Izvinjavam se što pitam: da li je u monografiji otkrivena lokacija kafane koju je držao Čukar i da li postoji fotografija ovog objekta?
I mene interusuje da li u knjizi ima nešto o letnjikovcu Matje Bana...naročito slike...
Монографију сам прелиставао целих 10 минута и након тога је заборавим код кума у колима. У понедељак ћу је имати код себе, па ћу Вам одговорити на Ваша питања.
Иначе оно што знам од раније, Чукарова кафана је била на простору данашњег Југопетрола (некадашњег Шела), а кућа Матије Бана је мистерија, мада неки тврде да је кућа била негде изнад Пожешке улице.
Иначе оно што знам од раније, Чукарова кафана је била на простору данашњег Југопетрола (некадашњег Шела), а кућа Матије Бана је мистерија, мада неки тврде да је кућа била негде изнад Пожешке улице.
Priča se da je bila na mestu stuba "tobogana" između Ade i Banovog brda...
Evo, bas svima na Forumu i virt. 'van' njega ( tj. starim forumasima-osnivacima, dakle, i dalje osnovnoj embrionskoj kicmi Foruma, koji su se malkice povukli ali, u stvari, nisu ), pridruzujuci se G-dinu Dundu cestitam: HRISTOS - VOSKRESE !
Podrazumevam, ponavljajuci se opet namerno, u cestitci i uvazene: Kasinu,Gavrila,Rundea, Francuza, Putnika, MZ-a, a kako da izbegnem i bauk baukampfa ( tj. vec implikovane otacke ), goluba i novije bolleta 011, Topcidera, a o mici milovanovicu i slicnim junacima da i ne pominjem! Dosta znacajnih forumasa nisam naveo doslovce jer ... kapljica ... .
Jedino, kako su ovo pilici obojeni g-dine Dundo? Pa valjda se jaja boje a ne ... .
Последњих дана имали смо довољно прилике да прочитамо текстове о бисти Владислава Рибникара, а исто тако и да видимо фотографије те бисте. Том приликом пало ми је на памет, да ми, чланови форума ПОЛИТИКИН забавник, нисмо потрошили скоро ни једну реч на познату београдску породицу Рибникар. Изненађујуће је и то да ћемо и у Википедији наћи само шаку нетачних података о тој породици.
За овај унос изабрао сам једну од чланица те велике породице, једну од најдражих другарица из детињства, другарицу с којом сам се играо у школском дворишту и школском ходнику, исто тако и у башти виле на Топчидерском брду (једно време долазио сам више пута са друговима и другарицама у ту вилу). То је била другарица која ми је прирасла за срце и које се и данас често и радо сећам. Милица, праунука Владислава Рибникара, чију бисту смо гледали последњих дана. Овде је фотографија из 1940. године:
Недавно сам, тражећи податке о Милици, наишао на један чланак у новосадском „Дневнику“. Дозвољавам себи да тај чланак пренесем у целини.
◊◊◊◊
Сећање на Милицу Рибникар
Из тихог, ненаметљивог живота који је последњих година проводила у својој породици, Милица Рибникар (1931-2002) је пре непуне деценије отишла у још нечујнији простор сенки и успомена.
Студије, каталози, новински записи сведоче о тренуцима када је уметник присутан у јавном животу, када излаже, даје интервјуе, оставља забелешке о свом делу. Међутим, мали број података налазимо о тренуцима када се угасе рефлектори, када тече стваралачки процес, и почну да се смењују заноси и затишија инспирације.
Свој афинитет за сликарство Милица Рибникар је открила случајно, посетивши једном приликом атеље Марија Маскарелија. Опчињена сликама и бојама, још као гимназијалка се уписала на вечерњи курс УЛУС-а. У њеном једноставном, готово једнолинијском цртежу Коста Хакман је пре наслутио будућег вајара, него сликара. Жеља да се настави школовање и усаврше стечена знања, само је дошла као логичан след ствари. Ликовну академију у Београду завршила је у класи професора Сретена Стојановића и Илије Коларевића. После тога, примљена је у мајсторску радионицу Томе Росандића.
Поред Милице Рибникар, код Росандића су стицали знање и Анте Гржетић, Ана Бешлић, Олга Јанчић, Сава Сандић, Јован Солдатовић и Ратомир Стојадиновић. За усавршавање полазника била је битна и могућност путовања на Запад, што се одиграло низом студентских екскурзија у Париз и на венецијанска бијенала. Поред тога, изложба Хенрија Мура у Београду (1955) искоришћена је за посету британског уметника Росандићевој радионици и разговор са студентима. Чињеница да су се на београдској сцени појавиле скулпторке које су поставиле радикална решења обликовања, задобио је и популарни, митски карактер што се очитавало и на једној карикатури са Аном Бешлић, Олгом Јанчић, Олгом Јеврић, Милицом Рибникар и критичарком Катарином Амброзић.
Срећом да међу педагозима Рибникареве није било оних који су у другима настојали да „произведу„ сопствени сензибилитет и стил, што јој је дало могућност да од самих почетака развије особен осећај за форму. Поводом њене треће самосталне изложбе приређене 1996. у Поклон збирци Рајка Мамузића у Новом Саду, тадашњи кустос и аутор поставке Надежда Јовановић записаће да дело Милице Рибникар „није класичан бунт„. Оно својом “појавношћу и затвореношћу” пред данашњим светом указује на “бег из стварности у свет емоција” у којем уметница “налази лепоту, топлину, мекоћу и остварење сопственог идеала„.
Као да су о њој и њеном стваралаштву требало да пишу лепа, мирна пера естета и песника, а не критичари који најчешће указују на структуру дела или стил, занемарујући једноставну и честиту природу ове уметнице. Међутим, потврда њеног дара стизала је и од једних и од других. За наручени монументални споменик на Црном врху (1961), Васко Попа је написао стихове који су аплицирани на ово спомен-обележје. О стваралаштву Милице Рибникар писали су Марко Челебоновић, Павле Васић, Миодраг Коларић, Момчило Стевановић, Катарина Амброзић, Надежда Јовановић, Миодраг Кујунџић. Дирљива сведочанства о личности уметнице налазимо у интервјуима и текстовима Ане Бешлић, Олге Боснић и Страје Шуљагића.
Рибникарева је урадила већи број рељефа, женских актова, портрета, фигурина и јавних споменика. На интерном конкурсу (1953) за фигуру Јована Стерије Поповића, за Стеријино позорје, добила је прву награду. Према решењу Милице Рибникар, 1977. подигнута је Скадарлијска чесма, а била је и коаутор идејног пројекта ТВ куле на Иришком венцу. Аутор је великог броја портрета, углавном уметника, њених колега и пријатеља (Марио Маскарели, Петар Омчикус, Изет Хајдархоџић, Јованка Бјегојевић, Александар Јоксимовић). Мање је познато да се у стваралачком опусу Милице Рибникар налази и већи број уља, пастела и колажа.
Њене скулптуре налазе се у колекцијама МСУ у Београду, Музеју “Политике”, Поклон збирци Рајка Мамузића, Народном музеју на Цетињу. Већи број дела Милице Рибникар налазио се у приватним збиркама - Катарине Амброзић, Душана Ристића, Васка Попе, Милице Зорић, Јаре Рибникар, Здравка Вуковића, Миле Меденице, као других породица из Новог Сада, Београда, Дубровника, Сарајева, Сплита.
Синиша Ковачевић
Изданак чувене породице
Милица је била једно од двоје деце Владислава Сл. Рибникара, архитекте по образовању, који је био директор „Политике„, и професора Музичке академије и музичког критичара Стане Ђурић (касније Стана Ђурић-Клајн). Стана Ђурић је била угледна пијанисткиња и најзаслужнија је за успешан рад Музичке секције Удружења “Цвијета Зузорић”. После Другог светског рата, била је секретар и сарадник Музиколошког института САНУ и аутор значајних студија из историје српске музике. Владислав се касније оженио ћерком клавирског педагога Емила Хајека, Јаром, која је објавила неколико запажених романа и књига мемоарске прозе.
Милица Рибникар се удала за Угљешу Богуновића (1922-1994), архитекту светских признања и значаја, познатог по пројектима стадиона „Ташмајдан„, зграде листа „Политика„, ТВ торњева на Авали и Фрушкој гори, као и пројекту по којем је 1967. преуређена некадашња боемска Скадарлија.
Jedino, kako su ovo pilici obojeni g-dine Dundo? Pa valjda se jaja boje a ne ... .
Ziveli! - svima ... g.
Ну, это по русски. Тамо сам нашао слику. И све може да се обоји кад се хоће. И нас су бојили како је ко хтео. А жеља ми је да се окупимо као ови пилићи и да нам не смета што смо различито обојени.
Живели! Тренутно имам добру капљицу у чаши па бих желео да можемо да је поделимо. Нажалост могу да је пребацим само у своја уста.
Moj tata je imao isti Opel Rekord model 1958me svetlo plavi sa belim krovom.Secam se kada su ga deda i tata doterali iz Ljubljane u 2 posle ponoci.Kasnije je imao broj BG 28-67
Ево га један такав из 1958. године (истина друге боје) снимљен прошле године на изложби олдтајмера на Саобраћајном факултету. Можете га видети и ове године и то наредне суботе (21. април) када се као и сваке године на Саобраћајном факултету одржава годишњи скуп Удружења историчара аутомобилизма. Истог дана, од 12 до 13.30 у амфитеатру факултета ће бити неколико занимљивих излагања на тему историје моторизације код нас, а једно од њих је прича о слепом београдском шоферу Божидару Тврдишићу који је тридесетих година прошлог века држао бензинску пумпу у Дечанској улици.
I mene interusuje da li u knjizi ima nešto o letnjikovcu Matje Bana...naročito slike...
Монографију сам прелиставао целих 10 минута и након тога је заборавим код кума у колима. У понедељак ћу је имати код себе, па ћу Вам одговорити на Ваша питања.
Иначе оно што знам од раније, Чукарова кафана је била на простору данашњег Југопетрола (некадашњег Шела), а кућа Матије Бана је мистерија, мада неки тврде да је кућа била негде изнад Пожешке улице.
Иначе оно што знам од раније, Чукарова кафана је била на простору данашњег Југопетрола (некадашњег Шела), а кућа Матије Бана је мистерија, мада неки тврде да је кућа била негде изнад Пожешке улице.
Priča se da je bila na mestu stuba "tobogana" između Ade i Banovog brda...
Evo, bas svima na Forumu i virt. 'van' njega ( tj. starim forumasima-osnivacima, dakle, i dalje osnovnoj embrionskoj kicmi Foruma, koji su se malkice povukli ali, u stvari, nisu ), pridruzujuci se G-dinu Dundu cestitam: HRISTOS - VOSKRESE !
Podrazumevam, ponavljajuci se opet namerno, u cestitci i uvazene: Kasinu, Gavrila, Rundea, Francuza, Putnika, MZ-a, a kako da izbegnem i bauk baukampfa ( tj. vec implikovane otacke ), goluba i novije bolleta 011, Topcidera, a o mici milovanovicu i slicnim junacima da i ne pominjem! Dosta znacajnih forumasa nisam naveo doslovce jer ... kapljica ... .
Jedino, kako su ovo pilici obojeni g-dine Dundo? Pa valjda se jaja boje a ne ... .
Ziveli! - svima ... g.
Последњих дана имали смо довољно прилике да прочитамо текстове о бисти Владислава Рибникара, а исто тако и да видимо фотографије те бисте. Том приликом пало ми је на памет, да ми, чланови форума ПОЛИТИКИН забавник, нисмо потрошили скоро ни једну реч на познату београдску породицу Рибникар. Изненађујуће је и то да ћемо и у Википедији наћи само шаку нетачних података о тој породици.
За овај унос изабрао сам једну од чланица те велике породице, једну од најдражих другарица из детињства, другарицу с којом сам се играо у школском дворишту и школском ходнику, исто тако и у башти виле на Топчидерском брду (једно време долазио сам више пута са друговима и другарицама у ту вилу). То је била другарица која ми је прирасла за срце и које се и данас често и радо сећам. Милица, праунука Владислава Рибникара, чију бисту смо гледали последњих дана. Овде је фотографија из 1940. године:
Недавно сам, тражећи податке о Милици, наишао на један чланак у новосадском „Дневнику“. Дозвољавам себи да тај чланак пренесем у целини.
◊ ◊ ◊ ◊
Сећање на Милицу Рибникар
Из тихог, ненаметљивог живота који је последњих година проводила у својој породици, Милица Рибникар (1931-2002) је пре непуне деценије отишла у још нечујнији простор сенки и успомена.
Студије, каталози, новински записи сведоче о тренуцима када је уметник присутан у јавном животу, када излаже, даје интервјуе, оставља забелешке о свом делу. Међутим, мали број података налазимо о тренуцима када се угасе рефлектори, када тече стваралачки процес, и почну да се смењују заноси и затишија инспирације.
Свој афинитет за сликарство Милица Рибникар је открила случајно, посетивши једном приликом атеље Марија Маскарелија. Опчињена сликама и бојама, још као гимназијалка се уписала на вечерњи курс УЛУС-а. У њеном једноставном, готово једнолинијском цртежу Коста Хакман је пре наслутио будућег вајара, него сликара. Жеља да се настави школовање и усаврше стечена знања, само је дошла као логичан след ствари. Ликовну академију у Београду завршила је у класи професора Сретена Стојановића и Илије Коларевића. После тога, примљена је у мајсторску радионицу Томе Росандића.
Поред Милице Рибникар, код Росандића су стицали знање и Анте Гржетић, Ана Бешлић, Олга Јанчић, Сава Сандић, Јован Солдатовић и Ратомир Стојадиновић. За усавршавање полазника била је битна и могућност путовања на Запад, што се одиграло низом студентских екскурзија у Париз и на венецијанска бијенала. Поред тога, изложба Хенрија Мура у Београду (1955) искоришћена је за посету британског уметника Росандићевој радионици и разговор са студентима. Чињеница да су се на београдској сцени појавиле скулпторке које су поставиле радикална решења обликовања, задобио је и популарни, митски карактер што се очитавало и на једној карикатури са Аном Бешлић, Олгом Јанчић, Олгом Јеврић, Милицом Рибникар и критичарком Катарином Амброзић.
Срећом да међу педагозима Рибникареве није било оних који су у другима настојали да „произведу„ сопствени сензибилитет и стил, што јој је дало могућност да од самих почетака развије особен осећај за форму. Поводом њене треће самосталне изложбе приређене 1996. у Поклон збирци Рајка Мамузића у Новом Саду, тадашњи кустос и аутор поставке Надежда Јовановић записаће да дело Милице Рибникар „није класичан бунт„. Оно својом “појавношћу и затвореношћу” пред данашњим светом указује на “бег из стварности у свет емоција” у којем уметница “налази лепоту, топлину, мекоћу и остварење сопственог идеала„.
Као да су о њој и њеном стваралаштву требало да пишу лепа, мирна пера естета и песника, а не критичари који најчешће указују на структуру дела или стил, занемарујући једноставну и честиту природу ове уметнице. Међутим, потврда њеног дара стизала је и од једних и од других. За наручени монументални споменик на Црном врху (1961), Васко Попа је написао стихове који су аплицирани на ово спомен-обележје. О стваралаштву Милице Рибникар писали су Марко Челебоновић, Павле Васић, Миодраг Коларић, Момчило Стевановић, Катарина Амброзић, Надежда Јовановић, Миодраг Кујунџић. Дирљива сведочанства о личности уметнице налазимо у интервјуима и текстовима Ане Бешлић, Олге Боснић и Страје Шуљагића.
Рибникарева је урадила већи број рељефа, женских актова, портрета, фигурина и јавних споменика. На интерном конкурсу (1953) за фигуру Јована Стерије Поповића, за Стеријино позорје, добила је прву награду. Према решењу Милице Рибникар, 1977. подигнута је Скадарлијска чесма, а била је и коаутор идејног пројекта ТВ куле на Иришком венцу. Аутор је великог броја портрета, углавном уметника, њених колега и пријатеља (Марио Маскарели, Петар Омчикус, Изет Хајдархоџић, Јованка Бјегојевић, Александар Јоксимовић). Мање је познато да се у стваралачком опусу Милице Рибникар налази и већи број уља, пастела и колажа.
Њене скулптуре налазе се у колекцијама МСУ у Београду, Музеју “Политике”, Поклон збирци Рајка Мамузића, Народном музеју на Цетињу. Већи број дела Милице Рибникар налазио се у приватним збиркама - Катарине Амброзић, Душана Ристића, Васка Попе, Милице Зорић, Јаре Рибникар, Здравка Вуковића, Миле Меденице, као других породица из Новог Сада, Београда, Дубровника, Сарајева, Сплита.
Синиша Ковачевић
Изданак чувене породице
Милица је била једно од двоје деце Владислава Сл. Рибникара, архитекте по образовању, који је био директор „Политике„, и професора Музичке академије и музичког критичара Стане Ђурић (касније Стана Ђурић-Клајн). Стана Ђурић је била угледна пијанисткиња и најзаслужнија је за успешан рад Музичке секције Удружења “Цвијета Зузорић”. После Другог светског рата, била је секретар и сарадник Музиколошког института САНУ и аутор значајних студија из историје српске музике. Владислав се касније оженио ћерком клавирског педагога Емила Хајека, Јаром, која је објавила неколико запажених романа и књига мемоарске прозе.
Милица Рибникар се удала за Угљешу Богуновића (1922-1994), архитекту светских признања и значаја, познатог по пројектима стадиона „Ташмајдан„, зграде листа „Политика„, ТВ торњева на Авали и Фрушкој гори, као и пројекту по којем је 1967. преуређена некадашња боемска Скадарлија.
Ziveli! - svima ... g.
Ну, это по русски. Тамо сам нашао слику. И све може да се обоји кад се хоће. И нас су бојили како је ко хтео. А жеља ми је да се окупимо као ови пилићи и да нам не смета што смо различито обојени.
Живели! Тренутно имам добру капљицу у чаши па бих желео да можемо да је поделимо. Нажалост могу да је пребацим само у своја уста.
Moj tata je imao isti Opel Rekord model 1958me svetlo plavi sa belim krovom.Secam se kada su ga deda i tata doterali iz Ljubljane u 2 posle ponoci.Kasnije je imao broj BG 28-67
Ево га један такав из 1958. године (истина друге боје) снимљен прошле године на изложби олдтајмера на Саобраћајном факултету. Можете га видети и ове године и то наредне суботе (21. април) када се као и сваке године на Саобраћајном факултету одржава годишњи скуп Удружења историчара аутомобилизма. Истог дана, од 12 до 13.30 у амфитеатру факултета ће бити неколико занимљивих излагања на тему историје моторизације код нас, а једно од њих је прича о слепом београдском шоферу Божидару Тврдишићу који је тридесетих година прошлог века држао бензинску пумпу у Дечанској улици.