Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
..........
Sto se tice price o pilotu oborenog u dunavskom ritu, jako je neobicno, kako se neke bitne stvari i mesta brzo zaborave, sami ljudi pisu... Iz nekih opustenih razgovora sa alasima sa Dunava, a najvise sa cuvenim Renatom Grbicem, saznao sam da dno Dunava uz obale Beograda krije mnoge relikvije rata, kako onog prvog, tako i drugog. Slusao sam o ratnom austrougarskom brodu, potopljenom nesto nnize od pancevca uz precansku stranu, o koji se i dan danas cepaju mreze, pa onda nekoliko trgovackih brodova iz kog su cak nekim cesljem za somove izvukli i konzervu pasulja staru 80 godina koja je bila konzumna.
Ali najvise me je uvek intrigirala prica o oborenom avionu iz II sv.rata, e sad dal aprilskih dana, dal pred kraj..avion se nalazi u mulju uz samu obalu ade Huje, i on je odgovoran za gubitak i cepanje mnogih mreza, a lokacija se vrlo precizno zna, Renato, a i gomila alasa iz Visnjice zna lokaciju u par metara.
Zna li neko nesto o tom avionu, ciji je, kad je pao...ja imamjednu osobu iz tog kraja da pitam, ali je retko vidjam, iskoristicu prvu priliku.
Odprilike se zna da je Meseršmit vojnog činovnika Branislava Todorovića pao u Dunav kod Ade Huje. Pilot nije iskočio.
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна...
Откривање чињеница које почиње да притичу из страних архива биће врло болно јер су многа наша школска дубоко уврежена мишљења о ономе што се у нашој земљи од 1941 године до данас десило чиста лаж ... Читајте Смиљу Аврамов, то вам је добар почетак...
Ја сам студирао права и одлично знам о чему причам, окривљеном се не додаје и оно што није учинио, то је један од основних правних принципа.
[quote=Француз]
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна...
[quote=Француз]
+1
Страшно је докле је овде стигао историјски ревизионизам.
Нацисти нису криви...
А чак и да је све тако било, само већ по себи инсистирање на томе више него на страшном злочину је довољно индикативно. А одатле није далеко наћи оправдање ни за било које друге злочине.
А можда после свега што смо претурили преко главе, и каквим нас лажима и искривљавањима историје већ деценијама систематски засипају, није заправо ни чудо. Чудо је да није још горе.
Ни ја немам намеру да се више упуштам у расправу с онима који или не желе да чују, и терају своје по сваку цену, а нити с онима који су жртве поменуте пропаганде, јер док сами не уоче своје заблуде не вреди их убеђивати у било шта.
Срећом, онај ко зна, зна, и ко жели да сазна, сазнаће.
Истина се никада не може сакрити.
Пошто овде нико није тврдио да нацисти нису криви за бомбардовање Београда, није у реду да спомињете ревизионизам, ви који сте изашли са тезом да је библиотека циљано бомбардована са намером затирања српског памћења.
То што ви не можете разложно да дискутујете о подацима који се овде појављују је посебан проблем.
Само фали да споменете Олгу Луковић-Пјановић или Деретића као носиоце истините историје па да вашар буде комплетан.
Дакле, Београд је бомбардован од стране нацистичке Немачке из разлога раскидања Тројног пакта, дивљачки, подмукло, без објаве и у знак одмазде.
Ко познаје лупешку природу нациста, сложиће се да је реалнији сценарио да се Народна библиотека не сравни са земљом већ да се након преузимања града опљачка, што је рађено са културним и уметничким благом у свим окупираним државама и областима.
Тако су пљачкани и музеји у Србији а мислим да је на овом форуму говорено о Тајној вечери од седефа коју је Геринг запазио на сахрани краља Александра, да би је Немци одмах након априлског слома транспортовали у Немачку.
Ако није, ево текста, врло је занимљив... srbinside.blog.rs/blog/srbinside/zanimljivosti/2012/12/14/vitlejemska-ikona-tajna-vecera-od-oplenca-do-geringa-i-nazad
То што овде неки форумаши покушавају да објасне је да су услови у којима је чувана наша баштина били срамни а ни данас ништа није боље, на жалост.
Болно је лицемерје које се манифестује цепањем кошуље на грудима када су овакве теме на дневном реду а стварност је пуна језиве саможивости, грамзивости, небриге за опште вредности и потпуног јавашлука.
Рат је био предвидљив, посебно након пуча, и дужност државе је била да обави све потребне припреме, склони и обезбеди културне и уметничке вредности па дочека рат а онда...ком' опанци, ком' обојци.
Мало излазимо из теме али ево занимљивог текста о континуираном пустошењу манастира Милешева из кога ће рационални извући праве поуке а митомани ударати у таламбасе...
Ukradena istorija: Otimačina duga dva veka
Pljačka manastira Mileševe koja u kontinuitetu traje već dva veka školski je primer kako se kulturno blago rastura širom sveta, kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. On je utrošio pet godina na mukotrpna istraživanja i duga putovanja da bi pronašao delove mileševske riznice koji nisu uništeni u mnogobrojnim ratovima i poharama. Ova avantura pretočena u knjigu "Izgubljena riznica manastira Mileševa" koja otkriva da su srpsko nasleđe krčmili i uništavali i Srbi i stranci i saveznici i neprijatelji. Milosavljević, nekadašnji direktor Muzeja u Užicu, kaže da je najveća tragedija da je i srpska baština sačuvana u svetskim zbirkama ovde zaboravljena. - Svi evropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej - kaže Milosavljević. - Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir na 150 tovarnih konja nosili su samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. U današnjoj Mileševi, nažalost, nalazi se samo jedan originalni predmet iz originalne riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.
- Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira - kaže Milosavljević. - Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća.
Mileševskih knjiga ima svuda po svetu, a pre svega u Sankt Petersburgu u velikoj Giljferdingovoj zbirci, otkriva naš sagovornik. Ona nosi ime po ruskom konzulu u Sarajevu, izuzetnom poznavaocu i ljubitelju knjiga koji ih je sredinom 19. veka odneo na tovare iz srpskih manastira. Međutim, nisu samo stranci trgovali dragocenim srednjovekovnim knjigama, naglašava sagovornik "Novosti".
Deo blaga Mileševe nalazi se Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske u Zagrebu, kaže Milosavljević, a kao posebno važan deo tog blaga od ističe bogato inkrustrirana vrata koja su stajala između priprate i naosa. - Pomislite koliko su ta vrata optočena sedefom i belom slonovačom važna kao simbol, kad u prevalila toliki put na leđima konja. Ipak, najveća vrednost je plaštanica protkana zlatom iz 16. veka, dar vlaškog vojvode veoma vezanog za Mileševu. Najveći problem je što muzej mitropolije kao i mnogi drugi poseduju veliki broj predmeta koji su 1945. vraćeni, ali bez zapisa o tome odakle potiču, što nije slučajno, jer se time osporava pravo na vraćanje pravom vlasniku.
- U Berlinu, na primer, postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića jer ih je on prodavao u velikom broju Nemačkoj i Austriji i Rusiji - kaže Milosavljević (na slici). - Još je Stanoje Stanojević zapisao da je Vuk najviše zaradio na prodaji starih knjiga i da je imao čitavu mrežu sakupljača koji su ih nabavljali. Vukov rad na jeziku je neprocenjiv, ali ni ovo ne sme da se zaboravi.
Najveća pljačka i uništavanje baštine odigrala se u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH, koja se prostirala i na teritoriji Vojvodine i Bosne i Hercegovine, gde je tokom rata spaljeno i pokradeno 456 pravoslavnih manastira i hramova. Ni danas se precizno ne zna šta je od srpske kulturne baštine koja je pred Turcima izneta iz Srbije i sačuvana u Austrougarskoj uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol do noći između 24. i 25. maja 1941. kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetnost i obrt.
- Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd - kaže Milosavljević. - Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje. Tvrdnje da je blago vraćeno fruškogorskim manastirima ne stoje, jer su oni u prvim decenijama posle rata bili u ruševinama.
Milosavljević kaže da ovo objašnjava zašto se i danas u Muzeju Zagrebačke mitropolije nalazi deo mileševskog blaga, ali naglašava da je sudbina knjiga i dalje nepoznata, jer su one rasturene na više lokacija, kao i kolekcije ćiriličkih rukopisa koje potiču iz manastira Majstorovine, Vranjštice, Kumanice.
- Tek krajem osamdesetih i Srbi i Srpska crkva počinju ozbiljnije da se bave sudbinom opljačkane baštine i ona se delimično vraća u vlasništvo SPC - kaže Milosavljević. - Međutim, raspad Jugoslavije donosi još jedan pogrom nad srpskom kulturnom baštinom, uključujući i onu koja je spasena za vreme velikih seoba i vraćena u manastire. Ona se ponovo varvarski pali i pljačka.
Ipak, deo srpske baštine je spasen i prenesen u Srbiju, ali sada se ponovo vraća Hrvatskoj.
- Veliko je pitanje šta od materijala predstavlja blago koje je iz Srbije opljačkala još NDH - kaže Milosavljević. - Bojim se da ljudi koji se time bave nemaju pojma o ovoj problematici i da ih ona uopšte ne zanima. Za razliku od drugih država mi niti imamo instituciju koja brine o baštini u inostranstvu, niti potražujemo svoje dragocenosti. Ako se tako odnosimo prema svom kulturnom blagu, ne treba da se začudimo ako nam svet jednog dana kaže da ga i ne zaslužujemo.
Više od 20 izuzetno vrednih srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi se u Velikoj Britaniji, od kojih su najpoznatiji primerci u biblioteci Čestera Bitija u Dablinu, koji potiču iz opljačkanog blaga Narodne biblioteke. Britanska imperija je imala dobre odnose s Otomanskom imperijom, pa su "putnici" s Ostrva često obilazili pravoslavne manastire odakle su donosili vredne srednjovekovne knjige. Tako je čuveni kolekcionar Kurzon ostavio svedočanstvo da je 1837. posetio Hilandar gde, kako je zapisao, monasi uopšte nisu cenili "te stare knjige" koje su mu poklanjali, a on im je zauzvrat dao milostinju.
- U Nacionalnu biblioteku u Londonu tako je možda stiglo i izuzetno vredno četvorojevanđelje serskog mitropolita Jakova, iz doba cara Dušana - podseća Vladimir Davidović.
Pergamenti pisani ćirilicom veoma su skupi na crnom tržištu umetnina, ali u nekim slučajevima sadašnji vlasnici ne žele da ih pokažu ni za kakvo blago. Jedan od tragača za srpskom baštinom opisao nam je skorašnji doživljaj iz istočnoevropske zemlje u kojoj je ranije postojala jaka srpska enklava. - To stanovništvo se pounijatilo i nekadašnji prvoslavni manastir postao je grčko-katolički, ali je u njemu ostala stara arhiva koja svedoči o postojanju Srba na tom prostoru. Imao sam najbolje preporuke iz institucija te zemlje, ali kad su starešine manastira čule da dolazim iz Srbije nisu me pustili ni blizu dokumenata uz obrazloženje da kreče zgradu. Upitao sam kad mogu da dođem, a odgovor je bio da će renoviranje potrajati - kaže naš sagovornik.
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна...
Откривање чињеница које почиње да притичу из страних архива биће врло болно јер су многа наша школска дубоко уврежена мишљења о ономе што се у нашој земљи од 1941 године до данас десило чиста лаж ... Читајте Смиљу Аврамов, то вам је добар почетак...
Ја сам студирао права и одлично знам о чему причам, окривљеном се не додаје и оно што није учинио, то је један од основних правних принципа.
Ja u klin on u ploču. Ja (bez predrasuda) insistiram da napadnuta žrtva ne može biti krivlja od napadača koji sa predumišljajem izvrši napad (uz mogućnost pa i plan izazivanja što težih posledica), on taj svoj stav više i ne pominje već pokušava da zamuti priču kao da je branilac po službenoj dužnosti i priča o 70 godina tuđih briga. Naravno da je naša krivica u nemaru i za to smo krivi sami sebi, ali to je samo deo priče koja se zove zločin aprilskog bombardovanja za koji su nam ipak oni krivi i to mnogo više nego što smo mi sami sebi. Time što sam paljevinu nazvao delom u sticaju ja ništa ne dodajem okrivljenom već samo konstatujem pravu meru kvalifikacije. A kad smo već kod priče šta bi bilo kad bi bilo, situacija ni malo ne bi bila ista i da Nemci nisu bombardovali Beograd 6. aprila 1941. U tome jeste kvaka i najveća krivica. A što se tiče tvojih studija prava, drži se ti ovde arhitekture. I više mi ne pada na pamet da polemišem, ne volim kad mi se stavlja na pamet što nisam ni pomislio niti kad mi se stavlja u usta što nisam ni izustio.
U vezi sa identifikacijom osoba na ovoj fotografiji na Slaviji treba imati u vidu da 1941. godine, po aprilskom bombardovanju nisu svi ljudi odmah hodali u ritama i da, bez obzira na sve užase rata nisu sva lica bila namrgođena i prkosna (kako mi to, na osnovu docnije socrealističke filmske estetike, zamišljamo da je bilo).
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
Sinoc, 7. aprila (ned.), gledao sam na I programu RTS emisiju ( snimljenu 1991g.) sa ucescem prezivelih nasih pilota iz vazdusnih operacija aprila, 1941g. Veliki junaci! Interesantno je da je poginulo cak oko 200 nasih letaca (uglavnom pilota) i oko 400 aerodromskog osoblja u ta 3-4 dana vazdusnih borbi. Trebalo je cuti njihova zadivljujuca svedocenja. Bez obzira na nacionalnost, svi oni tih dana davali su svoj maksimum. Svakako da ima jos onih koji su emisiju gledali. Slava tim hrabrim braniocima!
Cilj najviseg prioriteta se tako ne gadja, to moze da potvrdi svako ko iole poznaje logiku rata.[/quote
Ovo se ne može sporiti.
Mada, ako se ne varam, taj kraj je do dan danas ostao nepromenjen (osim što neprekidno propada od 1941).
Neka me neko dematuje, osim Biblioteke okolne zgrade nisu izgorele (osim prve susedne), pa ni zgrade u Karađorđevoj.
Uz dozu opreza, mogu da pretpostavim da su na KV pale bombe izbačene iz samo jednog aviona.
Dalje, nisam sklon teorijama zavere, pre prozaičnim, logičnim i jednostavnim objašnjenjima, ali zašto bi bilo neverovatno da je jedna posada dobila specijalan zadatak - pa šta bude?... znam - zvuči pomalo kao "imam teoriju, samo da pronađem činjenice koje je podržavaju".
Ostale zgrade nisu izgorele zato što su stanari na vreme ugasili bombe, a biblioteka je bila zaključana, a ključeva i osoblja - nigde...
Bojim se da nikada nećmo saznati celu priču.
Биће да сви заборављате основни циљ бомбардовања Београда - а то је Хитлерово наређење да Београд и његово становништво мора да буде најстоже кажњено за 27. март! Само бомбардовање Београда код Немаца имало је назив "Страшни суд".
Дакле, Хитлер је од самог почетка инсистирао на терористичком нападу - и то није крио - на југословенску престоницу. У таквим случајевима цео град је мета - не заборавите да су Немци бомбардовали и блок болница који је био видно означен ознаком Црвеног крста.
Народна библиотека је вероватно случајно погођена запаљивом бомбом, јер је реч о малој бомби (2 килограма) која се из авиона баца у сноповима и ту је тешко прецизно нишанити. А запаљиве бомбе су бацане у поподневним сатима да би изазвале пожар који би посадама бомбардера олакшао проналажење циља и дејство по њему током ноћног бомбардовања.
Очигледно, све је педантно одрађено у складу са Хитлеровом наредбом.
Поздрав Касини кога дуго нисмо видели овде
Него, где се деде Путник, тај стари лисац чију сам Дечанску прелиставао баш пре неки дан, тражећи један податак?
Весна се огласила па би било лепо видети још неку фотографију места на коме се срећу њена Панђелина кућа, Путникова Дечанска улица и рецимо - Касинина кафана Топола или Аграрна банка, како му драго
Pandjela je imao jos jednu svoju kucu u Knez Mihajlovoj ul. ali o njoj je bilo manje reci na Forumu. A mozda je imao i vise od dve kuce u Beogradu. Slika te Pandjeline kuce u Kn. Mihajlovoj nalazi se u vise puta pominjanom a nedatiranom izdanju POLITIKINOG ZABAVNIKA "Beograd koga vise nema" od Milenka Todorovica.
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
..........
Sto se tice price o pilotu oborenog u dunavskom ritu, jako je neobicno, kako se neke bitne stvari i mesta brzo zaborave, sami ljudi pisu... Iz nekih opustenih razgovora sa alasima sa Dunava, a najvise sa cuvenim Renatom Grbicem, saznao sam da dno Dunava uz obale Beograda krije mnoge relikvije rata, kako onog prvog, tako i drugog. Slusao sam o ratnom austrougarskom brodu, potopljenom nesto nnize od pancevca uz precansku stranu, o koji se i dan danas cepaju mreze, pa onda nekoliko trgovackih brodova iz kog su cak nekim cesljem za somove izvukli i konzervu pasulja staru 80 godina koja je bila konzumna.
Ali najvise me je uvek intrigirala prica o oborenom avionu iz II sv.rata, e sad dal aprilskih dana, dal pred kraj..avion se nalazi u mulju uz samu obalu ade Huje, i on je odgovoran za gubitak i cepanje mnogih mreza, a lokacija se vrlo precizno zna, Renato, a i gomila alasa iz Visnjice zna lokaciju u par metara.
Zna li neko nesto o tom avionu, ciji je, kad je pao...ja imamjednu osobu iz tog kraja da pitam, ali je retko vidjam, iskoristicu prvu priliku.
Odprilike se zna da je Meseršmit vojnog činovnika Branislava Todorovića pao u Dunav kod Ade Huje. Pilot nije iskočio.
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна...
Откривање чињеница које почиње да притичу из страних архива биће врло болно јер су многа наша школска дубоко уврежена мишљења о ономе што се у нашој земљи од 1941 године до данас десило чиста лаж ... Читајте Смиљу Аврамов, то вам је добар почетак...
Ја сам студирао права и одлично знам о чему причам, окривљеном се не додаје и оно што није учинио, то је један од основних правних принципа.
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна... [quote=Француз]
+1
Страшно је докле је овде стигао историјски ревизионизам.
Нацисти нису криви...
А чак и да је све тако било, само већ по себи инсистирање на томе више него на страшном злочину је довољно индикативно. А одатле није далеко наћи оправдање ни за било које друге злочине.
А можда после свега што смо претурили преко главе, и каквим нас лажима и искривљавањима историје већ деценијама систематски засипају, није заправо ни чудо. Чудо је да није још горе.
Ни ја немам намеру да се више упуштам у расправу с онима који или не желе да чују, и терају своје по сваку цену, а нити с онима који су жртве поменуте пропаганде, јер док сами не уоче своје заблуде не вреди их убеђивати у било шта.
Срећом, онај ко зна, зна, и ко жели да сазна, сазнаће.
Истина се никада не може сакрити.
Пошто овде нико није тврдио да нацисти нису криви за бомбардовање Београда, није у реду да спомињете ревизионизам, ви који сте изашли са тезом да је библиотека циљано бомбардована са намером затирања српског памћења.
То што ви не можете разложно да дискутујете о подацима који се овде појављују је посебан проблем.
Само фали да споменете Олгу Луковић-Пјановић или Деретића као носиоце истините историје па да вашар буде комплетан.
Дакле, Београд је бомбардован од стране нацистичке Немачке из разлога раскидања Тројног пакта, дивљачки, подмукло, без објаве и у знак одмазде.
Ко познаје лупешку природу нациста, сложиће се да је реалнији сценарио да се Народна библиотека не сравни са земљом већ да се након преузимања града опљачка, што је рађено са културним и уметничким благом у свим окупираним државама и областима.
Тако су пљачкани и музеји у Србији а мислим да је на овом форуму говорено о Тајној вечери од седефа коју је Геринг запазио на сахрани краља Александра, да би је Немци одмах након априлског слома транспортовали у Немачку.
Ако није, ево текста, врло је занимљив...
srbinside.blog.rs/blog/srbinside/zanimljivosti/2012/12/14/vitlejemska-ikona-tajna-vecera-od-oplenca-do-geringa-i-nazad
То што овде неки форумаши покушавају да објасне је да су услови у којима је чувана наша баштина били срамни а ни данас ништа није боље, на жалост.
Болно је лицемерје које се манифестује цепањем кошуље на грудима када су овакве теме на дневном реду а стварност је пуна језиве саможивости, грамзивости, небриге за опште вредности и потпуног јавашлука.
Рат је био предвидљив, посебно након пуча, и дужност државе је била да обави све потребне припреме, склони и обезбеди културне и уметничке вредности па дочека рат а онда...ком' опанци, ком' обојци.
Мало излазимо из теме али ево занимљивог текста о континуираном пустошењу манастира Милешева из кога ће рационални извући праве поуке а митомани ударати у таламбасе...
Ukradena istorija: Otimačina duga dva veka
Pljačka manastira Mileševe koja u kontinuitetu traje već dva veka školski je primer kako se kulturno blago rastura širom sveta, kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. On je utrošio pet godina na mukotrpna istraživanja i duga putovanja da bi pronašao delove mileševske riznice koji nisu uništeni u mnogobrojnim ratovima i poharama. Ova avantura pretočena u knjigu "Izgubljena riznica manastira Mileševa" koja otkriva da su srpsko nasleđe krčmili i uništavali i Srbi i stranci i saveznici i neprijatelji. Milosavljević, nekadašnji direktor Muzeja u Užicu, kaže da je najveća tragedija da je i srpska baština sačuvana u svetskim zbirkama ovde zaboravljena. - Svi evropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej - kaže Milosavljević. - Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir na 150 tovarnih konja nosili su samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. U današnjoj Mileševi, nažalost, nalazi se samo jedan originalni predmet iz originalne riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.
- Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira - kaže Milosavljević. - Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća.
Mileševskih knjiga ima svuda po svetu, a pre svega u Sankt Petersburgu u velikoj Giljferdingovoj zbirci, otkriva naš sagovornik. Ona nosi ime po ruskom konzulu u Sarajevu, izuzetnom poznavaocu i ljubitelju knjiga koji ih je sredinom 19. veka odneo na tovare iz srpskih manastira. Međutim, nisu samo stranci trgovali dragocenim srednjovekovnim knjigama, naglašava sagovornik "Novosti".
Deo blaga Mileševe nalazi se Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske u Zagrebu, kaže Milosavljević, a kao posebno važan deo tog blaga od ističe bogato inkrustrirana vrata koja su stajala između priprate i naosa. - Pomislite koliko su ta vrata optočena sedefom i belom slonovačom važna kao simbol, kad u prevalila toliki put na leđima konja. Ipak, najveća vrednost je plaštanica protkana zlatom iz 16. veka, dar vlaškog vojvode veoma vezanog za Mileševu. Najveći problem je što muzej mitropolije kao i mnogi drugi poseduju veliki broj predmeta koji su 1945. vraćeni, ali bez zapisa o tome odakle potiču, što nije slučajno, jer se time osporava pravo na vraćanje pravom vlasniku.
- U Berlinu, na primer, postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića jer ih je on prodavao u velikom broju Nemačkoj i Austriji i Rusiji - kaže Milosavljević (na slici). - Još je Stanoje Stanojević zapisao da je Vuk najviše zaradio na prodaji starih knjiga i da je imao čitavu mrežu sakupljača koji su ih nabavljali. Vukov rad na jeziku je neprocenjiv, ali ni ovo ne sme da se zaboravi.
Najveća pljačka i uništavanje baštine odigrala se u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH, koja se prostirala i na teritoriji Vojvodine i Bosne i Hercegovine, gde je tokom rata spaljeno i pokradeno 456 pravoslavnih manastira i hramova. Ni danas se precizno ne zna šta je od srpske kulturne baštine koja je pred Turcima izneta iz Srbije i sačuvana u Austrougarskoj uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol do noći između 24. i 25. maja 1941. kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetnost i obrt.
- Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd - kaže Milosavljević. - Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje. Tvrdnje da je blago vraćeno fruškogorskim manastirima ne stoje, jer su oni u prvim decenijama posle rata bili u ruševinama.
Milosavljević kaže da ovo objašnjava zašto se i danas u Muzeju Zagrebačke mitropolije nalazi deo mileševskog blaga, ali naglašava da je sudbina knjiga i dalje nepoznata, jer su one rasturene na više lokacija, kao i kolekcije ćiriličkih rukopisa koje potiču iz manastira Majstorovine, Vranjštice, Kumanice.
- Tek krajem osamdesetih i Srbi i Srpska crkva počinju ozbiljnije da se bave sudbinom opljačkane baštine i ona se delimično vraća u vlasništvo SPC - kaže Milosavljević. - Međutim, raspad Jugoslavije donosi još jedan pogrom nad srpskom kulturnom baštinom, uključujući i onu koja je spasena za vreme velikih seoba i vraćena u manastire. Ona se ponovo varvarski pali i pljačka.
Ipak, deo srpske baštine je spasen i prenesen u Srbiju, ali sada se ponovo vraća Hrvatskoj.
- Veliko je pitanje šta od materijala predstavlja blago koje je iz Srbije opljačkala još NDH - kaže Milosavljević. - Bojim se da ljudi koji se time bave nemaju pojma o ovoj problematici i da ih ona uopšte ne zanima. Za razliku od drugih država mi niti imamo instituciju koja brine o baštini u inostranstvu, niti potražujemo svoje dragocenosti. Ako se tako odnosimo prema svom kulturnom blagu, ne treba da se začudimo ako nam svet jednog dana kaže da ga i ne zaslužujemo.
Više od 20 izuzetno vrednih srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi se u Velikoj Britaniji, od kojih su najpoznatiji primerci u biblioteci Čestera Bitija u Dablinu, koji potiču iz opljačkanog blaga Narodne biblioteke. Britanska imperija je imala dobre odnose s Otomanskom imperijom, pa su "putnici" s Ostrva često obilazili pravoslavne manastire odakle su donosili vredne srednjovekovne knjige. Tako je čuveni kolekcionar Kurzon ostavio svedočanstvo da je 1837. posetio Hilandar gde, kako je zapisao, monasi uopšte nisu cenili "te stare knjige" koje su mu poklanjali, a on im je zauzvrat dao milostinju.
- U Nacionalnu biblioteku u Londonu tako je možda stiglo i izuzetno vredno četvorojevanđelje serskog mitropolita Jakova, iz doba cara Dušana - podseća Vladimir Davidović.
Pergamenti pisani ćirilicom veoma su skupi na crnom tržištu umetnina, ali u nekim slučajevima sadašnji vlasnici ne žele da ih pokažu ni za kakvo blago. Jedan od tragača za srpskom baštinom opisao nam je skorašnji doživljaj iz istočnoevropske zemlje u kojoj je ranije postojala jaka srpska enklava. - To stanovništvo se pounijatilo i nekadašnji prvoslavni manastir postao je grčko-katolički, ali je u njemu ostala stara arhiva koja svedoči o postojanju Srba na tom prostoru. Imao sam najbolje preporuke iz institucija te zemlje, ali kad su starešine manastira čule da dolazim iz Srbije nisu me pustili ni blizu dokumenata uz obrazloženje da kreče zgradu. Upitao sam kad mogu da dođem, a odgovor je bio da će renoviranje potrajati - kaže naš sagovornik.
Наша је одговорност је у томе што књиге нису изнете а требале су да буду изнесене пре бомбардовања, наша је кривица у том немару.
Да су Немци гађали и намерно бомбардовали празну зграду библиотеке ситуација не би била иста.
Данас у Београду а не пре 70 година данас труле слике у подруму Народног музеја, и то је туђа брига наравно, (да ли јавност уопште проверава где се све те слике налазе и код кога ?) све књиге у Народној Библиотеци Србије нису дигитализиване и то је туђа брига, труле важна документа у архиву Србије и то је туђа брига...
О тој одговорности причам а што се наше историје тиче па како о њој уопште и говорити кад се о њој ништа у задњих 70 година са сигурношћу ни не зна...
Откривање чињеница које почиње да притичу из страних архива биће врло болно јер су многа наша школска дубоко уврежена мишљења о ономе што се у нашој земљи од 1941 године до данас десило чиста лаж ... Читајте Смиљу Аврамов, то вам је добар почетак...
Ја сам студирао права и одлично знам о чему причам, окривљеном се не додаје и оно што није учинио, то је један од основних правних принципа.
Ja u klin on u ploču. Ja (bez predrasuda) insistiram da napadnuta žrtva ne može biti krivlja od napadača koji sa predumišljajem izvrši napad (uz mogućnost pa i plan izazivanja što težih posledica), on taj svoj stav više i ne pominje već pokušava da zamuti priču kao da je branilac po službenoj dužnosti i priča o 70 godina tuđih briga. Naravno da je naša krivica u nemaru i za to smo krivi sami sebi, ali to je samo deo priče koja se zove zločin aprilskog bombardovanja za koji su nam ipak oni krivi i to mnogo više nego što smo mi sami sebi. Time što sam paljevinu nazvao delom u sticaju ja ništa ne dodajem okrivljenom već samo konstatujem pravu meru kvalifikacije. A kad smo već kod priče šta bi bilo kad bi bilo, situacija ni malo ne bi bila ista i da Nemci nisu bombardovali Beograd 6. aprila 1941. U tome jeste kvaka i najveća krivica. A što se tiče tvojih studija prava, drži se ti ovde arhitekture. I više mi ne pada na pamet da polemišem, ne volim kad mi se stavlja na pamet što nisam ni pomislio niti kad mi se stavlja u usta što nisam ni izustio.
Скијање на Авали 1928. године, у позадини се виде остаци Жрнова.
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
Sinoc, 7. aprila (ned.), gledao sam na I programu RTS emisiju ( snimljenu 1991g.) sa ucescem prezivelih nasih pilota iz vazdusnih operacija aprila, 1941g. Veliki junaci! Interesantno je da je poginulo cak oko 200 nasih letaca (uglavnom pilota) i oko 400 aerodromskog osoblja u ta 3-4 dana vazdusnih borbi. Trebalo je cuti njihova zadivljujuca svedocenja. Bez obzira na nacionalnost, svi oni tih dana davali su svoj maksimum. Svakako da ima jos onih koji su emisiju gledali. Slava tim hrabrim braniocima!
Cilj najviseg prioriteta se tako ne gadja, to moze da potvrdi svako ko iole poznaje logiku rata.[/quote
Ovo se ne može sporiti.
Mada, ako se ne varam, taj kraj je do dan danas ostao nepromenjen (osim što neprekidno propada od 1941).
Neka me neko dematuje, osim Biblioteke okolne zgrade nisu izgorele (osim prve susedne), pa ni zgrade u Karađorđevoj.
Uz dozu opreza, mogu da pretpostavim da su na KV pale bombe izbačene iz samo jednog aviona.
Dalje, nisam sklon teorijama zavere, pre prozaičnim, logičnim i jednostavnim objašnjenjima, ali zašto bi bilo neverovatno da je jedna posada dobila specijalan zadatak - pa šta bude?... znam - zvuči pomalo kao "imam teoriju, samo da pronađem činjenice koje je podržavaju".
Ostale zgrade nisu izgorele zato što su stanari na vreme ugasili bombe, a biblioteka je bila zaključana, a ključeva i osoblja - nigde...
Bojim se da nikada nećmo saznati celu priču.
Биће да сви заборављате основни циљ бомбардовања Београда - а то је Хитлерово наређење да Београд и његово становништво мора да буде најстоже кажњено за 27. март! Само бомбардовање Београда код Немаца имало је назив "Страшни суд".
Дакле, Хитлер је од самог почетка инсистирао на терористичком нападу - и то није крио - на југословенску престоницу. У таквим случајевима цео град је мета - не заборавите да су Немци бомбардовали и блок болница који је био видно означен ознаком Црвеног крста.
Народна библиотека је вероватно случајно погођена запаљивом бомбом, јер је реч о малој бомби (2 килограма) која се из авиона баца у сноповима и ту је тешко прецизно нишанити. А запаљиве бомбе су бацане у поподневним сатима да би изазвале пожар који би посадама бомбардера олакшао проналажење циља и дејство по њему током ноћног бомбардовања.
Очигледно, све је педантно одрађено у складу са Хитлеровом наредбом.
Него, где се деде Путник, тај стари лисац чију сам Дечанску прелиставао баш пре неки дан, тражећи један податак?
Весна се огласила па би било лепо видети још неку фотографију места на коме се срећу њена Панђелина кућа, Путникова Дечанска улица и рецимо - Касинина кафана Топола или Аграрна банка, како му драго
Pandjela je imao jos jednu svoju kucu u Knez Mihajlovoj ul. ali o njoj je bilo manje reci na Forumu. A mozda je imao i vise od dve kuce u Beogradu. Slika te Pandjeline kuce u Kn. Mihajlovoj nalazi se u vise puta pominjanom a nedatiranom izdanju POLITIKINOG ZABAVNIKA "Beograd koga vise nema" od Milenka Todorovica.
POZDRAV SVIMA ....