Bez zelje da se turam u forenzicnu arbitrazu, nije li na gornjoj fotki Slavija 1913g? Kuca u sredini pozadine (s dva mala svetlarnika u potkrovlju) kao da i danas postoji u oronulom stanju (to je mozda dobropoznata kuca u donjem desnom uglu sa tri svetlarnika na fasadi, na savremenoj fotki roglja ul. K. Milana/Slavije, dole).
Pozdrav a svima sa Foruma i podForuma kao i gostima i srecan nastupajuci Uskrsi prijatni prateci praznicni dani ... necu biti ovde za praznike.
I ja sam pomislio da je Slavija. Ipak, čini mi se, možda me vara pamćenje, da je kuća koju Grk uzima kao odrednicu tek pre 10 ili 20 godina adaptirana i da je tek onda dobila ta tri prozora na krovu.
Sasvim sam siguran da ta kuca postoji jos od pre I WW ( tri prozora na krovu postoje 'od uvek', mozda su event. prosirivani ). Bas u kuci direktno do nje ( koje vise nema a bila je slicne starosti ) ziveo je '60-etih jedan moj gimnazijski drug koga sam u toj kuci cesto posecivao. On mi je tako i rekao o starosti obe zgrade. Naravno ovo za sada jos ne dokazuje da su markirane kuce na obe slike iste. Za to bi trrebao pravi forenzista ili bar jos jedna slika ove zgrade s boka (kako se ona i prikazuje na staroj fotki).
Pozdrav Muzicaru11.
Кад смо код позираних фотографија... Ево једне због које су официри "маст вадили" командиру дотичне батерије: "А, ти си онај коме су жене извлачиле топове на положај!"
Da ne bude nesporazuma: treci poziv tukao se mozda i bolje od prvog. Ovo su sve drzeci domacini i veoma iskusni ljudi, jako opasni u borbi, "potkovani" u ratovima i '12 i '13g. Tek sa njima se nije bilo saliti. To ce Iznogud bolje da zna.
Кад ме већ Милорад прозва, да и ја напишем коју...
Тачно је да су се трећепозивци храбро борили и тешко одступали са положаја. Зли језици то су објашњавали њиховом старошћу, костобољом, ишијасом... "Море, стегла их костобоља, па не могу да беже...".
Наравно, истина је другачија. Они су били свесни да је иза њих нејач, деца... а они су своје проживели. Да би спасли унучад, жртвовали су себе.
Као за инат, не могу да нађем чувену песму о јунацима са Варовнице - кота 406, иначе бих је целу цитирао њима у част. Само се сећам задњег стиха:
Хладне чиче леже, беле поравнате...
Или тако некако.
Da ne bude nesporazuma: treci poziv tukao se mozda i bolje od prvog. Ovo su sve drzeci domacini i veoma iskusni ljudi, jako opasni u borbi, "potkovani" u ratovima i '12 i '13g. Tek sa njima se nije bilo saliti. To ce Iznogud bolje da zna.
Кад ме већ Милорад прозва, да и ја напишем коју...
Тачно је да су се трећепозивци храбро борили и тешко одступали са положаја. Зли језици то су објашњавали њиховом старошћу, костобољом, ишијасом... "Море, стегла их костобоља, па не могу да беже...".
Наравно, истина је другачија. Они су били свесни да је иза њих нејач, деца... а они су своје проживели. Да би спасли унучад, жртвовали су себе.
Као за инат, не могу да нађем чувену песму о јунацима са Варовнице - кота 406, иначе бих је целу цитирао њима у част. Само се сећам задњег стиха:
Хладне чиче леже, беле поравнате...
Или тако некако.
Било је ТО 1971. на Београдском џез фестивалу (тада под фирмом ^е№рог1:јаг2 фестивал који је организовао г. Живковић, и хвала му). Мајлс Дејвис је први пут у Београду, примио га је градоначелник Бакочевић, дао му и ленту (постаоје нешто као почасни грађанин Београда, илије то било касније, оно када су га Миша Блам и остале „старе куке" водиле код зубара, па отуд и она чувена фотографија - Дејвис на зубарској столици у Београду). Одрастао сам на естетици Деј висовог квинтета — онај козва које тада свирао с њим и како, тај је мој пријатељ заувек. Дворана Дома Синдиката, програм ми је у рукама, видим сви- рају- с њим неки „леваци'", никада нисам чуо за њих, па сам помислио да није у питању нека „тезга"? Касније сам схватио да тадајош нисам био започео живот у „глобалном селу". Теши ме сазнање да Дејвисуовој постави којаје промовисалаум^гоијагг, наступатекпе- тн или шести пут. Очекивао сам Хенкока, кад оно неки Џерет! Концерт тече без пауза између композиција, промене тем- па од-игравају се, како би рекли комунисти, ,,у ходу". Звучна вишеспратница стоји на ортодоксној ритам секцији ин- фицираној ас1(1-гос1сот, а у међуставовима - звук ел. клавира.Тај клавирје тада сви- рао мени непознати Џерет. У једном међуставу остао је сам на сцени. И тада се десило оно: тишина увеза- на у хармонски и мелодиј- ски непрепознатљиву ма- су, звук који је антиципирао музику „сфера" Џ. Ли- гетија. Облачак аморфног пи анисимо-звука прострујао је двораном. Касније неко рече даје то проминуо анђео мичући крилима у не- каквом 81ст-то1:1оп покрету. Баш такоје и било. Мајлс Дејвис, 1950. Све то није потрајало ни десет минута (ако се такав звучни догађај и може упаковати у неко рационално време), публикаје почела да уетаје са столица, занемела од тишине, чувши по први пут рађање нечег невиног, оностраног, толико далеког од зноја и крви профаног битисања. Крај. Неколицина залупаше дланови- ма, али намах престадоше схвативши ружноћу и непримереност тог уобичајеног чина у том тренутку. После овог догађаја данима сам шетао градом обучен у тиши- ну, избегавајући разговоре. Памтим један случајни сусрет са колегом којије данасједан од двојице најпознатијих наших џез трубача. С гађењемје коментарисао овај концерт, рекавши ми да такви људи (мислећи на Дејвиса и Џерета), уништавају џез, и уопште... о овоме све најгоре. Било је глупо да ту, пред њим, пукнем од беса и муке, али никада нисам заборавио тај његов коментар. Неколико година касније наједном снимању упознао сам саксофонисту Милана Сто- јановића (знаног као„Мића Мачор", члана Биг-бенда РТБ). У паузи снимања, тек онако, рече ми даје овај концерт најчудеснији музи чки догађај којемје присуствовао. Био сам му захвалан на томе. Јошједном сам доживео нешто овако: на концерту Свјатосла ва Рихтера у „Коларцу". У средини концерта извео јеједну малецну Менделсонову ,Десму без речи". Ни тада нико није аплаудирао. -
Ових дана последњег краља Југославије, Петра II Карађорђевића, полажу у вечно почивалиште...
А 1945. године, и поред договора да се на референдуму одлучи да ли ће Југославија бити монархија или република, на улицама Београда су исписиване пароле: Краља Перу на бандеру, а партизани су држали митинге против њега и играли...Ојха!
Bez zelje da se turam u forenzicnu arbitrazu, nije li na gornjoj fotki Slavija 1913g? Kuca u sredini pozadine (s dva mala svetlarnika u potkrovlju) kao da i danas postoji u oronulom stanju (to je mozda dobropoznata kuca u donjem desnom uglu sa tri svetlarnika na fasadi, na savremenoj fotki roglja ul. K. Milana/Slavije, dole).
Pozdrav a svima sa Foruma i podForuma kao i gostima i srecan nastupajuci Uskrs i prijatni prateci praznicni dani ... necu biti ovde za praznike.
I ja sam pomislio da je Slavija. Ipak, čini mi se, možda me vara pamćenje, da je kuća koju Grk uzima kao odrednicu tek pre 10 ili 20 godina adaptirana i da je tek onda dobila ta tri prozora na krovu.
Sasvim sam siguran da ta kuca postoji jos od pre I WW ( tri prozora na krovu postoje 'od uvek', mozda su event. prosirivani ). Bas u kuci direktno do nje ( koje vise nema a bila je slicne starosti ) ziveo je '60-etih jedan moj gimnazijski drug koga sam u toj kuci cesto posecivao. On mi je tako i rekao o starosti obe zgrade. Naravno ovo za sada jos ne dokazuje da su markirane kuce na obe slike iste. Za to bi trrebao pravi forenzista ili bar jos jedna slika ove zgrade s boka (kako se ona i prikazuje na staroj fotki).
Pozdrav Muzicaru11.
Јесте Славија.
Кад смо код позираних фотографија... Ево једне због које су официри "маст вадили" командиру дотичне батерије: "А, ти си онај коме су жене извлачиле топове на положај!"
Da ne bude nesporazuma: treci poziv tukao se mozda i bolje od prvog. Ovo su sve drzeci domacini i veoma iskusni ljudi, jako opasni u borbi, "potkovani" u ratovima i '12 i '13g. Tek sa njima se nije bilo saliti. To ce Iznogud bolje da zna.
Кад ме већ Милорад прозва, да и ја напишем коју...
Тачно је да су се трећепозивци храбро борили и тешко одступали са положаја. Зли језици то су објашњавали њиховом старошћу, костобољом, ишијасом... "Море, стегла их костобоља, па не могу да беже...".
Наравно, истина је другачија. Они су били свесни да је иза њих нејач, деца... а они су своје проживели. Да би спасли унучад, жртвовали су себе.
Као за инат, не могу да нађем чувену песму о јунацима са Варовнице - кота 406, иначе бих је целу цитирао њима у част. Само се сећам задњег стиха:
Хладне чиче леже, беле поравнате...
Или тако некако.
Хвала им!
Da ne bude nesporazuma: treci poziv tukao se mozda i bolje od prvog. Ovo su sve drzeci domacini i veoma iskusni ljudi, jako opasni u borbi, "potkovani" u ratovima i '12 i '13g. Tek sa njima se nije bilo saliti. To ce Iznogud bolje da zna.
Кад ме већ Милорад прозва, да и ја напишем коју...
Тачно је да су се трећепозивци храбро борили и тешко одступали са положаја. Зли језици то су објашњавали њиховом старошћу, костобољом, ишијасом... "Море, стегла их костобоља, па не могу да беже...".
Наравно, истина је другачија. Они су били свесни да је иза њих нејач, деца... а они су своје проживели. Да би спасли унучад, жртвовали су себе.
Као за инат, не могу да нађем чувену песму о јунацима са Варовнице - кота 406, иначе бих је целу цитирао њима у част. Само се сећам задњег стиха:
Хладне чиче леже, беле поравнате...
Или тако некако.
Хвала им!
...кад час дође за јуришно клање
и кад громко викну чича Риста:
"Напред браћо! Држите равнање!"
тад на шанац ударише чике
бели као снежне перунике.
Попадаше, гаврани се криле
изнад крви и јуначког меса
мртав лежи храбри чича Риле
испред старих, покошених леса,
док јесењи зраци мирно злате
хладне чиче, беле, поравнате.
...кад час дође за јуришно клање
и кад громко викну чича Риста:
"Напред браћо! Држите равнање!"
тад на шанац ударише чике
бели као снежне перунике.
Попадаше, гаврани се криле
изнад крви и јуначког меса
мртав лежи храбри чича Риле
испред старих, покошених леса,
док јесењи зраци мирно злате
хладне чиче, беле, поравнате.
Хвала, Звездарка! То је то!
Било је ТО 1971. на Београдском џез фестивалу (тада под фирмом ^е№рог1:јаг2 фестивал који је организовао г. Живковић, и хвала му). Мајлс Дејвис је први пут у Београду, примио га је градоначелник Бакочевић, дао му и ленту (постаоје нешто као почасни грађанин Београда, илије то било касније, оно када су га Миша Блам и остале „старе куке" водиле код зубара, па отуд и она чувена фотографија - Дејвис на зубарској столици у Београду). Одрастао сам на естетици Деј висовог квинтета — онај козва које тада свирао с њим и како, тај је мој пријатељ заувек. Дворана Дома Синдиката, програм ми је у рукама, видим сви- рају- с њим неки „леваци'", никада нисам чуо за њих, па сам помислио да није у питању нека „тезга"? Касније сам схватио да тадајош нисам био започео живот у „глобалном селу". Теши ме сазнање да Дејвисуовој постави којаје промовисалаум^гоијагг, наступатекпе- тн или шести пут. Очекивао сам Хенкока, кад оно неки Џерет! Концерт тече без пауза између композиција, промене тем- па од-игравају се, како би рекли комунисти, ,,у ходу". Звучна вишеспратница стоји на ортодоксној ритам секцији ин- фицираној ас1(1-гос1сот, а у међуставовима - звук ел. клавира. Тај клавир је тада сви- рао мени непознати Џерет. У једном међуставу остао је сам на сцени. И тада се десило оно: тишина увеза- на у хармонски и мелодиј- ски непрепознатљиву ма- су, звук који је антиципирао музику „сфера" Џ. Ли- гетија. Облачак аморфног пи анисимо-звука прострујао је двораном. Касније неко рече даје то проминуо анђео мичући крилима у не- каквом 81ст-то1:1оп покрету. Баш тако је и било. Мајлс Дејвис, 1950. Све то није потрајало ни десет минута (ако се такав звучни догађај и може упаковати у неко рационално време), публика је почела да уета је са столица, занемела од тишине, чувши по први пут рађање нечег невиног, оностраног, толико далеког од зноја и крви профаног битисања. Крај. Неколицина залупаше дланови- ма, али намах престадоше схвативши ружноћу и непримереност тог уобичајеног чина у том тренутку. После овог догађаја данима сам шетао градом обучен у тиши- ну, избегавајући разговоре. Памтим један случајни сусрет са колегом који је данасједан од двојице најпознатијих наших џез трубача. С гађењем је коментарисао овај концерт, рекавши ми да такви људи (мислећи на Дејвиса и Џерета), уништавају џез, и уопште... о овоме све најгоре. Било је глупо да ту, пред њим, пукнем од беса и муке, али никада нисам заборавио тај његов коментар. Неколико година касније наједном снимању упознао сам саксофонисту Милана Сто- јановића (знаног као„Мића Мачор", члана Биг-бенда РТБ). У паузи снимања, тек онако, рече ми даје овај концерт најчудеснији музи чки догађај којем је присуствовао. Био сам му захвалан на томе. Јошједном сам доживео нешто овако: на концерту Свјатосла ва Рихтера у „Коларцу". У средини концерта извео је једну малецну Менделсонову ,Десму без речи". Ни тада нико није аплаудирао. -
Јесте Славија.
Dobro, samo mi se učinilo. Utoliko mi je draža ova fotografija jer posebno volim sve slike Slavije i okoline.
А 1945. године, и поред договора да се на референдуму одлучи да ли ће Југославија бити монархија или република, на улицама Београда су исписиване пароле: Краља Перу на бандеру, а партизани су држали митинге против њега и играли...Ојха!
Camille Saint-Saëns - Danse Macabre
www.youtube.com/watch
POZDRAV SVIMA ....