Dva portreta Milana Jovanovića...
Prema reversima prvi bi trebalo da je iz 1893, a drugi posle 1896, a pre juna 1903 (datiranja prema knjizi Milan Jovanović - Fotograf Gorana Malića)
Gospodine Dundo, Jaša Almuli me je pronašao preko mobilnog telefona,i moli da mu
pomognem da stupi u vezu sa vama,pošto nema vašu adresu,ako hoćete odgovorite mu
na ovo pismo koje vam šaljem.
pozdrav,
Joca Ristich
Postovani gospodine Risticu
Niam u stnju da kopirm pismo koje sam prko onog sajta poslao Dundu. Budite zato ljubazni pa mu posaljite ovo moje pismo Vama.
Porucujem mu da je moj stric Josif Almuli, koga su Nemci ubili 1941, bio muz Sofije Djordjevic Almili, o kojoj je on trtazio podatke. Ja imam neke informacije i zeleo bih da sa Dundom stupim u kontakt ako dobijem njegovu adresu.
Са интересовањем и изненађењем примио сам Ваше писмо са копијом писма годподина Јаше Алмули. Нисам очекивао да ће неко после толико времена да реагује на моје питање. Свакако ћу што пре да одговорим господину Алмули директно преко е-мејла.
Изгледа ми да је господин Јаша Алмули разумео да тражим податке о супрузи његовог стрица, Софији Ђорђевић Алмули. Ја сам њу међутим добро познавао и имао контакта такорећи до краја њеног живота. Прича је по мало романтична и врло тужна. Брачни пар Алмули је имао као послугу један брачни пар Словака са два синчића. Он је радио као шофер, можда и баштован, а она је обављала разне кућне послове. На несрећу тај Словак се разболи од туберкулозе и убрзо затим умре. Брачни пар Алмули се реши да усвоји једног од двојице дечака, то је био старији, Павле. Е, тај Павле је касније био мој добар школски друг и одржавали смо контакт све до пре неколико година, када смо почели да мењамо места живљења и (од старости) губимо адресе.
После убиства Јосифа Алмулија тетка Софија је остала без имовине и без средстава. Живела је под врло скромним условима у једном станчићу, али за школовање и васпитање Павла налазила је увек нека средства. О тој жени хероју могле би да се испричају многе приче: за њу је Павле био више него рођени син. Павле је завршио медицину, постао је војни лекар, догурао је до пуковника, а тетка Софија је још увек бдила над њим. Жена којој одајем неограничено поштовање.
Као што се види, знам други део приче. Желео сам да сазнам нешто и из првог дела. Полажем наде у помоћ господина Јаше Алмули.
Захваљујем Вам на посредовању и поздрављам срдачно
Prema reversima prvi bi trebalo da je iz 1893, a drugi posle 1896, a pre juna 1903 (datiranja prema knjizi Milan Jovanović - Fotograf Gorana Malića)
pomognem da stupi u vezu sa vama,pošto nema vašu adresu,ako hoćete odgovorite mu
na ovo pismo koje vam šaljem.
pozdrav,
Joca Ristich
Поштовани господине Ристићу,
Са интересовањем и изненађењем примио сам Ваше писмо са копијом писма годподина Јаше Алмули. Нисам очекивао да ће неко после толико времена да реагује на моје питање. Свакако ћу што пре да одговорим господину Алмули директно преко е-мејла.
Изгледа ми да је господин Јаша Алмули разумео да тражим податке о супрузи његовог стрица, Софији Ђорђевић Алмули. Ја сам њу међутим добро познавао и имао контакта такорећи до краја њеног живота. Прича је по мало романтична и врло тужна. Брачни пар Алмули је имао као послугу један брачни пар Словака са два синчића. Он је радио као шофер, можда и баштован, а она је обављала разне кућне послове. На несрећу тај Словак се разболи од туберкулозе и убрзо затим умре. Брачни пар Алмули се реши да усвоји једног од двојице дечака, то је био старији, Павле. Е, тај Павле је касније био мој добар школски друг и одржавали смо контакт све до пре неколико година, када смо почели да мењамо места живљења и (од старости) губимо адресе.
После убиства Јосифа Алмулија тетка Софија је остала без имовине и без средстава. Живела је под врло скромним условима у једном станчићу, али за школовање и васпитање Павла налазила је увек нека средства. О тој жени хероју могле би да се испричају многе приче: за њу је Павле био више него рођени син. Павле је завршио медицину, постао је војни лекар, догурао је до пуковника, а тетка Софија је још увек бдила над њим. Жена којој одајем неограничено поштовање.
Као што се види, знам други део приче. Желео сам да сазнам нешто и из првог дела. Полажем наде у помоћ господина Јаше Алмули.
Захваљујем Вам на посредовању и поздрављам срдачно
Светозар Јовичић
ДундоДраги господине Дундо,
Хвала Вам за сва Ваша сећања и фотографије које сте несебично поделили са нама и тако нам приближили стари Београд.
Остаје само да жалим што се нисмо лично упознали уз ћевапчиће и вино.
Породицу молим да прими моје искрено саучешће.
Ко од нас, рођених педесетих година прошлог века, није "мерио" број ципеле на овом "апарату"?
Архитекта Јосиф Најман је средином тридесетих је 11 својих изведених зграда упаковао у разгледницу. Не знам локације две зграде десно.
Са терасе у Кнеза Милоша 91, поглед на Кнеза Милоша 93 (стари бројеви 79 и 81).
Ђумрукана после савезничког бомбардовања, 1944.