" Samo mala dopuna u vezi sa zgradom stare električne centrale na Dorćolu podignute 1893. na placu oivičenim ulicama Skender-begovom, Kneginje Ljubice, Dobračinom i Gundulićevim vencem, gde se danas nalazi Muzej nauke i tehnike. Tačno mesto gde se prva centrala nalazila nije tačno utvrđeno ali i na osnovu jednog plana Beograda sa ucrtanim gabaritom zgrade, kao i na osnovu nekih istraživanja, izgleda da se nalazila iza današnje zgrade Muzeja, dublje u bloku koje su formirale pomenute ulice, a kako je oštećena pa i srušena tokom prvog svetskog rata, 1919. je izgrađena nova zgrada (današnja zgrada Muzeja nauke i tehnike) i odatle se Beograd snabdevao električnom energijom sve do izgradnje nove termoelektrane na Dunavu, Snage i svetlost, početkom tridesetih godina XX veka.
Zgradu Gostioničarskog doma su projektovali arhitekti Miša Manojlović i Isak(?) Azriel početkom tridesetih godina i zgrada postoji i dan-danas u ulici Jug Bogdanovoj blizu ugla sa Pop Lukinom.
Пре неколико недеља сам у пар реченица изразио сумњу да је она прича о илегалцу који је спречио разарање палате "Албанија" тачна, а пошто сам (најзад) довршио читање Вишњићеве књиге онда могу укратко да изнесем оно што је он записао.
На првом месту, ова прича се у књизи нигде не помиње, што наравно не мора да значи да није тачни. Али, на самом крају књиге анализирајући резултате борби, аутор наводи да и поред активних илегалних организација и убачених обавештајних група због лоше организације, необучености и нестручности обавештајног кадра њихов рад имао је мало позитивног ефекта, а било је случајева када је био чак и контрапродуктиван.
Немци су доста солидно утврдили не само палату "Албанија" већ и хотеле "Москва" и "Балкан" тако да су они чинили један одбрамбени комплекс који је доста намучио партизане и црвеноармејце током заузимања Теразија. Сваки прозор на "Албанији" затворен је џаковима и претворен у бункер, а цела палата у тврђаву за себе. Пошто сама зграда доминира Теразијама, пуна два дана (од 18. октобра ујутру до 19. октобра увече) нико није могао да пређе брисани простор, а један руски тенк је уништен чим се приближио "Албанији".
Чак и кад су борци 4. батаљона 8. црногорске бригаде 19. октобра ујутро успели заобилазним путем да из Дечанске, пролазећи кроз подруме и рушевине, дођу до почетка Коларчеве, нису смели нос да промоле. По Вишњићу, тек после жестоке артиљеријске припреме увече 19. октобра група бораца успела је да претрчи Коларчеву са једне и Кнез Михајлову са друге стране и да уђе у палату, а онда је кренуло освајање зграде спрат по спрат.
Очигледно, или се поменути обавештајац из Ваше приче љуто преварио у процени или је прича ипак урбана легенда, јер освајање "Албаније" био је мачји кашаљ у поређењу са заузимањем зграде Министарства саобраћаја и Главне железничке станице. Ако су игде Совјети могли да употребе авијацију и артиљерију, то је баш у овом случају јер пуна четири дана нису могли да прођу улицом Милоша Великог.
Читајући књигу, на много места сам приметио да ни Вишњићу није баш сасвим за веровати. Ипак, ево једне приче која звучи доста истинито:
Кад сам већ поменуо убачене обавештајне групе у Београд 1944. године...
У већ више пута цитираној књизи описан је улазак илегалаца у окупирани Београд заплењеним аутомобилом марке "Мерцедес" какав су користили највиши функционери Недићеве владе. Обавештајни официр мајор Милош Вучковић, радиста Миодраг Мировић и партизани браћа Сава и Живојин Анђелковић ушли су Авалским путем у град на основу докумената на име помоћника министра социјалне политике и народног здравља др Србе Ђонића који је дан раније ухваћен. Вучковић је користио његову легитимацију, Мировић четничку легитимацију са потписом Драже Михаиловића, Сава Анђелковић је "унапређен" у секретара помоћника министра а његов брат Живојин је са Мировићем био "пратња". Возио их је Ђонићев возач, а радиостаница је била сакривена иза задњег седишта. У град су ушли после рутинских провера код Трошарине на Вождовцу без икаквих проблема и одмах отишли у припремљену базу испод кокошарника у дворишту куће Даринке Анђелковић у Улице Војводе Бране 59.
Крајем септембра из околине Прокупља возом су у Београд убачени Феђа Добровић и радиста-шифрант Сплићанка Невена Јеличић (удата Полајнер), а радиостаницу унео је у град официр Српске државне страже мислећи да је у питању већа количина дувана. Овај пар није се смео ни са ким у граду повезати већ је требао да ради самостално као покретни обавештајни пункт. У случају опасности нису смели живи да падну у руке непријатељу. У прикупљању, провери, класификацији и анализи обавештајних података имали су потпуно одрешене руке, а да не би били откривени нису смели да емитују узастопне емисије из истог стана. Због тога су поруке емитовали из илегалних станова у Јакшићевој 3, Гундулићевом венцу 36, Карађорђевој 69, Бирчаниновој 20 и Бирчаниновој 56 из стана Руже Прибичевић преко пута војне зграде у којој је емитовала радио-станица немачког Гестапоа.
Вишњић такође наводи да су пред битку и Совјети у Београд убацили своје обавештајце, али других података нема.
у посети "Борби", 1965:
са Мешом Селимовићем:
у посети "Нолиту":
на педесетогодишњици матуре (не чудите се што нема цурица, у питању је IV мушка гимназија):
испред "Шансе":
и једна из Берлина (ставио сам је јер је лепа):
Zgradu Gostioničarskog doma su projektovali arhitekti Miša Manojlović i Isak(?) Azriel početkom tridesetih godina i zgrada postoji i dan-danas u ulici Jug Bogdanovoj blizu ugla sa Pop Lukinom.
Miloš "
Пре неколико недеља сам у пар реченица изразио сумњу да је она прича о илегалцу који је спречио разарање палате "Албанија" тачна, а пошто сам (најзад) довршио читање Вишњићеве књиге онда могу укратко да изнесем оно што је он записао.
На првом месту, ова прича се у књизи нигде не помиње, што наравно не мора да значи да није тачни. Али, на самом крају књиге анализирајући резултате борби, аутор наводи да и поред активних илегалних организација и убачених обавештајних група због лоше организације, необучености и нестручности обавештајног кадра њихов рад имао је мало позитивног ефекта, а било је случајева када је био чак и контрапродуктиван.
Немци су доста солидно утврдили не само палату "Албанија" већ и хотеле "Москва" и "Балкан" тако да су они чинили један одбрамбени комплекс који је доста намучио партизане и црвеноармејце током заузимања Теразија. Сваки прозор на "Албанији" затворен је џаковима и претворен у бункер, а цела палата у тврђаву за себе. Пошто сама зграда доминира Теразијама, пуна два дана (од 18. октобра ујутру до 19. октобра увече) нико није могао да пређе брисани простор, а један руски тенк је уништен чим се приближио "Албанији".
Чак и кад су борци 4. батаљона 8. црногорске бригаде 19. октобра ујутро успели заобилазним путем да из Дечанске, пролазећи кроз подруме и рушевине, дођу до почетка Коларчеве, нису смели нос да промоле. По Вишњићу, тек после жестоке артиљеријске припреме увече 19. октобра група бораца успела је да претрчи Коларчеву са једне и Кнез Михајлову са друге стране и да уђе у палату, а онда је кренуло освајање зграде спрат по спрат.
Очигледно, или се поменути обавештајац из Ваше приче љуто преварио у процени или је прича ипак урбана легенда, јер освајање "Албаније" био је мачји кашаљ у поређењу са заузимањем зграде Министарства саобраћаја и Главне железничке станице. Ако су игде Совјети могли да употребе авијацију и артиљерију, то је баш у овом случају јер пуна четири дана нису могли да прођу улицом Милоша Великог.
Читајући књигу, на много места сам приметио да ни Вишњићу није баш сасвим за веровати. Ипак, ево једне приче која звучи доста истинито:
http://i375.photobucket.com/albums/oo198/Namcor1959/Visnjic282-283.jpg
http://i375.photobucket.com/albums/oo198/Namcor1959/Visnjic284-285.jpg
http://i375.photobucket.com/albums/oo198/Namcor1959/Visnjic286.jpg
Али постоји слична прича и за стари Савски мост:
http://i375.photobucket.com/albums/oo198/Namcor1959/Visnjic426-427.jpg
Наравно, мислим на Крсту Крстића и Баћу Миловановића, а текст о учитељу Зарићу сам оставио из поштовања према његовом делу.
Кад сам већ поменуо убачене обавештајне групе у Београд 1944. године...
У већ више пута цитираној књизи описан је улазак илегалаца у окупирани Београд заплењеним аутомобилом марке "Мерцедес" какав су користили највиши функционери Недићеве владе. Обавештајни официр мајор Милош Вучковић, радиста Миодраг Мировић и партизани браћа Сава и Живојин Анђелковић ушли су Авалским путем у град на основу докумената на име помоћника министра социјалне политике и народног здравља др Србе Ђонића који је дан раније ухваћен. Вучковић је користио његову легитимацију, Мировић четничку легитимацију са потписом Драже Михаиловића, Сава Анђелковић је "унапређен" у секретара помоћника министра а његов брат Живојин је са Мировићем био "пратња". Возио их је Ђонићев возач, а радиостаница је била сакривена иза задњег седишта. У град су ушли после рутинских провера код Трошарине на Вождовцу без икаквих проблема и одмах отишли у припремљену базу испод кокошарника у дворишту куће Даринке Анђелковић у Улице Војводе Бране 59.
Крајем септембра из околине Прокупља возом су у Београд убачени Феђа Добровић и радиста-шифрант Сплићанка Невена Јеличић (удата Полајнер), а радиостаницу унео је у град официр Српске државне страже мислећи да је у питању већа количина дувана. Овај пар није се смео ни са ким у граду повезати већ је требао да ради самостално као покретни обавештајни пункт. У случају опасности нису смели живи да падну у руке непријатељу. У прикупљању, провери, класификацији и анализи обавештајних података имали су потпуно одрешене руке, а да не би били откривени нису смели да емитују узастопне емисије из истог стана. Због тога су поруке емитовали из илегалних станова у Јакшићевој 3, Гундулићевом венцу 36, Карађорђевој 69, Бирчаниновој 20 и Бирчаниновој 56 из стана Руже Прибичевић преко пута војне зграде у којој је емитовала радио-станица немачког Гестапоа.
Вишњић такође наводи да су пред битку и Совјети у Београд убацили своје обавештајце, али других података нема.