Пријатељи,
Не љутите се на мене што последњих неколико дане не постујем као обично.
Просто, стигли су ме неки необављени послови на послу и код куће, па се то мора обавити...
А мало ме је поткачило и оно што неки зову зимска депресија.
Не волим зиму, не збох хладноће и бљузгавице, него због кратких и тмурних дана.
Међутим, данас као да сам добио инјекцију оптимизма! Не бојте се, нису никаква вештачка стимулативна средства!
Пун елана, обавио сам неке послове, који су ме чекали месец дана.
Видим да ни ви нисте губили време. Можда иде спорије него пре. Сигурно да је тако, зато што нас је мање. Верујем да ће се се "пробудити" још неки учесници, када се мало одморе и смире од узбуђења којих смо имали. А и "засврбеће" их сигурно, па ето њих!
Требало је да дођете на Веснину промоцију. Било је лепо, емотивно и помало узбудљиво. А и "после" је било лепо код Тозе. Сели смо у дно сале и распричали се уз бело које је одабрао Грк. Било је и друштва које није са форума (лепо за освежење) мада ми се чини, по разговору, да нису странци/киње. Биће да су из категорије "гости". Можда ћемо и неке од њих ускоро видети на форуму. Сад нас гледају и смешкају се!
Београд, тридесете године 20. века. Једна ушушкана дворишна зграда (из улице 27. марта), врата са стаклима; пећи на ложење, необични комади намештаја у грађанској породици Мојсиловић; необично филтрирана светлост кроз гране бројног дрвећа, и-- деца.
Задивљена сам како је фотограф успоео да искаже лични однос ( љубав) према детету које је овековечио...
Мали медаљони за вечност...интимна историја обичних тренутака
(овакав плетени намештај за децу могао је да се набави у Балканској улици, при самом углу са Народног фронта. Мајстор је правио и намештај-играчке, па сам ја имала орман, кревете и столице за лутку...)
Још пар обичних тренутака:
Богами, морало је да се запне...
...али онда је следила и награда.
Мале плетене столичице и сточићи могли су да се купе и код корпара на вашарима и пијацама. Претпостављам да је ова столичица купљена на топчидерском вашару (ко о чему, баба о уштипцима).
Увек сам причала да твоје очи одају тугу, што не зна се одакле је, да скривају сузе што никад нису исплакане, ко зна што. Можда зато што мушкарци никад не плачу.
Увек си причао да волиш како смејем се, јер сва топлина коју дајем смехом сећа те на неког кога си као дете много волео и ког си једног јутра заувек изгубио. Ти и ја, некада… Ми били смо вруће и хладно, ми били смо земља и небо, ми били смо сребро и злато, увек смо двоје ал’ једно.
Увек сам причала да дајем се на чување, твоја девојчица што да одрасте боји се. Немир и спокој твој на крају била сам, она што тебе је од самог себе чувала.
Наша је љубав своје прво јутро видела у столици за љуљање од дрвета. Негде далеко она сада стоји, не мрда, али до краја нас је из далека љуљала.
Ти и ја, некада…
Ми били смо вруће и хладно, ми били смо земља и небо, ми били смо сребро и злато, увек смо двоје ал’ једно.
Da li to znači da se ova ograda danas nalazi u Lješkoj ulici?
Fotografije?
Не љутите се на мене што последњих неколико дане не постујем као обично.
Просто, стигли су ме неки необављени послови на послу и код куће, па се то мора обавити...
А мало ме је поткачило и оно што неки зову зимска депресија.
Не волим зиму, не збох хладноће и бљузгавице, него због кратких и тмурних дана.
Међутим, данас као да сам добио инјекцију оптимизма! Не бојте се, нису никаква вештачка стимулативна средства!
Пун елана, обавио сам неке послове, који су ме чекали месец дана.
Видим да ни ви нисте губили време. Можда иде спорије него пре. Сигурно да је тако, зато што нас је мање. Верујем да ће се се "пробудити" још неки учесници, када се мало одморе и смире од узбуђења којих смо имали. А и "засврбеће" их сигурно, па ето њих!
Требало је да дођете на Веснину промоцију. Било је лепо, емотивно и помало узбудљиво. А и "после" је било лепо код Тозе. Сели смо у дно сале и распричали се уз бело које је одабрао Грк. Било је и друштва које није са форума (лепо за освежење) мада ми се чини, по разговору, да нису странци/киње. Биће да су из категорије "гости". Можда ћемо и неке од њих ускоро видети на форуму. Сад нас гледају и смешкају се!
Задивљена сам како је фотограф успоео да искаже лични однос ( љубав) према детету које је овековечио...
Мали медаљони за вечност...интимна историја обичних тренутака
(овакав плетени намештај за децу могао је да се набави у Балканској улици, при самом углу са Народног фронта. Мајстор је правио и намештај-играчке, па сам ја имала орман, кревете и столице за лутку...)
Још пар обичних тренутака:
Богами, морало је да се запне...
...али онда је следила и награда.
Мале плетене столичице и сточићи могли су да се купе и код корпара на вашарима и пијацама. Претпостављам да је ова столичица купљена на топчидерском вашару (ко о чему, баба о уштипцима).
Снимљено 1934. године, аутор Б. Јовичић.
Уфф. умало да заборавим, поздрав Гаврилу!
Сребро и злато
Увек сам причала да твоје очи одају тугу, што не зна се одакле је, да скривају сузе што никад нису исплакане, ко зна што. Можда зато што мушкарци никад не плачу.
Увек си причао да волиш како смејем се, јер сва топлина коју дајем смехом сећа те на неког кога си као дете много волео и ког си једног јутра заувек изгубио.
Ти и ја, некада…
Ми били смо вруће и хладно, ми били смо земља и небо, ми били смо сребро и злато, увек смо двоје ал’ једно.
Увек сам причала да дајем се на чување, твоја девојчица што да одрасте боји се. Немир и спокој твој на крају била сам, она што тебе је од самог себе чувала.
Наша је љубав своје прво јутро видела у столици за љуљање од дрвета. Негде далеко она сада стоји, не мрда, али до краја нас је из далека љуљала.
Ти и ја, некада…
Ми били смо вруће и хладно, ми били смо земља и небо, ми били смо сребро и злато, увек смо двоје ал’ једно.
Сестре Ковач. Пева Кристина, маестрално. Први пут када сам чуо песму, и схватио шта пева, баш ме је ухватило! Послушајте:
http://www.youtube.com/watch?v=O6_wBHqmMvE
И још нешто: прочитајте песму још једном. И не дозволите себи да је и сами певате у прошлом времену...
Још пар обичних тренутака:
Снимљено 1934. године, аутор Б. Јовичић.
Господине Дундо,... Немам речи...