Добра стара времена. Било би лепо ако би неко имао слике са железничке станице из тог времена, великог броја путника, станичне плакате, бифе и сл.
У то време скоро сви су ишли на море. Сећам се да је мој отац целу ноћ дежурао у реду да би купио резервације за воз за Сплит. Стајали би у чекаоници пред затвореним шалтером до негде око 4 ујутру а онда би их избацили напоље због прања подова. Сви у реду би дисциплиновано чекали ван станице до 6 сати а онда би поново ушли и заузели своја места у реду. После тога, поносно би се враћао кући са резервацијама где би га ми сви дочекивали као хероја.
Дан пре самог пута, отац и ја ишли би смо на станицу да видимо каква је "ситуација", тј. какве су гужве. То је у ствари била пријатна шетња која је будила путну грозницу. Сутрадан би смо, обично, узимали један већи такси, како је мој отац телефоном наручивао да би сви ми стали и кофери и торбе, и онда одлазили на станицу. Наравно, све док не би смо сели на наша места постојала је опасност да ће неко ту да седне јер се често дешавало да станични службеник изда дупле резервације.
Iste godine održana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu izložba »Beogradska postmoderna – antologija postmoderne«, po tezi Dragoša Kalajića, na kojoj su bila prezentovana dela Bogdana Bogdanovića, Milene Pavlović-Barili, Leonida Šejke, Dragoša Kalajića, Vesne Vujice, Predraga Pedje Ristića, Mustafe Musića, Slobodana Maldinija, Stevana Žutića. Na izložbi je odbio da učestvuje Dejan Ećimović jer se nije složio sa konceptom izložbe. Kritičar Zoran Manević je projekat »kuće u Grockoj« Predraga Pedje Ristića uporedio sa kasnim primerima Kojićevog folklorizma, Žutićevu »Electric chair in red neon« sa sličnim idejama konstruktivista, Maldinijev projekt »Hrama vertikalne simetrije« je smatrao bliskim monumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u totalitarnim režimima pred Drugi svetski rat, kao na primer u projektu italijanskih autora za beogradsku Operu iz 1939. godine. Na izložbi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: »...Post-moderna se suprotstavlja »internacionalnom stilu«, o kome svedoče »blokovi spavaonica« Novog Beograda, izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubrištima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju staništa, ne za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa dušom. Zato je moderna arhitektura bezdušna, a Post-moderna hrabro ističe značaj ljudske duše. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizičke, već i duhovne, psihološke, duševne potrebe tog konkretnog čoveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta već odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se ruše »blokovi spavaonica« jer samo očajnici pristaju da žive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja čoveka hoće da svede na mrava« (iz Manifesta »Beogradske vertikale«, Dragoša Kalajića).
S. Maldini
Музикалне вечери на старом „Инштитуту“ Виша женска школа у Београду је установљена 17. јуна 1863. године, а предавања су отпочела 1. октобра исте године. Ова школа, која је кроз дуги низ година васпитавала будуће мајке, добре домаћице и спремала учитељице и наставнице, прва је почела да приређује интимније школске и породичне забаве и балове, који су у своје доба за женску младеж имали и васпитни карактер. Данас више не постоји стара зграда Више женске школе, која је старим генерацијама више била позната под именом „Инштитут“, и која се налазила у Улици краљице Наталије. Доцније, претворена у Женску гимназију, зграда Више женске школе је срушена 1931. године и на њеном месту је подигнута нова палата Друге женске гимназије. Ред је да се данас сетимо с великим пијететом не само ове школе, већ и њене прве управитељке Катарине Миловук, која је на том положају послужила пуних тридесет година (1863-1893), која је давала иницијативу целом нашем женском покрету својега доба и којој, најзад, припада највећа заслуга за приређивање чувених забава и балова у Вишој женској школи. Иницијативом Катарине Миловук, жене високе културе и велике енергије, основано је, 1875. године, у Београду Женско друштво, као прво женско удружење Српкиња. Пре тога, наше Јеврејке су већ имале своје друштво. Убрзо затим, заузимањем Катарине Миловук, основана је у Београду Женска радничка школа и Базар, који су касније с великим успехом и пред страним светом репрезентовале наше народне уметничке радове. Као музикална жена, која је поред свог мужа, Милана Миловука, професора и првог хоровође Првог београдског певачког друштва, добила још већу музичку културу, Катарина Миловук је у своме дому пружала гостима ретко задовољство да слушају класичну и модерну музику. У Вишој женској школи она је 1889. године основала Женско музикално друштво, а наставнице су биле певе чланице хора. Ова женска музикална установа била је центар око којега су се окупљале, музички надарене, и женске и мушке особе. Више пута је краљица Наталија посећивала Вишу женски школу. И то покадкад сасвим изненада. Тек се спусти пешице из двора, са својом дворском дамом, кроз стрму и узану Девојачку улицу и зачас се нађе у некој учионици, у којој одседи читав час. А тада се већ знало да ће после овакве посете следовати из двора пуне корпе бонбона и чоколада за све ученице. Краљица Наталија је својом високом посетом више пута удостојила музикалне вечери Женског музикалног друштва, и том приликом је држала серкл с многим женама. Сећам се баш како су једне вечери на оваквој забави Ваљевке добиле од краљице Наталије велики комплимент. У току представљања свих чланица музикалног друштва, краљица је поздравила и потпуковниковицу Ломићку, поред које су стојале још три њене Ваљевке. Непосредно после тога, краљица Наталија је изјавила: – Пало ми је у очи да су све Ваљевке, које су ми досад представљене, биле лепе жене...
(одломак из књиге која се управо појавила у књижарама)
Добра стара времена. Било би лепо ако би неко имао слике са железничке станице из тог времена, великог броја путника, станичне плакате, бифе и сл.
У то време скоро сви су ишли на море. Сећам се да је мој отац целу ноћ дежурао у реду да би купио резервације за воз за Сплит. Стајали би у чекаоници пред затвореним шалтером до негде око 4 ујутру а онда би их избацили напоље због прања подова. Сви у реду би дисциплиновано чекали ван станице до 6 сати а онда би поново ушли и заузели своја места у реду. После тога, поносно би се враћао кући са резервацијама где би га ми сви дочекивали као хероја.
Дан пре самог пута, отац и ја ишли би смо на станицу да видимо каква је "ситуација", тј. какве су гужве. То је у ствари била пријатна шетња која је будила путну грозницу. Сутрадан би смо, обично, узимали један већи такси, како је мој отац телефоном наручивао да би сви ми стали и кофери и торбе, и онда одлазили на станицу. Наравно, све док не би смо сели на наша места постојала је опасност да ће неко ту да седне јер се често дешавало да станични службеник изда дупле резервације.
Na izložbi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: »...Post-moderna se suprotstavlja »internacionalnom stilu«, o kome svedoče »blokovi spavaonica« Novog Beograda, izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubrištima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju staništa, ne za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa dušom. Zato je moderna arhitektura bezdušna, a Post-moderna hrabro ističe značaj ljudske duše. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizičke, već i duhovne, psihološke, duševne potrebe tog konkretnog čoveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta već odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se ruše »blokovi spavaonica« jer samo očajnici pristaju da žive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja čoveka hoće da svede na mrava« (iz Manifesta »Beogradske vertikale«, Dragoša Kalajića).
S. Maldini
(Извор: Музеј града Београда)
Виша женска школа постојала је од 1863 до 1930, школовање је трајало 6 година а једна од управитељица, Катарина Миловук, је издала прве уџбенике.
Pop Lukina ulica, Državna štamparija
Izvor: Muzej grada Beograda
Музикалне вечери на старом „Инштитуту“
Виша женска школа у Београду је установљена 17. јуна 1863. године, а предавања су отпочела 1. октобра исте године. Ова школа, која је кроз дуги низ година васпитавала будуће мајке, добре домаћице и спремала учитељице и наставнице, прва је почела да приређује интимније школске и породичне забаве и балове, који су у своје доба за женску младеж имали и васпитни карактер.
Данас више не постоји стара зграда Више женске школе, која је старим генерацијама више била позната под именом „Инштитут“, и која се налазила у Улици краљице Наталије. Доцније, претворена у Женску гимназију, зграда Више женске школе је срушена 1931. године и на њеном месту је подигнута нова палата Друге женске гимназије.
Ред је да се данас сетимо с великим пијететом не само ове школе, већ и њене прве управитељке Катарине Миловук, која је на том положају послужила пуних тридесет година (1863-1893), која је давала иницијативу целом нашем женском покрету својега доба и којој, најзад, припада највећа заслуга за приређивање чувених забава и балова у Вишој женској школи.
Иницијативом Катарине Миловук, жене високе културе и велике енергије, основано је, 1875. године, у Београду Женско друштво, као прво женско удружење Српкиња. Пре тога, наше Јеврејке су већ имале своје друштво. Убрзо затим, заузимањем Катарине Миловук, основана је у Београду Женска радничка школа и Базар, који су касније с великим успехом и пред страним светом репрезентовале наше народне уметничке радове.
Као музикална жена, која је поред свог мужа, Милана Миловука, професора и првог хоровође Првог београдског певачког друштва, добила још већу музичку културу, Катарина Миловук је у своме дому пружала гостима ретко задовољство да слушају класичну и модерну музику. У Вишој женској школи она је 1889. године основала Женско музикално друштво, а наставнице су биле певе чланице хора. Ова женска музикална установа била је центар око којега су се окупљале, музички надарене, и женске и мушке особе.
Више пута је краљица Наталија посећивала Вишу женски школу. И то покадкад сасвим изненада. Тек се спусти пешице из двора, са својом дворском дамом, кроз стрму и узану Девојачку улицу и зачас се нађе у некој учионици, у којој одседи читав час. А тада се већ знало да ће после овакве посете следовати из двора пуне корпе бонбона и чоколада за све ученице.
Краљица Наталија је својом високом посетом више пута удостојила музикалне вечери Женског музикалног друштва, и том приликом је држала серкл с многим женама. Сећам се баш како су једне вечери на оваквој забави Ваљевке добиле од краљице Наталије велики комплимент. У току представљања свих чланица музикалног друштва, краљица је поздравила и потпуковниковицу Ломићку, поред које су стојале још три њене Ваљевке. Непосредно после тога, краљица Наталија је изјавила:
– Пало ми је у очи да су све Ваљевке, које су ми досад представљене, биле лепе жене...
(одломак из књиге која се управо појавила у књижарама)