Već smo pričali o ovom obliku slova - "fontu", ali nikako ne mogu da nađem naziv ovog tipa?
Za ovu je vec utvrdjeno ranije da je Novi sad a ne Beograd ...
Tačno, mene zanima kako se zove ovaj font, koji je između ostalog korišten na mnogim zgradama za ispisivanje naziva ulice, obično na staklu od ulaznih vrata.
Da li se neko seća?
Мени личи на BOOK. Можда се варам али мислим да је "Јеж" одштампао Нушићева сабрана дела крајем 1950-их или почетком 1960-их овим фонтом.
Занимало ме је: шта ли то на немачком значи Offiziersmesse?
Или на француском: le mess des officiers?
За немачки немам одговарајуће тумачење, неко ће вероватно имати.
За француски сам нашао тумачење: официрска кантина.
На чистом српском би најсличнији израз био официрска менза.
Изгледа да наш појам касина потиче од италијанске речи casa, а онда и casina, casino.
Постоје разна значења ове речи. У основи то је кућица, ловачка кућица, летња кућица, колиба.
Међутим, постоје и тумачења као бордел, кантина и казино.
Основно тумачење појма кантина било би: објекат који пре свега служи за исхрану једне групе људи истог занимања, на пример радничка, војничка, морнаричка итд кантина. У кантинама се могло и пити, и поседети, водити друштвени живот, међутим основна намена је била исхрана, у смислу мензе.
Код нас се, крајем 19. века, под касином подразумевао објекат, или само сала, у којем је један друштвени слој задовољавао своје потребе за дружењем. У касинама су се људи дружили породично, ту су долазиле и жене и деца, а не само мушкарци, као у механама или кафанама.
Грађанска касина, која се некад налазила на углу улица Кнез Михаилове и Краља Петра (данас је ту Задужбина Николе Спасића), била је средиште културног и уметничког живота старог Београда. Ту су одржавана посела, поучна предавања, изложбе уметничких дела, читања књижевних дела, песама, приповедака (можда и промоције), концерти... Ту су своја уметничка дела приказивали чувени уметници, композитори, инструменталисти, али и уметници који су се тек представљали београдском друштву. Ту су одржавани први концерти или прве изложбе каснијих чувених уметника. Када би чланови Грађанске касине запазили талентованог музичара, например, који се мучи са неким дотрајалим инструментом, често би сакупили новац и купили би му нов инструмент, или би му обезбедили стипендију за курс, или школовање у иностранству. Дакле, у Грађанској касини се окупљао грађански слој, интелектуалци, трговци, правници, лекари, државни чиновници...
Постојала је и Радничка касина (на углу Дечанске и Нушићеве улице), која је такође своје чланове окупљала због културних или уметничих циљева. Међутим, ниво тих културних потреба је био као код наших некадашњих културно-уметничких друштава (Музика, народне и савремене игре, хорско певање, аматерско позориште, али и предавања у циљу просвећивања радничке класе).
У обема касинама су се окупљали и политичари, који су користили прилику да шире своја убеђења и идеологију.
Касније се назив Касина проширио и на угледније кафане, ресторане у којима су се окупљали озбиљнији становници неког места, где нису залазиле пијанице, пробисвети и сл. Тако је свако место у унутрашњости имало своју Касину.
Сећам се да сам, као клиња, у Петровцу на Млави, ишао са братом и родитељима суботом предвече у Касину, где смо јели ћевапчиће, родитељи су пили пиво, а ми клинци малину са содом.
Хоћемо ли, као када смо сакупљали слике хотела Европа, да на другом програму сакупљамо фотографије српских Касина, по разним местима?
Изгледа да наш појам касина потиче од италијанске речи casa, а онда и casina, casino.
Постоје разна значења ове речи. У основи то је кућица, ловачка кућица, летња кућица, колиба.
Међутим, постоје и тумачења као бордел, кантина и казино.
Основно тумачење појма кантина било би: објекат који пре свега служи за исхрану једне групе људи истог занимања, на пример радничка, војничка, морнаричка итд кантина. У кантинама се могло и пити, и поседети, водити друштвени живот, међутим основна намена је била исхрана, у смислу мензе.
Код нас се, крајем 19. века, под касином подразумевао објекат, или само сала, у којем је један друштвени слој задовољавао своје потребе за дружењем. У касинама су се људи дружили породично, ту су долазиле и жене и деца, а не само мушкарци, као у механама или кафанама.
Грађанска касина, која се некад налазила на углу улица Кнез Михаилове и Краља Петра (данас је ту Задужбина Николе Спасића), била је средиште културног и уметничког живота старог Београда. Ту су одржавана посела, поучна предавања, изложбе уметничких дела, читања књижевних дела, песама, приповедака (можда и промоције), концерти... Ту су своја уметничка дела приказивали чувени уметници, композитори, инструменталисти, али и уметници који су се тек представљали београдском друштву. Ту су одржавани први концерти или прве изложбе каснијих чувених уметника. Када би чланови Грађанске касине запазили талентованог музичара, например, који се мучи са неким дотрајалим инструментом, често би сакупили новац и купили би му нов инструмент, или би му обезбедили стипендију за курс, или школовање у иностранству. Дакле, у Грађанској касини се окупљао грађански слој, интелектуалци, трговци, правници, лекари, државни чиновници...
Постојала је и Радничка касина (на углу Дечанске и Нушићеве улице), која је такође своје чланове окупљала због културних или уметничих циљева. Међутим, ниво тих културних потреба је био као код наших некадашњих културно-уметничких друштава (Музика, народне и савремене игре, хорско певање, аматерско позориште, али и предавања у циљу просвећивања радничке класе).
У обема касинама су се окупљали и политичари, који су користили прилику да шире своја убеђења и идеологију.
Касније се назив Касина проширио и на угледније кафане, ресторане у којима су се окупљали озбиљнији становници неког места, где нису залазиле пијанице, пробисвети и сл. Тако је свако место у унутрашњости имало своју Касину.
Сећам се да сам, као клиња, у Петровцу на Млави, ишао са братом и родитељима суботом предвече у Касину, где смо јели ћевапчиће, родитељи су пили пиво, а ми клинци малину са содом.
Хоћемо ли, као када смо сакупљали слике хотела Европа, да на другом програму сакупљамо фотографије српских Касина, по разним местима?
Bilo bi dobro da to uradi najbolji poznavalac Kasina, sam Kasina.
Već sredinom 70.-tih godina, ističe se grupa tada mladih arhitekata, koju čine Mustafa Musić (rodj. 1949), Marjan Čehovin (rodj. 1950) i posebno, Dejan David Ećimović (1948-2002), bez sumnje jedna medju najznačajnijim ličnostima na srpskoj avangardnoj arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno sa Slobodanom Maldinijem (rodj. 1956) i Stevanom Žutićem (rodj. 1954), delovali su kao grupa »MEČ«. Ova grupa je načinila prvi pomak u srpskoj arhitekturi prema tada nastalom i razvijajućem postmodernizmu. Prema Dejanu Davidu Ećimoviću: »Bilo je to krajem sedamdesetih, kada aktivnosti grupe – uporedjene s maticom zbivanja (u srpskoj arhitekturi) – imaju marginalnu poziciju.... Dejan David Ećimović je 1981. godine svoje projekte predstavio u Londonskom časopisu »AD Architectural design«, a potom je u više navrata odlazio na studijska putovanja u Finsku, Veliku Britaniju i Japan. U okviru aktivnosti grupe »MEČ«, Ećimović je zajedno sa Musićem i ostalima inicirao i pokrenuo izdavanje avangardnog arhitektonskog časopisa »Arhipres«, koji je, medjutim, vrlo brzo ugašen. Godine 2002., usamljen u svojim zamislima, nemoćan da promeni sebe, niti stručnu arhitektonsku javnost, bez posla i osnovne egzistencije, Dejan David Ećimović je izvršio samoubistvo. Mada je za života izradio grandiozan opus zamišljenih arhitektonskih projekata, iza njega nije ostalo niti jedno izvedeno arhitektonsko delo. ,,,,Slobodan Maldini
Мађарски сајт. Поштански аутомобили (можда негде и у Војводини)
Мађарски поштански аутомобили у употреби од 1889. до 1902. године
Мали Пежо, за пражњење поштанских сандучића
Камион Раба, у употреби од 1913. до 1918. г
Запрежна кола за доставу пакета
Таква кола могу да се виде на оној разгледници из Првог светског рата, снимљеној у Кнез Михаиловој улици, испред хотела Русија.
Za ovu je vec utvrdjeno ranije da je Novi sad a ne Beograd ...
Tačno, mene zanima kako se zove ovaj font, koji je između ostalog korišten na mnogim zgradama za ispisivanje naziva ulice, obično na staklu od ulaznih vrata.
Da li se neko seća?
Мени личи на BOOK. Можда се варам али мислим да је "Јеж" одштампао Нушићева сабрана дела крајем 1950-их или почетком 1960-их овим фонтом.
Утовар пошиљака у авион ЈАТ-а
Занимало ме је: шта ли то на немачком значи Offiziersmesse?
Или на француском: le mess des officiers?
За немачки немам одговарајуће тумачење, неко ће вероватно имати.
За француски сам нашао тумачење: официрска кантина.
На чистом српском би најсличнији израз био официрска менза.
Постоје разна значења ове речи. У основи то је кућица, ловачка кућица, летња кућица, колиба.
Међутим, постоје и тумачења као бордел, кантина и казино.
Основно тумачење појма кантина било би: објекат који пре свега служи за исхрану једне групе људи истог занимања, на пример радничка, војничка, морнаричка итд кантина. У кантинама се могло и пити, и поседети, водити друштвени живот, међутим основна намена је била исхрана, у смислу мензе.
Код нас се, крајем 19. века, под касином подразумевао објекат, или само сала, у којем је један друштвени слој задовољавао своје потребе за дружењем. У касинама су се људи дружили породично, ту су долазиле и жене и деца, а не само мушкарци, као у механама или кафанама.
Грађанска касина, која се некад налазила на углу улица Кнез Михаилове и Краља Петра (данас је ту Задужбина Николе Спасића), била је средиште културног и уметничког живота старог Београда. Ту су одржавана посела, поучна предавања, изложбе уметничких дела, читања књижевних дела, песама, приповедака (можда и промоције), концерти... Ту су своја уметничка дела приказивали чувени уметници, композитори, инструменталисти, али и уметници који су се тек представљали београдском друштву. Ту су одржавани први концерти или прве изложбе каснијих чувених уметника. Када би чланови Грађанске касине запазили талентованог музичара, например, који се мучи са неким дотрајалим инструментом, често би сакупили новац и купили би му нов инструмент, или би му обезбедили стипендију за курс, или школовање у иностранству. Дакле, у Грађанској касини се окупљао грађански слој, интелектуалци, трговци, правници, лекари, државни чиновници...
Постојала је и Радничка касина (на углу Дечанске и Нушићеве улице), која је такође своје чланове окупљала због културних или уметничих циљева. Међутим, ниво тих културних потреба је био као код наших некадашњих културно-уметничких друштава (Музика, народне и савремене игре, хорско певање, аматерско позориште, али и предавања у циљу просвећивања радничке класе).
У обема касинама су се окупљали и политичари, који су користили прилику да шире своја убеђења и идеологију.
Касније се назив Касина проширио и на угледније кафане, ресторане у којима су се окупљали озбиљнији становници неког места, где нису залазиле пијанице, пробисвети и сл. Тако је свако место у унутрашњости имало своју Касину.
Сећам се да сам, као клиња, у Петровцу на Млави, ишао са братом и родитељима суботом предвече у Касину, где смо јели ћевапчиће, родитељи су пили пиво, а ми клинци малину са содом.
Хоћемо ли, као када смо сакупљали слике хотела Европа, да на другом програму сакупљамо фотографије српских Касина, по разним местима?
Постоје разна значења ове речи. У основи то је кућица, ловачка кућица, летња кућица, колиба.
Међутим, постоје и тумачења као бордел, кантина и казино.
Основно тумачење појма кантина било би: објекат који пре свега служи за исхрану једне групе људи истог занимања, на пример радничка, војничка, морнаричка итд кантина. У кантинама се могло и пити, и поседети, водити друштвени живот, међутим основна намена је била исхрана, у смислу мензе.
Код нас се, крајем 19. века, под касином подразумевао објекат, или само сала, у којем је један друштвени слој задовољавао своје потребе за дружењем. У касинама су се људи дружили породично, ту су долазиле и жене и деца, а не само мушкарци, као у механама или кафанама.
Грађанска касина, која се некад налазила на углу улица Кнез Михаилове и Краља Петра (данас је ту Задужбина Николе Спасића), била је средиште културног и уметничког живота старог Београда. Ту су одржавана посела, поучна предавања, изложбе уметничких дела, читања књижевних дела, песама, приповедака (можда и промоције), концерти... Ту су своја уметничка дела приказивали чувени уметници, композитори, инструменталисти, али и уметници који су се тек представљали београдском друштву. Ту су одржавани први концерти или прве изложбе каснијих чувених уметника. Када би чланови Грађанске касине запазили талентованог музичара, например, који се мучи са неким дотрајалим инструментом, често би сакупили новац и купили би му нов инструмент, или би му обезбедили стипендију за курс, или школовање у иностранству. Дакле, у Грађанској касини се окупљао грађански слој, интелектуалци, трговци, правници, лекари, државни чиновници...
Постојала је и Радничка касина (на углу Дечанске и Нушићеве улице), која је такође своје чланове окупљала због културних или уметничих циљева. Међутим, ниво тих културних потреба је био као код наших некадашњих културно-уметничких друштава (Музика, народне и савремене игре, хорско певање, аматерско позориште, али и предавања у циљу просвећивања радничке класе).
У обема касинама су се окупљали и политичари, који су користили прилику да шире своја убеђења и идеологију.
Касније се назив Касина проширио и на угледније кафане, ресторане у којима су се окупљали озбиљнији становници неког места, где нису залазиле пијанице, пробисвети и сл. Тако је свако место у унутрашњости имало своју Касину.
Сећам се да сам, као клиња, у Петровцу на Млави, ишао са братом и родитељима суботом предвече у Касину, где смо јели ћевапчиће, родитељи су пили пиво, а ми клинци малину са содом.
Хоћемо ли, као када смо сакупљали слике хотела Европа, да на другом програму сакупљамо фотографије српских Касина, по разним местима?
Bilo bi dobro da to uradi najbolji poznavalac Kasina, sam Kasina.
Dejan David Ećimović je 1981. godine svoje projekte predstavio u Londonskom časopisu »AD Architectural design«, a potom je u više navrata odlazio na studijska putovanja u Finsku, Veliku Britaniju i Japan. U okviru aktivnosti grupe »MEČ«, Ećimović je zajedno sa Musićem i ostalima inicirao i pokrenuo izdavanje avangardnog arhitektonskog časopisa »Arhipres«, koji je, medjutim, vrlo brzo ugašen. Godine 2002., usamljen u svojim zamislima, nemoćan da promeni sebe, niti stručnu arhitektonsku javnost, bez posla i osnovne egzistencije, Dejan David Ećimović je izvršio samoubistvo. Mada je za života izradio grandiozan opus zamišljenih arhitektonskih projekata, iza njega nije ostalo niti jedno izvedeno arhitektonsko delo. ,,,,Slobodan Maldini
MIlane i Mićo... nastavite ovu priču...
Радна места телефонисткиња
Телеграфски апарати типа Хјуз
Шалтер за слање телеграма
Мали Пежо, за пражњење поштанских сандучића
Камион Раба, у употреби од 1913. до 1918. г
Запрежна кола за доставу пакета
Таква кола могу да се виде на оној разгледници из Првог светског рата, снимљеној у Кнез Михаиловој улици, испред хотела Русија.
*******
Поздрав за Нешу!