А ја сам читао да је један од власника кафане био изузетно добар и душеван човек, па кад би га гости питали како неког од њих воли, он би одговарао: "Волим га ка сина!". И од тог времена настаде име кафане "Касина".
Скоро сам писао (када сам објашњавао немачки и француски назив Официрског дома - СКЦ, на неким разгледницама) одакле је и до нас дошао назив касина. Изи то зна, ал тера комендију! Може му се јер смо ем колеге, ем путујемо истом трасом ГСП-а . Уствари, овде сам само хтео да покажем слични след размишљања код објашњења за име села Каона, код Кучева. Живео сам у Кучеву, па ми је познато локално тумачење, а оно је да је неки даса кренуо у швалерацију, па је угледао неку згодну девојку у даљини. И тако гледајући, он се питао: „Ка она - ка није?“ (Као да је она, али и као да није? Да ли је то она код које сам кренуо?). Стварно тумачење потиче од подводног, блатњавог, каљужног, калног земљишта. Тако постоји и Кална (код Књажевца), а ова Каона јој је само имењакиња (прелаз л у о), као и Каона код Лучана, или манастир Каона код Владимираца... Поздрав за Изија!
Пошто је код нас увек било блата за извоз , нарочито у Поморављу, (а данас увозимо земљу у облику цигле и црепа) било је и других, сличних, назива за насеља. Тако имамо Црни Као (генитив: Црног Кала) код Баточине и код Ражња...
Нисам поновио неке од слика које сам раније скенирао из часописа...
Погледам један стари пост. Кад оно - изненађење!
Једне слике нема, а једна слика је замењена атрактивнијом!
Знам да то није нико радио овде.
Нема везе, обрисаћемо ове две слике на оригиналном посту.
Господо форумаши, СВАКА ЧАСТ! Последњих десетак страна је опет онај стари добри форум, пун лепих фотографија и
сјајних причица! Не знам која је од које боља! СЈАЈНО!
А ја сам читао да је један од власника кафане био изузетно добар и душеван човек, па кад би га гости питали како неког од њих воли, он би одговарао: "Волим га ка сина!". И од тог времена настаде име кафане "Касина".
Скоро сам писао (када сам објашњавао немачки и француски назив Официрског дома - СКЦ, на неким разгледницама) одакле је и до нас дошао назив касина. Изи то зна, ал тера комендију! Може му се јер смо ем колеге, ем путујемо истом трасом ГСП-а . Уствари, овде сам само хтео да покажем слични след размишљања код објашњења за име села Каона, код Кучева. Живео сам у Кучеву, па ми је познато локално тумачење, а оно је да је неки даса кренуо у швалерацију, па је угледао неку згодну девојку у даљини. И тако гледајући, он се питао: „Ка она - ка није?“ (Као да је она, али и као да није? Да ли је то она код које сам кренуо?). Стварно тумачење потиче од подводног, блатњавог, каљужног, калног земљишта. Тако постоји и Кална (код Књажевца), а ова Каона јој је само имењакиња (прелаз л у о), као и Каона код Лучана, или манастир Каона код Владимираца... Поздрав за Изија!
Пошто је код нас увек било блата за извоз , нарочито у Поморављу, (а данас увозимо земљу у облику цигле и црепа) било је и других, сличних, назива за насеља. Тако имамо Црни Као (генитив: Црног Кала) код Баточине и код Ражња...
Прелаз л у о се јавља у речима где је у старословенском био глас "самогласно л". Мислим да се као посебност овај глас задржао још само у пољском језику али су се у другим словенским језицима развили одговарајући рефлекси. Тако се у Мирослављевом јеванђељу јавља рефлекс >лу који и данас постоји у јужњачком дијалекту (Слунце), у бугарском је рефлекс >л. Рефлекс >л имамо и у случају речи сол које се трансформисало у сол и со. Да ово не би било ОТ, да наведем два примера. Управо рефлекс л>о се јавља у случају имена Београда (Белград > Београд) а као спомен на наш стари изговор остало је име града како га изговарају неки други словенски народи (Македонци на пр.) и западњаци (Belgrad, Belgrade, Belgrado). И не само то. На територији Београда имамо још један сличан пример са називом места Вреоци код Лазаревца. Стари назив Вреоца био је Врелци (самогласно л) због извора топле воде којих је било у околини села. Парааутохтоно становништво Вреоца су иначе досељеници од пре 200 и више година из Македоније који су задржали стари говор са "самогласним л" и носним гласовима (који су се такође од свих словенских језика једино задржали у пољском). И док данас млађи и средовечни становници Вреоца кажу да су вреочани, још по који старац каже да је врелчанин јер је до пре 20-30 година била сасвим нормална и правилна употреба "Вреоци" за место "врелчанин" за становника.
Ovo je Budimpešta, pored Dunava.
Пошто је код нас увек било блата за извоз , нарочито у Поморављу, (а данас увозимо земљу у облику цигле и црепа) било је и других, сличних, назива за насеља. Тако имамо Црни Као (генитив: Црног Кала) код Баточине и код Ражња...
Нисам поновио неке од слика које сам раније скенирао из часописа...
Погледам један стари пост. Кад оно - изненађење!
Једне слике нема, а једна слика је замењена атрактивнијом!
Знам да то није нико радио овде.
Нема везе, обрисаћемо ове две слике на оригиналном посту.
сјајних причица! Не знам која је од које боља! СЈАЈНО!
Ова друга као да је Јеремијина?
Нову причу о деци са улице читајте у Неиздржу...
Пошто је код нас увек било блата за извоз , нарочито у Поморављу, (а данас увозимо земљу у облику цигле и црепа) било је и других, сличних, назива за насеља. Тако имамо Црни Као (генитив: Црног Кала) код Баточине и код Ражња...
Прелаз л у о се јавља у речима где је у старословенском био глас "самогласно л". Мислим да се као посебност овај глас задржао још само у пољском језику али су се у другим словенским језицима развили одговарајући рефлекси. Тако се у Мирослављевом јеванђељу јавља рефлекс >лу који и данас постоји у јужњачком дијалекту (Слунце), у бугарском је рефлекс >л. Рефлекс >л имамо и у случају речи сол које се трансформисало у сол и со. Да ово не би било ОТ, да наведем два примера. Управо рефлекс л>о се јавља у случају имена Београда (Белград > Београд) а као спомен на наш стари изговор остало је име града како га изговарају неки други словенски народи (Македонци на пр.) и западњаци (Belgrad, Belgrade, Belgrado). И не само то. На територији Београда имамо још један сличан пример са називом места Вреоци код Лазаревца. Стари назив Вреоца био је Врелци (самогласно л) због извора топле воде којих је било у околини села. Парааутохтоно становништво Вреоца су иначе досељеници од пре 200 и више година из Македоније који су задржали стари говор са "самогласним л" и носним гласовима (који су се такође од свих словенских језика једино задржали у пољском). И док данас млађи и средовечни становници Вреоца кажу да су вреочани, још по који старац каже да је врелчанин јер је до пре 20-30 година била сасвим нормална и правилна употреба "Вреоци" за место "врелчанин" за становника.
Најстарија...
1913 година...
1918-1941...