Kad Gavrilo promoviše svoje "poštare", da i ja malo promovišem svoje "vodenjake".
Da počnem od jednog od najpoznatijih, a o kome na internetu gotovo da i nema pomena, osim jedne male sličice...
Никола И. Стаменковић је рођен у Београду 21. марта 1858. године. Отац му је био Игњат Стаменковић, угледан и богат абаџија београдски, а мајка Славка.
Основну школу учио је код Саборне Цркве између 1864. и 1868. године. Два разреда гимназије завршио је у Првој београдској Гимназији 1868-1870, када се уписао у трећи разред Реалке, коју је завршио 1874. године. У то време Реалка је имала само шест разреда. По завршетку Реалке уписао се на технички факултет тадашње Велике школе, коју је завршио 1879. године (због српско-турског рата изгубљена је једна година). На даље школовање отишао је у Минхен, где је студирао на инжењерском одсеку минхенске политехнике. Као и други студенти из Србије у то време, на немачком универзитету практично је поново започео студирање, као да је завршио гимназију.
По завршетку студија у Минхену вратио се у Србију, где је примљен у државну службу, прво у железничком одељењу Министарства грађевина, 15. јула 1885. као подинжењер II класе, а затим као подинжењер I класе, у београдском округу, 22. децембра исте године.
Дипломски државни испит је положио у јесен 1886. године и унапређен је у инжењера VI класе, 11. јануара 1887. године. Те године се кандидовао и за професора техничког факултета, где га је колегијум изабрао, а Краљ избор потврдио указом од 21. новембра. Као професор Велике школе је био два пута декан, а једном и ректор, а био је и први декан Универзитета, када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет. Важио је за одличног и систематичног предавача, а превео је и први уџбеник из хидротехнике, књигу Густава Толкмита „Основи хидротехнике“ (1900).
Са Миливојем Јоксимовићем покренуо је 1990. године „Српски технички лист“, у коме је марта исте године постао уредник. О Духовима те године, образовано је Удружење српских инжењера и архитеката, које је Српски технички лист примило као свој орган, а Никола Стаменковић је, са малим прекидом, остао његов уредник и главни сарадник све до 1903. године. За то време је био члан управног одбора тог Удружења, 1901. је изабран за потпредседника, а од 1902. до 1904. је био његов председник.
Од 28. марта до 11. августа 1903. године био је председник београдске општине, при чему је значајну пажњу посветио изградњи канализације, калдрмисању улица, изградњи кеја, и сл.
Иницијативом Николе Стаменковића је 1905. године образовано у Министарству народне привреде Хидротехничко одељење „у циљу регулисања и одржавања текућих вода, однсно ради спречавања поплава, исушивања мочвара, наводњавања и уопште ради употребе вода.“ Ово одељење је имало и Управу вода, на чијем челу је у почетку био Никола Стаменковић.
Као стручњак-хидротехничар био је врло угледан и биран је у комисије за сва важна хидротехничка питања у Србији. Руководио је радовима око истраживања воде у Врањској Бањи, Смедеревској Паланци, Бањи Ковиљачи, Крагујевцу, Ваљеву, и др. Са колегама Андром Ј. Стевановићем и Тошом Селесковићем радио је на пројекту купатила у Врањској Бањи, а са Драгутином Ј. Ђорђевићем на пројекту купатила у Бањи Ковиљачи. Такође, радио је на пројекту повезивања Дунав и Вардара долинама Велике и Јужне Мораве. Писао је и о регулисању речних токова, са нагласком на Мораву и уређење Ђердапа, као и о подизању пристаништа у Београду.
Посебну пажњу заслужује његов рад везан за канализацију Београда, о чему је често писао у Српском техничком листу.
Био је одликован орденом Св. Саве V и III реда, Св. Ане III реда, Карађорђевом звездом III реда, Белим орлом IV реда и медаљом Српског црвеног крста.
Био је ожењен, али му је жена умрла пре њега, па се након њене смрти о петоро деце старао сам. Живео је на Теразијама.
Умро је 12. јануара 1910. године у Нишу, у 52. години, од срца.
Ovi podaci se nalaze u tekstu koji je povodom njegove smrti objavljen u časopisu Srpski tehnički list, a i svi potonji stručni tekstovi o njemu u raznim zbornicima sa Građevinskog fakulteta, sa savetovanja iz Akademije nauka, uglavnom se
zasnivaju na istim podacima.
Ono što bih voleo da pronađem je adresa na kojoj je živeo na Terazijama. U Srpskom tehničkom listu, kada je umro, kažu da je posmrtna povorka iz crkve došla do njegove kuće na Terazijama, iz koje se čuo lelek njegove 90-togodišnje majke.
Iza njega je ostalo, petoro dece siročića. Da li znate gde bih mogao da nađem više podataka o njemu i njegovoj porodici? Ima li neko neku bolju fotografiju - ova je iz Srpskog tehničkog lista...
Прелиставам неке ствари које сам раније само прелетао па сам се замислио над ове две слике. Прва ми је нешто позната али не могу никако да је сместим а за другу немам појма где је. Претпостављам да је то неки војнички дом белих Руса али ако неко зна нешто више или може да погоди шта пише било би још лепше.
Живели, даме и господо! Драго ми је што смо заједно доспели довде.Волео бих да вас све видим.Ако се Уличар прихвати организације:
+ 1
Ево, прихватам се драге воље : ) Што се мене тиче, можемо било који дан. Можда, да би оставили довољно времена за припреме, у наредни понедељак. Претпостављам да ћемо се налазити око 8? За место састанка предлажем "Орашац" ако буде било лепо време (због башче) или "Шумадију" зарад гурмалука. Једино што не знам колико вам је ова друга ван путева и домашаја. Примају се и остали предлози.
Мој глас иде за "Орашац". Из познатих и разумљивих разлога. . А за "Шумадију", морам признати, да не знам тачно ни где је. .
Мени не одговара ништа пре недеље, а може и у понедељак.
Слажем се за Орашац, у понедељак, у осам!
Увек је задовољство видети старе пријатеље.
Пријављујем се и најављујем кашњење. Не могу стићи пре 9.
Поздрав, Аеропут.
"A man is not old until regrets take the place of dreams." - John Barrymore
Прелиставам неке ствари које сам раније само прелетао па сам се замислио над ове две слике. Прва ми је нешто позната али не могу никако да је сместим а за другу немам појма где је. Претпостављам да је то неки војнички дом белих Руса али ако неко зна нешто више или може да погоди шта пише било би још лепше.
Пише: Russisches( )Schutzkorps Serbien Русский охра( )нный корпус Belgrad Banjica
Прелиставам неке ствари које сам раније само прелетао па сам се замислио над ове две слике. Прва ми је нешто позната али не могу никако да је сместим а за другу немам појма где је. Претпостављам да је то неки војнички дом белих Руса али ако неко зна нешто више или може да погоди шта пише било би још лепше.
Пише: Russisches( )Schutzkorps Serbien Русский охра( )нный корпус Belgrad Banjica
Илити: Руски заштитни корпус.
Схватио! Дом РЗК-а у касарнама у Улици незнаног јунака. Хвала још једном.
У чему је "штос" са делимично истуреним спратовима? Није ово једина зграда и усамљени пример овакве градње у то доба па ме интересује у чему је практична страна за цик-цак фасадном линијом спрата?
То сам се ја питао још поодавно, али не нађосмо још одговора. Заиста занимљиво. Ништа ми не пада на памет а изгледа да су и данашњим грађевинцима овакве технике непознате.
Осећам се као да сам дипломирао :-)
Хвала господине Вукоман!
Користим ову прилику да се и ја свима вама захвалим.
До пре 2 године, Београд је за мене био непознат град.
Знао сам само за Скупштину, торањ на Авали и Калемегдан.
Ето, а сад бих могао бити туристички водич.
Da počnem od jednog od najpoznatijih, a o kome na internetu gotovo da i nema pomena, osim jedne male sličice...
Никола И. Стаменковић је рођен у Београду 21. марта 1858. године. Отац му је био Игњат Стаменковић, угледан и богат абаџија београдски, а мајка Славка.
Основну школу учио је код Саборне Цркве између 1864. и 1868. године. Два разреда гимназије завршио је у Првој београдској Гимназији 1868-1870, када се уписао у трећи разред Реалке, коју је завршио 1874. године. У то време Реалка је имала само шест разреда. По завршетку Реалке уписао се на технички факултет тадашње Велике школе, коју је завршио 1879. године (због српско-турског рата изгубљена је једна година). На даље школовање отишао је у Минхен, где је студирао на инжењерском одсеку минхенске политехнике. Као и други студенти из Србије у то време, на немачком универзитету практично је поново започео студирање, као да је завршио гимназију.
По завршетку студија у Минхену вратио се у Србију, где је примљен у државну службу, прво у железничком одељењу Министарства грађевина, 15. јула 1885. као подинжењер II класе, а затим као подинжењер I класе, у београдском округу, 22. децембра исте године.
Дипломски државни испит је положио у јесен 1886. године и унапређен је у инжењера VI класе, 11. јануара 1887. године. Те године се кандидовао и за професора техничког факултета, где га је колегијум изабрао, а Краљ избор потврдио указом од 21. новембра. Као професор Велике школе је био два пута декан, а једном и ректор, а био је и први декан Универзитета, када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет. Важио је за одличног и систематичног предавача, а превео је и први уџбеник из хидротехнике, књигу Густава Толкмита „Основи хидротехнике“ (1900).
Са Миливојем Јоксимовићем покренуо је 1990. године „Српски технички лист“, у коме је марта исте године постао уредник. О Духовима те године, образовано је Удружење српских инжењера и архитеката, које је Српски технички лист примило као свој орган, а Никола Стаменковић је, са малим прекидом, остао његов уредник и главни сарадник све до 1903. године. За то време је био члан управног одбора тог Удружења, 1901. је изабран за потпредседника, а од 1902. до 1904. је био његов председник.
Од 28. марта до 11. августа 1903. године био је председник београдске општине, при чему је значајну пажњу посветио изградњи канализације, калдрмисању улица, изградњи кеја, и сл.
Иницијативом Николе Стаменковића је 1905. године образовано у Министарству народне привреде Хидротехничко одељење „у циљу регулисања и одржавања текућих вода, однсно ради спречавања поплава, исушивања мочвара, наводњавања и уопште ради употребе вода.“ Ово одељење је имало и Управу вода, на чијем челу је у почетку био Никола Стаменковић.
Као стручњак-хидротехничар био је врло угледан и биран је у комисије за сва важна хидротехничка питања у Србији. Руководио је радовима око истраживања воде у Врањској Бањи, Смедеревској Паланци, Бањи Ковиљачи, Крагујевцу, Ваљеву, и др. Са колегама Андром Ј. Стевановићем и Тошом Селесковићем радио је на пројекту купатила у Врањској Бањи, а са Драгутином Ј. Ђорђевићем на пројекту купатила у Бањи Ковиљачи. Такође, радио је на пројекту повезивања Дунав и Вардара долинама Велике и Јужне Мораве. Писао је и о регулисању речних токова, са нагласком на Мораву и уређење Ђердапа, као и о подизању пристаништа у Београду.
Посебну пажњу заслужује његов рад везан за канализацију Београда, о чему је често писао у Српском техничком листу.
Био је одликован орденом Св. Саве V и III реда, Св. Ане III реда, Карађорђевом звездом III реда, Белим орлом IV реда и медаљом Српског црвеног крста.
Био је ожењен, али му је жена умрла пре њега, па се након њене смрти о петоро деце старао сам. Живео је на Теразијама.
Умро је 12. јануара 1910. године у Нишу, у 52. години, од срца.
Ovi podaci se nalaze u tekstu koji je povodom njegove smrti objavljen u časopisu Srpski tehnički list, a i svi potonji stručni tekstovi o njemu u raznim zbornicima sa Građevinskog fakulteta, sa savetovanja iz Akademije nauka, uglavnom se
zasnivaju na istim podacima.
Ono što bih voleo da pronađem je adresa na kojoj je živeo na Terazijama. U Srpskom tehničkom listu, kada je umro, kažu da je posmrtna povorka iz crkve došla do njegove kuće na Terazijama, iz koje se čuo lelek njegove 90-togodišnje majke.
Iza njega je ostalo, petoro dece siročića. Da li znate gde bih mogao da nađem više podataka o njemu i njegovoj porodici? Ima li neko neku bolju fotografiju - ova je iz Srpskog tehničkog lista...
БЕОГРАД - Спомен-плоча песнику Стевану Раичковићу откривена је данас на згради у Улици светог Саве 11 на Врачару, где је песник живео 40 година.
Njegova zena Bojana mi je predavala psihologiju u II beogradskoj gimnaziji. Fina gospodja.
Прелиставам неке ствари које сам раније само прелетао па сам се замислио над ове две слике. Прва ми је нешто позната али не могу никако да је сместим а за другу немам појма где је. Претпостављам да је то неки војнички дом белих Руса али ако неко зна нешто више или може да погоди шта пише било би још лепше.
+ 1
Ево, прихватам се драге воље : ) Што се мене тиче, можемо било који дан. Можда, да би оставили довољно времена за припреме, у наредни понедељак. Претпостављам да ћемо се налазити око 8? За место састанка предлажем "Орашац" ако буде било лепо време (због башче) или "Шумадију" зарад гурмалука. Једино што не знам колико вам је ова друга ван путева и домашаја. Примају се и остали предлози.
Мој глас иде за "Орашац". Из познатих и разумљивих разлога.
Мени не одговара ништа пре недеље, а може и у понедељак.
Слажем се за Орашац, у понедељак, у осам!
Увек је задовољство видети старе пријатеље.
Пријављујем се и најављујем кашњење.
Поздрав, Аеропут.
Пише:
Russisches( )Schutzkorps Serbien
Русский охра( )нный корпус
Belgrad Banjica
Илити: Руски заштитни корпус.
Поздрав, Аеропут.
Добро, Жиле, само да знамо.
За ово „старе“ плаћаш додатно пиће!
Ондак ћеш да пазиш на олаку употребу епитета.
Ето га: нисмо још сасвим сигурни како је изгледала ограда на шеталишту пре Првог рата, али сада знамо како је изгледао након њега, тј. 1930-их. Лепо!
Пише:
Russisches( )Schutzkorps Serbien
Русский охра( )нный корпус
Belgrad Banjica
Илити: Руски заштитни корпус.
Схватио! Дом РЗК-а у касарнама у Улици незнаног јунака. Хвала још једном.
У чему је "штос" са делимично истуреним спратовима? Није ово једина зграда и усамљени пример овакве градње у то доба па ме интересује у чему је практична страна за цик-цак фасадном линијом спрата?
То сам се ја питао још поодавно, али не нађосмо још одговора. Заиста занимљиво. Ништа ми не пада на памет а изгледа да су и данашњим грађевинцима овакве технике непознате.
Осећам се као да сам дипломирао :-)
Хвала господине Вукоман!
Користим ову прилику да се и ја свима вама захвалим.
До пре 2 године, Београд је за мене био непознат град.
Знао сам само за Скупштину, торањ на Авали и Калемегдан.
Ето, а сад бих могао бити туристички водич.