмицу, коју је користио за своје трговачке послове. Када је требало да врати држави новац, он је у замену понудио кућу, да би капитал могао да и даље обрће. Држава је примила кућу и доделила је кнезу за двор. Касније је Симић сазидао нову кућу, преко пута Двора, коју је опет касније продао Руском посланству. Међутим, највеће кнежево имање је била башта, парк, који се пружао од Делијске чесме до Главне чаршије (од Улице Ђуре Јакшића, САНУ, до Улице краља Петра Првог) Пошто не пишем од куће, не могу да скенирам одговарајући део плана. На интернету сам нашао ову малу слику, ваљда ћете, барем оријентационо, видети облик имања. Кнежева кућа се налазила у Улици краља Петра (на плану десно, затамњено)
Мало људи зна да је кнез имао још једну кућу, хотел „Српска круна“. То није она Круна у Кнез Михаиловој, већ у Узун Мирковој 1 (кућа у средини слике).
То је био хотел, па Београдска општина, да би данас била Југословенска кинотека.
Извините на лошим илустрацијама. Желео сам да ближе објасним Изијев цитат, али за викенд нећу бити код куће, где имам одговарајућу литературу, па сам морао да се послужим оним што сам нашао на нету.
То је све у реду, само нисмо сазнали шта му и где дође то "сунце". Пошто је речено да је у Главној чаршији онда се ту ради о данашњој Улици Краља Петра. Видели смо да је кнез Александар имао кућу, која је касније проширена у здање "Грађанске касине", ту, на углу са данашњом Улицом кнеза Михаила. То би значило да је "Сунце", за које ја дубоко верујем да је била кафана, налазило прекопута. Вероватно ту где је кућа Павловића али може бити и дијагонално од тог угла.
Tačno
A evo i novi detalj
Из већ помињане књиге "Суд убицама кнеза Михаила", одбрана Светозара Ненадовића, брата Персиде Карађорђевић, жене раскнеза Александра Карађорђевића:
Очито, Светозар тврди да је плац код Делијске чесме био његово власништво. Ипак, суд није уважио његове аргументе - и он је завршио пред стрељачким стројем.
Хвала Вукоману на овим фотографијама из Зоолошког врта тзв. Добре наде.
Металне ограде, камене ограде базена па чак и објекти, изгледају потпуно исто као и данас.
У време када је градоначелник Влада Илић отворио овај врт, Београд је имао око 300.000 становника.
Ево још једног писма за форум...
Poštovani gospodine Baukampf, koristim još jednom priliku da se preko Vas obratim časnim ocima foruma Politikinog zabavnika i da doprinesem osvetljavanju još jednog momenta iz istorije Kalemegdana, dotaknutog na stranama ovog cenjenog foruma.
Gospođa Zvezdarka ( kojoj se najlepše zahvaljujem na munjevito objavljenoj slici spomenika kneginji Zorki, koju nisam posedovao) zainteresovala se oko sadnje hrasta posvećenog Francuskom državniku Luju Bartuu u Beogradu, pa bih iskoristio priliku da iznesem par podataka o tom događaju.
Te 1935. godine, u nedelju 26. maja, na Kalemegdanu, nasuprot Francuskom poslanstvu posađen je hrast u sećanje na stradalog francuskog državnika Luja Bartua. Prethodno je na Marsovom polju u Parizu zasađen hrast u znak sećanja na postradalog viteškog kralja Aleksandra Karađorđevića.
Ovom činu predhodio je dolazak, 24. maja, glavnokomandujućeg francuske sredozemne flote admirala Mužea, sa delegacijom i četom mornara na železničku stanicu u Zemunu. Tu je dočekan od strane komandanta jugoslovenske mornarice admirala Polića, upravnika grada Beograda Dušana Filipovića i mnogih drugih zvanica, kao i razdraganog građanstva.
Uz zvuke Marseljeze i pored stroja mornara sa monitora Sava, Drava i Vardar, uz komandu komandanta rečne flotile, kapetana fregate Edgara Anđela, gosti su se uputili put Beograda.
Tokom subote 25. maja, delegacija je između ostalog posetila i položila vence na Oplencu i na grobu Neznanog junaka.
Jutrom, 26. maja otpočela je ceremonija sadnje hrasta. Na Savi na ukotvljenim monitorima Sava,Drava i Vardar, postrojeni su izmešani jugoslovenski i francuski mornari. Na počasnoj tribini iskićenoj trobojkama,
ispred Vlade naše zemlje bio je ministar prosvete Ćirić. Prisutan je i gradonačelnik Beograda Vlada Ilić sa kompletnim gradskim većem. Ispred Francuske, ambasador Rober grof de Dampjer a oko tribine postrojeni naši i francuski mornari.
U 8 h i 10 min pojavljuje se admiral Muže i uz zvuke Marseljeze vrši smotru mornara i pozdravlja ih na srpskom " Pomoz Bog, junaci!"
Nakon gromoglasnog odgovora mornara, francuski orkestar svira jugoslovensku himnu. Utom se pojavljuje izaslanik njegovog veličanstva pukovnik Radovan Popović.
Gradonačelnik Beograda Vlada Ilić drži nadahnut govor a potom se sviraju himne obe države.
Zajedno, Vlada Ilić i grof de Dampjer sade hrast ašovima umotanim u trobojnice. Sledi govor gradskog većnika i predsednika kulturnog odbora beogradske oštine, književnika Dušana S.Nikolajevića o liku i delu Luja Bartua i Govor zahvalnosti admirala Mužea.
Nakon što su odsvirane još jednom obe himne, ova svečanost je privedena kraju.
Do kraja dana francuska delegacija je posetila spomenik braniocima Beograda kao i francusko vojničko groblje. Primila ih je i kraljica Marija.
Pred ponoć, delegacija je vozom napustila Beograd, ispraćena velikim brojem građana.
EPILOG
Uz konsultacije sa našim ponajboljim poznavaocem istorije Kalemegdana, Markom Popovićem, saznali smo da je to drvo i dalje na svom mestu. Ima samo oznaku da je zaštićeno zakonom. Potrudićemo se da u narednom periodu postavimo neko znamenje ovoga događaja, kako bi ga sačuvali od potpunog zaborava.
uz velike pozdrave pregaocima ovoga foruma
Vd direktora JP Beogradska tvrđava, Milan Tlačinac
Најлепше хвала и срдачан поздрав господину Тлачинцу.
У вези са ЗОО вртом...
Пре три дана послала сам мејл на њихову адресу с питањем ко је аутор бисте Влади Илићу, и споменика Самију и Габи, пошто те податке нигде нисам могла наћи. У неколико новинских извештаја о откривању бисте Влади Илићу 2009, доста тога је написано, али нигде о имену аутора. Ни на самом сајту ЗОО врта нема ближих података о томе кад су тачно постављени и ко је аутор споменика нашим драгим животињским пријатељима. Претпоставих да је у питању сам господин Вук Бојовић, али пошто су претпоставке... зна се већ, а одговор на мејл још нисам добила, ево, користим прилику да упитам овако.
Vukomane, ovaj potpuri starih fotki vam je veoma osvezavajuci. H. Nema razaranja en gross. Neke fotke bile su ali ova s Liptonom nije (verov. Lipton u dvoru u oslobodjenom BG oko 28. dec. 1914g. NS). "Uprava grada" vidjena kroz razruseno "KM zdanje" skoro je umetnicka, s pogledom izgubljenim u proslost ili buduce. Nestale su zgrade, kao sto su nestali kuhinjski panjevi kraj peci i sporeta.
Narod (da ne kazem ljudi) lica debalzamovanih srecom, verov. posle pobeda na Kolubari, dec. 1914g. o cemu citaju i iz novina. Ali istina ne zna za posrednike i sama se razotkriva. Mladici kao muceni mladoscu, al' se tesko cvele. Jogunasti rod neusredsredjene vere, ali itekako usredsredjen kada mu se sloboda dovede u pitanje uz malo naduvan nacin sale i govora. "Na priliku", bilo je i aplauza i rukovanja pljeskanjem dlana o dlan. Prolaznost im je vera ali neverni nisu. Sada su dovinuti svom idealu. Zemlja je tada bila desetkovana kao trava plevljena paljenjem ali sa cvrstim jedinstvom i u razoru. Narod podupire svoju potresenu otadzbinu kao brsljen razvaline.
Trecepozivci su odlicni, nepotrte nevinosti - cak i ako ih uvredis, vracaju ti u celosti svoje poverenje tek ako se malo izvinis. Sava kao sa extra nadodanim podpoljem u vidiku, izlivena. Kombinacija fotki je dirljiva kao sto ganjuje zavicaj nas iz predjasnjih vremena i spreze duh iskoni i znatizeljan san.
Свака част, оче Кирило!
Све ми се чини да у твојој архиви има још овако добрих, и нама непознатих, слика Београда...
Само напред!
Да ли се мени помешало или су ове слике помешане (што је мање вероватно)? Ја сам мислио да је овај степен рушења зграде Персиде Миленковић био тек 1944. Исто и за Дринчићеву. Нагомилало се градиво...
Pomešalo se zato što je Drinčićeva i taj kraj zaista debelo stradao i 1941. i 1944., dok je kuća Perside Milenković porušena već 1941.
Мислим да је сад свима јасно која је то кућа!
Кнез Александар Карађорђевић је имао неколико имања, плацева и кућа у Београду.
Симићева кућа је била званична резиденција српског кнеза, и мислим да је била државно власништво. Наиме, Стојан Симић је из државне касе добио позајмицу, коју је користио за своје трговачке послове. Када је требало да врати држави новац, он је у замену понудио кућу, да би капитал могао да и даље обрће. Држава је примила кућу и доделила је кнезу за двор. Касније је Симић сазидао нову кућу, преко пута Двора, коју је опет касније продао Руском посланству.
Међутим, највеће кнежево имање је била башта, парк, који се пружао од Делијске чесме до Главне чаршије (од Улице Ђуре Јакшића, САНУ, до Улице краља Петра Првог) Пошто не пишем од куће, не могу да скенирам одговарајући део плана. На интернету сам нашао ову малу слику, ваљда ћете, барем оријентационо, видети облик имања. Кнежева кућа се налазила у Улици краља Петра (на плану десно, затамњено)
Мало људи зна да је кнез имао још једну кућу, хотел „Српска круна“. То није она Круна у Кнез Михаиловој, већ у Узун Мирковој 1 (кућа у средини слике).
То је био хотел, па Београдска општина, да би данас била Југословенска кинотека.
Извините на лошим илустрацијама. Желео сам да ближе објасним Изијев цитат, али за викенд нећу бити код куће, где имам одговарајућу литературу, па сам морао да се послужим оним што сам нашао на нету.
То је све у реду, само нисмо сазнали шта му и где дође то "сунце". Пошто је речено да је у Главној чаршији онда се ту ради о данашњој Улици Краља Петра. Видели смо да је кнез Александар имао кућу, која је касније проширена у здање "Грађанске касине", ту, на углу са данашњом Улицом кнеза Михаила. То би значило да је "Сунце", за које ја дубоко верујем да је била кафана, налазило прекопута. Вероватно ту где је кућа Павловића али може бити и дијагонално од тог угла.
Tačno
A evo i novi detalj
Из већ помињане књиге "Суд убицама кнеза Михаила", одбрана Светозара Ненадовића, брата Персиде Карађорђевић, жене раскнеза Александра Карађорђевића:
Очито, Светозар тврди да је плац код Делијске чесме био његово власништво. Ипак, суд није уважио његове аргументе - и он је завршио пред стрељачким стројем.
Group portrait of the Konfino family in Belgrade. 1924
Members of the Serbian photographers' union pose at the Belgrade train station before their departure for a photographers' convention in Vienna. 1926
Group portrait of Gabriela Konfino's fifth grade class in a Jewish school in Belgrade. 1928
A Jewish youth band performs in Belgrade. 1932
Металне ограде, камене ограде базена па чак и објекти, изгледају потпуно исто као и данас.
У време када је градоначелник Влада Илић отворио овај врт, Београд је имао око 300.000 становника.
Ево још једног писма за форум...
Poštovani gospodine Baukampf, koristim još jednom priliku da se preko Vas obratim časnim ocima foruma Politikinog zabavnika i da doprinesem osvetljavanju još jednog momenta iz istorije Kalemegdana, dotaknutog na stranama ovog cenjenog foruma.
Gospođa Zvezdarka ( kojoj se najlepše zahvaljujem na munjevito objavljenoj slici spomenika kneginji Zorki, koju nisam posedovao) zainteresovala se oko sadnje hrasta posvećenog Francuskom državniku Luju Bartuu u Beogradu, pa bih iskoristio priliku da iznesem par podataka o tom događaju.
Te 1935. godine, u nedelju 26. maja, na Kalemegdanu, nasuprot Francuskom poslanstvu posađen je hrast u sećanje na stradalog francuskog državnika Luja Bartua. Prethodno je na Marsovom polju u Parizu zasađen hrast u znak sećanja na postradalog viteškog kralja Aleksandra Karađorđevića.
Ovom činu predhodio je dolazak, 24. maja, glavnokomandujućeg francuske sredozemne flote admirala Mužea, sa delegacijom i četom mornara na železničku stanicu u Zemunu. Tu je dočekan od strane komandanta jugoslovenske mornarice admirala Polića, upravnika grada Beograda Dušana Filipovića i mnogih drugih zvanica, kao i razdraganog građanstva.
Uz zvuke Marseljeze i pored stroja mornara sa monitora Sava, Drava i Vardar, uz komandu komandanta rečne flotile, kapetana fregate Edgara Anđela, gosti su se uputili put Beograda.
Tokom subote 25. maja, delegacija je između ostalog posetila i položila vence na Oplencu i na grobu Neznanog junaka.
Jutrom, 26. maja otpočela je ceremonija sadnje hrasta. Na Savi na ukotvljenim monitorima Sava,Drava i Vardar, postrojeni su izmešani jugoslovenski i francuski mornari. Na počasnoj tribini iskićenoj trobojkama,
ispred Vlade naše zemlje bio je ministar prosvete Ćirić. Prisutan je i gradonačelnik Beograda Vlada Ilić sa kompletnim gradskim većem. Ispred Francuske, ambasador Rober grof de Dampjer a oko tribine postrojeni naši i francuski mornari.
U 8 h i 10 min pojavljuje se admiral Muže i uz zvuke Marseljeze vrši smotru mornara i pozdravlja ih na srpskom " Pomoz Bog, junaci!"
Nakon gromoglasnog odgovora mornara, francuski orkestar svira jugoslovensku himnu. Utom se pojavljuje izaslanik njegovog veličanstva pukovnik Radovan Popović.
Gradonačelnik Beograda Vlada Ilić drži nadahnut govor a potom se sviraju himne obe države.
Zajedno, Vlada Ilić i grof de Dampjer sade hrast ašovima umotanim u trobojnice. Sledi govor gradskog većnika i predsednika kulturnog odbora beogradske oštine, književnika Dušana S.Nikolajevića o liku i delu Luja Bartua i Govor zahvalnosti admirala Mužea.
Nakon što su odsvirane još jednom obe himne, ova svečanost je privedena kraju.
Do kraja dana francuska delegacija je posetila spomenik braniocima Beograda kao i francusko vojničko groblje. Primila ih je i kraljica Marija.
Pred ponoć, delegacija je vozom napustila Beograd, ispraćena velikim brojem građana.
EPILOG
Uz konsultacije sa našim ponajboljim poznavaocem istorije Kalemegdana, Markom Popovićem, saznali smo da je to drvo i dalje na svom mestu. Ima samo oznaku da je zaštićeno zakonom. Potrudićemo se da u narednom periodu postavimo neko znamenje ovoga događaja, kako bi ga sačuvali od potpunog zaborava.
uz velike pozdrave pregaocima ovoga foruma
Vd direktora JP Beogradska tvrđava, Milan Tlačinac
Најлепше хвала и срдачан поздрав господину Тлачинцу.
У вези са ЗОО вртом...
Пре три дана послала сам мејл на њихову адресу с питањем ко је аутор бисте Влади Илићу, и споменика Самију и Габи, пошто те податке нигде нисам могла наћи. У неколико новинских извештаја о откривању бисте Влади Илићу 2009, доста тога је написано, али нигде о имену аутора. Ни на самом сајту ЗОО врта нема ближих података о томе кад су тачно постављени и ко је аутор споменика нашим драгим животињским пријатељима. Претпоставих да је у питању сам господин Вук Бојовић, али пошто су претпоставке... зна се већ, а одговор на мејл још нисам добила, ево, користим прилику да упитам овако.
Vukomane, ovaj potpuri starih fotki vam je veoma osvezavajuci. H. Nema razaranja en gross. Neke fotke bile su ali ova s Liptonom nije (verov. Lipton u dvoru u oslobodjenom BG oko 28. dec. 1914g. NS). "Uprava grada" vidjena kroz razruseno "KM zdanje" skoro je umetnicka, s pogledom izgubljenim u proslost ili buduce. Nestale su zgrade, kao sto su nestali kuhinjski panjevi kraj peci i sporeta.
Narod (da ne kazem ljudi) lica debalzamovanih srecom, verov. posle pobeda na Kolubari, dec. 1914g. o cemu citaju i iz novina. Ali istina ne zna za posrednike i sama se razotkriva. Mladici kao muceni mladoscu, al' se tesko cvele. Jogunasti rod neusredsredjene vere, ali itekako usredsredjen kada mu se sloboda dovede u pitanje uz malo naduvan nacin sale i govora. "Na priliku", bilo je i aplauza i rukovanja pljeskanjem dlana o dlan. Prolaznost im je vera ali neverni nisu. Sada su dovinuti svom idealu. Zemlja je tada bila desetkovana kao trava plevljena paljenjem ali sa cvrstim jedinstvom i u razoru. Narod podupire svoju potresenu otadzbinu kao brsljen razvaline.
Trecepozivci su odlicni, nepotrte nevinosti - cak i ako ih uvredis, vracaju ti u celosti svoje poverenje tek ako se malo izvinis. Sava kao sa extra nadodanim podpoljem u vidiku, izlivena. Kombinacija fotki je dirljiva kao sto ganjuje zavicaj nas iz predjasnjih vremena i spreze duh iskoni i znatizeljan san.