Мрзи ме да идем по вароши и купујем одећу. Ко ме зна, разумеће. Нема за Марка капа. Мислим, нема капе довољно великог броја. А тамо где има, ’оће да ме одмеравају погледом. Зато у Отвореном тржном центру на Новом Београду (бувља пијаца, мада од бува нема ни "б") знам две-три тезге где купујем само по броју. Људи ме знају, па ме понекад и телефоном зову кад добију оно што обично тражим.
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
- Нисам погрешио. Скупи те паре и добро чувај, неко ће ти украсти...
Dvostruki blagoslov nije izmakao pametnom autoru posta, cenjenom Gavrilu. Ipak smo zakinuti, mada oplemenjeni dogadjajem, jer se ne kaze kako je andjeoski "malac" reagovao na jos 500 din u "spilu". grk
...па ћу се сам повући како бих направио простор јер није ми жеља да будем досадан било коме а нарочито не из обести.
Господине Бађунове, мени ни једна Ваша порука није била досадна, а сигуран сам да има и других форумаша који деле моје мишљење. На форуму учествујемо ради себе, а не ради других. Ако је Вама форум неинтересантан, напустите га. У супротном немојте да се поводите за укусом или неукусом других. Свако има своје проблеме, а и право да се иживи и изреагује на свој начин, својим рукописом и у свом стилу. Наши смо. Не треба бити малодушан, не треба пренаглити, а ако нас нешто и заболи, прећи ћемо преко тога. Сутра ће све да изгледа друкчије.
Биће ми јако жао ако одете и недостајаће ми Ваши увек добри прилози. Молим Вас, размислите добро.
Dvostruki blagoslov nije izmakao pametnom autoru posta, cenjenom Gavrilu. Ipak smo zakinuti, mada oplemenjeni dogadjajem, jer se ne kaze kako je andjeoski "malac" reagovao na jos 500 din u "spilu". grk
Мислим да је паметно зауставити се на време. Свако има право да сам смисли наставак, онакав какав му годи. Углавном, све се лепо окончало. Дошао је трамвај...
Хвала господи Музичару, Грку и Дунду.
У глави ми се слажу приче о још два истинита догађаја о деци са улице. Биће за неко време...
Jeftu M. Pavlovića smo retko pominjali. Da li neko ima širu priču, i fotke, naravno.
(Franče, pogledaj privatn u pošto...........)
Jefta Pavlović
Mihailo Polit-Desančić
Milan Piroćanac
Aleksandar Karađorđević
Anastas Jovaanović
Žarko Miladinović
Miša Mihailović
Ivan Hribar
Jovan Jovanović
Anton Korošec
Boža Vilović
Ante Trumbić
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
- Нисам погрешио. Скупи те паре и добро чувај, неко ће ти украсти...
Dvostruki blagoslov nije izmakao pametnom autoru posta, cenjenom Gavrilu. Ipak smo zakinuti, mada oplemenjeni dogadjajem, jer se ne kaze kako je andjeoski "malac" reagovao na jos 500 din u "spilu". grk
Господине Бађунове, мени ни једна Ваша порука није била досадна, а сигуран сам да има и других форумаша који деле моје мишљење. На форуму учествујемо ради себе, а не ради других. Ако је Вама форум неинтересантан, напустите га. У супротном немојте да се поводите за укусом или неукусом других. Свако има своје проблеме, а и право да се иживи и изреагује на свој начин, својим рукописом и у свом стилу. Наши смо. Не треба бити малодушан, не треба пренаглити, а ако нас нешто и заболи, прећи ћемо преко тога. Сутра ће све да изгледа друкчије.
Биће ми јако жао ако одете и недостајаће ми Ваши увек добри прилози. Молим Вас, размислите добро.
Београд кога више нема / Деца са улице.
Ово је дивна прича о Београду кога има. И срећан сам што је тако. И радујем се што сам је прочитао.
Мислим да је паметно зауставити се на време. Свако има право да сам смисли наставак, онакав какав му годи. Углавном, све се лепо окончало. Дошао је трамвај...
Хвала господи Музичару, Грку и Дунду.
У глави ми се слажу приче о још два истинита догађаја о деци са улице. Биће за неко време...
...Једном мом саговорнику субота, 5. април 1941. године, остао је у сећању као предиван пролећни дан.
И мени је 23. март 1999. остао у истом таквом сећању. Предиван пролећни дан.
И мени,тада ми је рођендан...а онда,ајде у униформу...