Oprostice mi, kao i ranije sto su, nadam se uvazeni Vukoman, moj Zabavnik & Co. na kratkoj @ poruci Miloradu ( aka Gavrilu ) = na vreme si mi svojim stavom ( i postovima ) stavljao do znanja da vino ne valja ( bar ne u onoj meri ... ) a upravo vidim da "Grand Sud Chardonnay" koji trenutno "gulim' uvozi firma na adresi, Beograd, ul. Milorada Jovanovica 5 ( tel. 011 - 755-87-87 ). Aman, pa ima li vece ironije - a toboze ti (vi) kritikujes mene! Kao pijem. ' Em izdejstvovao si ko zna kako svoju ulicu ( pa ti si jos ziv ), i bar da se skrivas nego imas i firmu u svojoj sopstvenoj ulici gde krcmis "belo" koje, kako da kazem ... "koristim"/ovaj, ... kao [ mora da priznam ] konzument ... . E, Srbijo ... ! Sramota jedna! A ja verovao da ti mislis izistinski ... a ti ... . 'Ma Skobaljac je to - ne sali se.
Jedva cekam da sutra procitam natenane o Marinkovoj bari (postojala je itekako kada sam bio dete: govorilo se "zivi negde u Marinkovoj bari") u Zabavniku ( uf, na radnom mestu ) gde 'dusanovcani' izgleda da piju ( v. slike, a i potom pili su, pa i dalje ce piti ) kao i ja ( a ja itekako mora' pretke da ispostujem, sto i cinim ) ali ne uvozno belo vino iz ul. Milorada Jovanovica # 5 (!), mada (iskreno) nije uopste lose, vec ono pravo srpsko, Krivosokacko, jevtino "belo" iz potoka. E, tako!
U zdravlju ( tj. pozdrav ) svima ( sto rece nas uvazeni Topcider koji me kao i Milorad zesce iznenadjivao i zaduzio toplickim specijalitetima ) ...
Каква коинцидинција случајности!
И ја управо гулим Шардоне - берба 2011., али из патриотских разлога српски - неготинска винарија "Крајина-Рајац"...
Најлепше је што сам га пазарио тамо где никад то не бих очекивао - пекара са Форнети пецивима!
Живели, уважени г. Грче!
Живели, колега Милораде, бекријо (што си ник променио)!
У здравље свим члановима форума!
Драги пријатељи, хвала вам што сте се и мене сетили, у оквиру теме Београд кога више нема.
Пријатељу Градимире, вероватно си, у свом уживању, неке ствари помешао. Могуће да ти је неко други поменуо да вино не ваља. Или си само хтео да направиш виц на рачун мога имена и презимена и улице. Ништа чудно, У Сарајеву сам становао у улици М. Јовановића (која се нажалост више не зове тако) и то у броју 2, а рођен сам 2. 2. (фебруара). Коинцидеције се и даље дешавају у мом животу, некада стварне, а некад мало намештене, али тако је то у животу...
Дакле, никада у животу нисам никоме, ниједном мушкарцу, нити жени, приговарао, нити оспоравао да уживају у ономе што желе, па било то пијење ракије или вина, или пушење. Мој брат је почео да пуши цигарете у својој 40-тој години, и никад му нисам реч рекао у смислу ограничавања или оспоравања.
Било је пријатеља који нису могли, или хтели, да се уздрже у пићу. Њих сам одвео, однео или одвезао до куће, а да им никад нисам то поменуо.
И сам сам волео да попијем, само док ми је било пријатно. Градимире, можда ћеш се сетити да смо на овом месту причали о крњевачким винима, а са другима сам причао о тамњаники, коју сам куповао и слике овде постављао... Дакле, пријатељу, мора да ти је пажњу одвукла твоја друга страст (или прва) па си нешто помешао.
Изногуде, пријатељу и колега, ник сам променио онда када сам пожелео да иза својих постова станем и својим правим именом. Не само именом него и фотографијама. Нека сви знају ко им и шта пише.
Живели, пријатељи! Пријатно вам било.
Поздрављам и остале истините пријатеље са овога форума.
Branislav Nušić je u svome bedekiru o beogradskim kafanamazabeležio da je kafana i hotel "Zlatan anđeo" bio u dvospratnoj kući Tome Leka u kojoj je, na gornjem spratu, dugo godina živela porodica Leko, a gde se docnije uselila fabrika amrela poznatoga Moše Avrama Mace. "Zlatan anđeo" je imao raznoliku publiku a kako je bio malo zaklonit i povučen, u tu su kafanu zalazili đaci Velike škole koji bi, uz crnu rotkvu ili kiselu papriku, pijuckali iz čokanjčica rakiju i vodili beskrajne socijalne i nacionalne diskusije.
Pitanje glasi: Gde se tačno nalazila čuvena kafana Zlatan Anđeo?
Recimo na uglu Zmaj Jovine i Vasine, preko puta Postanske stedionice? Sad je tu neka mesara ili nesto tako...
Pozdrav,
Marke
Скоро, али не баш. Кафана "Златни анђео" налазила се на углу Васоме и данашње улице (заправо уличице) Марка Лека. Пошто је кафана била важнија и познатија но та мала улица и она се сама испочетка звала тако - Улица златног анђела.
Улица краља Милана, Београдске улице под снегом, 1956.
Медија центар ОДБРАНА – Фото-архива
Uopšte se ne sećam Srpske književne zadruge pored apoteke. Kad bolje pogledam siguran sam jedino da piše književna zadruga a prva reč se ne vidi dobro. Uzgred, kako vedro i prijatno lice mlade žene koja se nalazi u donjem levom uglu. Ko zna šta se sa njom ispodogadjalo za ovih 57 godina ?
Пише сигурно и "Српска". Тако да је то сигурно то. Мени се посебно допада што је ту и кафана "Таковски грм". Била је отворена до неке 2004. или 2005. Још је за веће жаљење што од тада тај локал зврји празан.
Поново видим ову фотографију локомотиве са легендом да се ради о локомотиви 30-033.
Локомотива на слици је серија 38, која је старијима позната као UNRRA што се моженазрети на тендеру.
То је један од два типа локомотива које смо након Другог рата добили од британаца и американаца (серија 37).
Касније је тај тип, серија 38, по британској лиценци производио "Ђуро Ђаковић" из Славонског Брода.
Oprostice mi, kao i ranije sto su, nadam se uvazeni Vukoman, moj Zabavnik & Co. na kratkoj @ poruci Miloradu ( aka Gavrilu ) = na vreme si mi svojim stavom ( i postovima ) stavljao do znanja da vino ne valja ( bar ne u onoj meri ... ) a upravo vidim da "Grand Sud Chardonnay" koji trenutno "gulim' uvozi firma na adresi, Beograd, ul. Milorada Jovanovica 5 ( tel. 011 - 755-87-87 ). Aman, pa ima li vece ironije - a toboze ti (vi) kritikujes mene! Kao pijem. ' Em izdejstvovao si ko zna kako svoju ulicu ( pa ti si jos ziv ), i bar da se skrivas nego imas i firmu u svojoj sopstvenoj ulici gde krcmis "belo" koje, kako da kazem ... "koristim"/ovaj, ... kao [ mora da priznam ] konzument ... . E, Srbijo ... ! Sramota jedna! A ja verovao da ti mislis izistinski ... a ti ... . 'Ma Skobaljac je to - ne sali se.
Jedva cekam da sutra procitam natenane o Marinkovoj bari (postojala je itekako kada sam bio dete: govorilo se "zivi negde u Marinkovoj bari") u Zabavniku ( uf, na radnom mestu ) gde 'dusanovcani' izgleda da piju ( v. slike, a i potom pili su, pa i dalje ce piti ) kao i ja ( a ja itekako mora' pretke da ispostujem, sto i cinim ) ali ne uvozno belo vino iz ul. Milorada Jovanovica # 5 (!), mada (iskreno) nije uopste lose, vec ono pravo srpsko, Krivosokacko, jevtino "belo" iz potoka. E, tako!
U zdravlju ( tj. pozdrav ) svima ( sto rece nas uvazeni Topcider koji me kao i Milorad zesce iznenadjivao i zaduzio toplickim specijalitetima ) ...
Каква коинцидинција случајности!
И ја управо гулим Шардоне - берба 2011., али из патриотских разлога српски - неготинска винарија "Крајина-Рајац"...
Најлепше је што сам га пазарио тамо где никад то не бих очекивао - пекара са Форнети пецивима!
Живели, уважени г. Грче!
Живели, колега Милораде, бекријо (што си ник променио)!
У здравље свим члановима форума!
Драги пријатељи, хвала вам што сте се и мене сетили, у оквиру теме Београд кога више нема.
Пријатељу Градимире, вероватно си, у свом уживању, неке ствари помешао. Могуће да ти је неко други поменуо да вино не ваља. Или си само хтео да направиш виц на рачун мога имена и презимена и улице. Ништа чудно, У Сарајеву сам становао у улици М. Јовановића (која се нажалост више не зове тако) и то у броју 2, а рођен сам 2. 2. (фебруара). Коинцидеције се и даље дешавају у мом животу, некада стварне, а некад мало намештене, али тако је то у животу...
Дакле, никада у животу нисам никоме, ниједном мушкарцу, нити жени, приговарао, нити оспоравао да уживају у ономе што желе, па било то пијење ракије или вина, или пушење. Мој брат је почео да пуши цигарете у својој 40-тој години, и никад му нисам реч рекао у смислу ограничавања или оспоравања.
Било је пријатеља који нису могли, или хтели, да се уздрже у пићу. Њих сам одвео, однео или одвезао до куће, а да им никад нисам то поменуо.
И сам сам волео да попијем, само док ми је било пријатно. Градимире, можда ћеш се сетити да смо на овом месту причали о крњевачким винима, а са другима сам причао о тамњаники, коју сам куповао и слике овде постављао... Дакле, пријатељу, мора да ти је пажњу одвукла твоја друга страст (или прва) па си нешто помешао.
Изногуде, пријатељу и колега, ник сам променио онда када сам пожелео да иза својих постова станем и својим правим именом. Не само именом него и фотографијама. Нека сви знају ко им и шта пише.
Живели, пријатељи! Пријатно вам било.
Поздрављам и остале истините пријатеље са овога форума.
Dragi Milorade i Iznogude, eto malo se off - topikujemo ali je sve ipak vezano za BG. Vukoman i ostali nece nas verovatno banovati zbog toga.
Naravno, pomesao sam mnoge stvari ali se secam svega u vezi nasih ranijih kontakata. Naravno da je sve enoloska sala. I ja, buduci valjda neki kukavicki patriota, [ mada su Nemci, recimo, 1954g. jednom mom pokojnom kolegi i prijatelju rekli na duvanskom kiosku u Hanoveru - a Nemci imaju bolna iskustva s patriotizmom kao i mi ] : "patirot - idiot". Rat je tada bio isuvise blizak i patriotizam mozda, za njih, preskupo placen ( a za koga nije ). Naravno, da ovim ne aludiram na Iznogudov vinski, gosudarstveno/domacinski patriotizam jer i ja trenutno pijem sicevacko belo i favorizujem ga nad uvoznim. Sicevacko belo nije mi poslao zokibenzinac vec prijatelji iz Crvene Reke, qui legit intellegit!
Moj post samo je hteo da ukaze dokle koincidencije mogu da stignu. I Ivo Andric, proveo je rano detinjstvo i ovekovecio Visegrad, na brodu "Visegrad" odvezen je Jadranom u Mariborsku kaznionu a umro je u Boegradu u zgradi stare VMA (ul. Visegradska). Tako bivaju te slucajnosti. Pa i sa "Chardonnay"-om, tobom ( Miloradom ) i ul. Milorada Jovanovica u Beogradu koja je centar krcmljenja uvoznog Chardonnay. To sam slucajno uocio na etiketi i zao mi je ako sam isuvise izmesao stvari.
Iskreno, uz pozdrave i u tvoje zdravlje popicu jednu casu Chardonnea iz ul. Milorada Jovanovica br. 5 ali i casu crvenoreckog belog.
G-din Dundo, takodje ljubitelj vina ( pri cemu bi Runde "dizao nos" ), nece imati nista protiv na ove off - topike iako je prividno zasao u "proslost" ovog Foruma. Na srecu, ovo je misnomer, jer jedino na ovom Forumu i po 'Istorijskim institutima' "proslost", koja moze da revidira (osvetli) sadasnji trenutak, i sama se time obnavlja.
P.S. Imam svoje razloge da budem neopozivo ubedjen da nasi preci, toboze istruleli, itekako nadgledaju zbivanja "ovde" ali se ne mesaju kao ni "mama i tata" "cerki i zetu" - "deda unuku". Gde je srca - nema mrca!
U zdravlje i nazdravljenije Miloradu, Isnogood-u, bez zanemarivanja nasih onih sjajnih teleskopista proslog kojima nismo ( iz zaborava ili zanesenosti kvalitetom priloga ) blegovremeno ukazali svoju zahvalnost...
Doajen fotoreportera (93) i zaljubljenik u sport biće kremiran prekosutra na Novom groblju u Beogradu (14,30 č)
Preksinoć je u Beogradu preminuo Nikola Pavićević (rođen 20. decembra 1919). Stenli (nadimak je dobio po čuvenom američkom komičaru, jer je u ono gladno predratno vreme bio mršav kao on) biće kremiran prekosutra na beogradskom Novom groblju (14,30 č).
U penziju otišao kao vojni fotoreporter u činu kapetana prve klase. Da se za fotografiju dodeljuju činovi bio bi – maršal!
Obožavao je svoj posao i zbog toga je u svojoj kući bio – u prolazu. Prokrstario je onu Jugoslaviju uzduž i popreko uključujući i karaule.
Rođen je u Podgorici od oca koji se vratio iz Amerike i majke, koju je za ceo život zapamtio kao svog anđela. Dečaštvo je proveo u Peći, a u ratu ga je privila Srbija. Jedan od poslednjih lučonoša duha starog Beograda, a u isto vreme i ushićen nekadašnjim Osjekom i Mariborom, Vojvodinom u kojoj niko nikoga nije pitao ko je, šta je i odakle je, i oduševljen prijateljstvima iz Praga. I veliki poštovalac „Politike” i njene kuće.
Slikao je Tita, ali nije ga privlačilo da bude „dvorski fotograf”. „Poziranje može da slika svako”, objašnjavao je.
Voleo je život i želeo je da ga ovekoveči, pa se zato od fotoaparata odvojio tek letos kad je pao u postelju. A dotad je za svoju dušu slikao decu kako se igraju, penzionere kako hrane golubove, prolaznike na beogradskim ulicama i brodove na Dunavu...
Ali, najveća ljubav mu je bio sport. Nije imao živce da prati prenose. Rezultate je saznavao „slučajno”, u jutarnjim vestima.
Bio je, ako se tako može reći, po nacionalnosti – „partizanovac”. Ali navijač starog kova, koji voli svoje, a skida kapu pred majstorima drugih.
Ljubimac mu je bio Bobek, Čajkovskog je dizao u nebesa. S tom prvom generacijom Partizanovih sportista je bio nerazdvojan, čak i kućni prijatelj. Ali, vrata su mu širom bila otvorena: od Fudbalskog kluba Crvena zvezda do ženskog Rukometnog kluba Halas Jožef.
Dobio je bezbroj priznanja, među ostalima i ordenje, međutim, time se nije hvalio. Ali jeste prijateljima koje je imao na sve strane i u svim pokolenjima.
A mnoge fotografije, od onih s utakmice Partizana s moskovskim CDKA, 6. decembra 1945, koje su postale slavne koliko i oni koji su na njima (zajedničke slike Bobeka i Mitića, Partizan – Real na ledu u prvom Kupu šampiona u fudbalu, poslednja fotografija Bezbijevih „beba” pre avionske katastrofe u Minhenu, itd) njegovo su delo. I jedno objašnjenje, koje je čuo i usvojio: „Nije potpisan fotoreporter? Onda je Stenli.”
O foto reporterima se obično ne zna mnogo a bez njihovog doprinosa novine i časopisi ne bi bili tako zanimljivi. Lepo je od Vukomana što nas je podsetio na Nikolu Pavićevića.
Jedva cekam da sutra procitam natenane o Marinkovoj bari (postojala je itekako kada sam bio dete: govorilo se "zivi negde u Marinkovoj bari") u Zabavniku ( uf, na radnom mestu ) gde 'dusanovcani' izgleda da piju ( v. slike, a i potom pili su, pa i dalje ce piti ) kao i ja ( a ja itekako mora' pretke da ispostujem, sto i cinim ) ali ne uvozno belo vino iz ul. Milorada Jovanovica # 5 (!), mada (iskreno) nije uopste lose, vec ono pravo srpsko, Krivosokacko, jevtino "belo" iz potoka. E, tako!
U zdravlju ( tj. pozdrav ) svima ( sto rece nas uvazeni Topcider koji me kao i Milorad zesce iznenadjivao i zaduzio toplickim specijalitetima ) ...
Каква коинцидинција случајности!
И ја управо гулим Шардоне - берба 2011., али из патриотских разлога српски - неготинска винарија "Крајина-Рајац"...
Најлепше је што сам га пазарио тамо где никад то не бих очекивао - пекара са Форнети пецивима!
Живели, уважени г. Грче!
Живели, колега Милораде, бекријо (што си ник променио)!
У здравље свим члановима форума!
Пријатељу Градимире, вероватно си, у свом уживању, неке ствари помешао. Могуће да ти је неко други поменуо да вино не ваља. Или си само хтео да направиш виц на рачун мога имена и презимена и улице. Ништа чудно, У Сарајеву сам становао у улици М. Јовановића (која се нажалост више не зове тако) и то у броју 2, а рођен сам 2. 2. (фебруара). Коинцидеције се и даље дешавају у мом животу, некада стварне, а некад мало намештене, али тако је то у животу...
Дакле, никада у животу нисам никоме, ниједном мушкарцу, нити жени, приговарао, нити оспоравао да уживају у ономе што желе, па било то пијење ракије или вина, или пушење. Мој брат је почео да пуши цигарете у својој 40-тој години, и никад му нисам реч рекао у смислу ограничавања или оспоравања.
Било је пријатеља који нису могли, или хтели, да се уздрже у пићу. Њих сам одвео, однео или одвезао до куће, а да им никад нисам то поменуо.
И сам сам волео да попијем, само док ми је било пријатно. Градимире, можда ћеш се сетити да смо на овом месту причали о крњевачким винима, а са другима сам причао о тамњаники, коју сам куповао и слике овде постављао... Дакле, пријатељу, мора да ти је пажњу одвукла твоја друга страст (или прва) па си нешто помешао.
Изногуде, пријатељу и колега, ник сам променио онда када сам пожелео да иза својих постова станем и својим правим именом. Не само именом него и фотографијама. Нека сви знају ко им и шта пише.
Живели, пријатељи! Пријатно вам било.
Поздрављам и остале истините пријатеље са овога форума.
Pitanje glasi: Gde se tačno nalazila čuvena kafana Zlatan Anđeo?
Recimo na uglu Zmaj Jovine i Vasine, preko puta Postanske stedionice? Sad je tu neka mesara ili nesto tako...
Pozdrav,
Marke
Скоро, али не баш. Кафана "Златни анђео" налазила се на углу Васоме и данашње улице (заправо уличице) Марка Лека. Пошто је кафана била важнија и познатија но та мала улица и она се сама испочетка звала тако - Улица златног анђела.
Улица краља Милана, Београдске улице под снегом, 1956.
Медија центар ОДБРАНА – Фото-архива
Uopšte se ne sećam Srpske književne zadruge pored apoteke. Kad bolje pogledam siguran sam jedino da piše književna zadruga a prva reč se ne vidi dobro. Uzgred, kako vedro i prijatno lice mlade žene koja se nalazi u donjem levom uglu. Ko zna šta se sa njom ispodogadjalo za ovih 57 godina ?
Пише сигурно и "Српска". Тако да је то сигурно то. Мени се посебно допада што је ту и кафана "Таковски грм". Била је отворена до неке 2004. или 2005. Још је за веће жаљење што од тада тај локал зврји празан.
Локомотива на слици је серија 38, која је старијима позната као UNRRA што се моженазрети на тендеру.
То је један од два типа локомотива које смо након Другог рата добили од британаца и американаца (серија 37).
Касније је тај тип, серија 38, по британској лиценци производио "Ђуро Ђаковић" из Славонског Брода.
Jedva cekam da sutra procitam natenane o Marinkovoj bari (postojala je itekako kada sam bio dete: govorilo se "zivi negde u Marinkovoj bari") u Zabavniku ( uf, na radnom mestu ) gde 'dusanovcani' izgleda da piju ( v. slike, a i potom pili su, pa i dalje ce piti ) kao i ja ( a ja itekako mora' pretke da ispostujem, sto i cinim ) ali ne uvozno belo vino iz ul. Milorada Jovanovica # 5 (!), mada (iskreno) nije uopste lose, vec ono pravo srpsko, Krivosokacko, jevtino "belo" iz potoka. E, tako!
U zdravlju ( tj. pozdrav ) svima ( sto rece nas uvazeni Topcider koji me kao i Milorad zesce iznenadjivao i zaduzio toplickim specijalitetima ) ...
Каква коинцидинција случајности!
И ја управо гулим Шардоне - берба 2011., али из патриотских разлога српски - неготинска винарија "Крајина-Рајац"...
Најлепше је што сам га пазарио тамо где никад то не бих очекивао - пекара са Форнети пецивима!
Живели, уважени г. Грче!
Живели, колега Милораде, бекријо (што си ник променио)!
У здравље свим члановима форума!
Пријатељу Градимире, вероватно си, у свом уживању, неке ствари помешао. Могуће да ти је неко други поменуо да вино не ваља. Или си само хтео да направиш виц на рачун мога имена и презимена и улице. Ништа чудно, У Сарајеву сам становао у улици М. Јовановића (која се нажалост више не зове тако) и то у броју 2, а рођен сам 2. 2. (фебруара). Коинцидеције се и даље дешавају у мом животу, некада стварне, а некад мало намештене, али тако је то у животу...
Дакле, никада у животу нисам никоме, ниједном мушкарцу, нити жени, приговарао, нити оспоравао да уживају у ономе што желе, па било то пијење ракије или вина, или пушење. Мој брат је почео да пуши цигарете у својој 40-тој години, и никад му нисам реч рекао у смислу ограничавања или оспоравања.
Било је пријатеља који нису могли, или хтели, да се уздрже у пићу. Њих сам одвео, однео или одвезао до куће, а да им никад нисам то поменуо.
И сам сам волео да попијем, само док ми је било пријатно. Градимире, можда ћеш се сетити да смо на овом месту причали о крњевачким винима, а са другима сам причао о тамњаники, коју сам куповао и слике овде постављао... Дакле, пријатељу, мора да ти је пажњу одвукла твоја друга страст (или прва) па си нешто помешао.
Изногуде, пријатељу и колега, ник сам променио онда када сам пожелео да иза својих постова станем и својим правим именом. Не само именом него и фотографијама. Нека сви знају ко им и шта пише.
Живели, пријатељи! Пријатно вам било.
Поздрављам и остале истините пријатеље са овога форума.
Dragi Milorade i Iznogude, eto malo se off - topikujemo ali je sve ipak vezano za BG. Vukoman i ostali nece nas verovatno banovati zbog toga.
Naravno, pomesao sam mnoge stvari ali se secam svega u vezi nasih ranijih kontakata. Naravno da je sve enoloska sala. I ja, buduci valjda neki kukavicki patriota, [ mada su Nemci, recimo, 1954g. jednom mom pokojnom kolegi i prijatelju rekli na duvanskom kiosku u Hanoveru - a Nemci imaju bolna iskustva s patriotizmom kao i mi ] : "patirot - idiot". Rat je tada bio isuvise blizak i patriotizam mozda, za njih, preskupo placen ( a za koga nije ). Naravno, da ovim ne aludiram na Iznogudov vinski, gosudarstveno/domacinski patriotizam jer i ja trenutno pijem sicevacko belo i favorizujem ga nad uvoznim. Sicevacko belo nije mi poslao zokibenzinac vec prijatelji iz Crvene Reke, qui legit intellegit!
Moj post samo je hteo da ukaze dokle koincidencije mogu da stignu. I Ivo Andric, proveo je rano detinjstvo i ovekovecio Visegrad, na brodu "Visegrad" odvezen je Jadranom u Mariborsku kaznionu a umro je u Boegradu u zgradi stare VMA (ul. Visegradska). Tako bivaju te slucajnosti. Pa i sa "Chardonnay"-om, tobom ( Miloradom ) i ul. Milorada Jovanovica u Beogradu koja je centar krcmljenja uvoznog Chardonnay. To sam slucajno uocio na etiketi i zao mi je ako sam isuvise izmesao stvari.
Iskreno, uz pozdrave i u tvoje zdravlje popicu jednu casu Chardonnea iz ul. Milorada Jovanovica br. 5 ali i casu crvenoreckog belog.
G-din Dundo, takodje ljubitelj vina ( pri cemu bi Runde "dizao nos" ), nece imati nista protiv na ove off - topike iako je prividno zasao u "proslost" ovog Foruma. Na srecu, ovo je misnomer, jer jedino na ovom Forumu i po 'Istorijskim institutima' "proslost", koja moze da revidira (osvetli) sadasnji trenutak, i sama se time obnavlja.
P.S. Imam svoje razloge da budem neopozivo ubedjen da nasi preci, toboze istruleli, itekako nadgledaju zbivanja "ovde" ali se ne mesaju kao ni "mama i tata" "cerki i zetu" - "deda unuku". Gde je srca - nema mrca!
U zdravlje i nazdravljenije Miloradu, Isnogood-u, bez zanemarivanja nasih onih sjajnih teleskopista proslog kojima nismo ( iz zaborava ili zanesenosti kvalitetom priloga ) blegovremeno ukazali svoju zahvalnost...
Pozdrav o=d ..
Теразије, Зима у Београду, 1956.
Медија центар ОДБРАНА – Фото-архива
Hvala Medijskom centru Odbrana i Vukomanu.
Hvala i Stenliju ....
Ko je dotični gdin Stenli ?
Umro Nikola Pavićević Stenli
Doajen fotoreportera (93) i zaljubljenik u sport biće kremiran prekosutra na Novom groblju u Beogradu (14,30 č)
Preksinoć je u Beogradu preminuo Nikola Pavićević (rođen 20. decembra 1919). Stenli (nadimak je dobio po čuvenom američkom komičaru, jer je u ono gladno predratno vreme bio mršav kao on) biće kremiran prekosutra na beogradskom Novom groblju (14,30 č).
U penziju otišao kao vojni fotoreporter u činu kapetana prve klase. Da se za fotografiju dodeljuju činovi bio bi – maršal!
Obožavao je svoj posao i zbog toga je u svojoj kući bio – u prolazu. Prokrstario je onu Jugoslaviju uzduž i popreko uključujući i karaule.
Rođen je u Podgorici od oca koji se vratio iz Amerike i majke, koju je za ceo život zapamtio kao svog anđela. Dečaštvo je proveo u Peći, a u ratu ga je privila Srbija. Jedan od poslednjih lučonoša duha starog Beograda, a u isto vreme i ushićen nekadašnjim Osjekom i Mariborom, Vojvodinom u kojoj niko nikoga nije pitao ko je, šta je i odakle je, i oduševljen prijateljstvima iz Praga. I veliki poštovalac „Politike” i njene kuće.
Slikao je Tita, ali nije ga privlačilo da bude „dvorski fotograf”. „Poziranje može da slika svako”, objašnjavao je.
Voleo je život i želeo je da ga ovekoveči, pa se zato od fotoaparata odvojio tek letos kad je pao u postelju. A dotad je za svoju dušu slikao decu kako se igraju, penzionere kako hrane golubove, prolaznike na beogradskim ulicama i brodove na Dunavu...
Ali, najveća ljubav mu je bio sport. Nije imao živce da prati prenose. Rezultate je saznavao „slučajno”, u jutarnjim vestima.
Bio je, ako se tako može reći, po nacionalnosti – „partizanovac”. Ali navijač starog kova, koji voli svoje, a skida kapu pred majstorima drugih.
Ljubimac mu je bio Bobek, Čajkovskog je dizao u nebesa. S tom prvom generacijom Partizanovih sportista je bio nerazdvojan, čak i kućni prijatelj. Ali, vrata su mu širom bila otvorena: od Fudbalskog kluba Crvena zvezda do ženskog Rukometnog kluba Halas Jožef.
Dobio je bezbroj priznanja, među ostalima i ordenje, međutim, time se nije hvalio. Ali jeste prijateljima koje je imao na sve strane i u svim pokolenjima.
A mnoge fotografije, od onih s utakmice Partizana s moskovskim CDKA, 6. decembra 1945, koje su postale slavne koliko i oni koji su na njima (zajedničke slike Bobeka i Mitića, Partizan – Real na ledu u prvom Kupu šampiona u fudbalu, poslednja fotografija Bezbijevih „beba” pre avionske katastrofe u Minhenu, itd) njegovo su delo. I jedno objašnjenje, koje je čuo i usvojio: „Nije potpisan fotoreporter? Onda je Stenli.”
I. C.
Трг Николе Пашића, Изградња Дома синдиката, 1955.
Медија центар ОДБРАНА – Фото-архива
Трг Николе Пашића, Изградња Дома синдиката, 1955.
Медија центар ОДБРАНА – Фото-архива