Na slici gitaru svira vođa i osnivač Narodnog orkestra Radio Beograda (danas već potpuno zaboravljeni) Sima Begović, dok violinu, pak, svira posleratni nastavljač tradicije ovog sastava, Vlastimir Pavlović Carevac. Sima Begović ubijen je na par nedelja pred oslobođenje Beograda, 1944. godine.
Veoma sličan primerak radio prijemnika mogao je da se vidi na izložbi održanoj u holu RTS-a, pre, otprilike godinu dana. Nije mi poznato da li je model radio prijemnika bio identičan ovom na slici, ali je definitivno bio izložen identična naprava koja je na izložbi bila predstavljena kao zvučnik (vidljiv na slici skroz levo). Zvučnik je zasigurno i ovo što se na ovde okačenoj slici vidi kao horna sa postoljem.
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
bauk baukampf је написао/ла:
mzupanc је написао/ла:
kasina је написао/ла:
baukampf је написао/ла:
... na žalost o ovoj crkvi ne znam ama baš ništa, čak ni gde se nalazi(la) i da li je još u životu, ali sam je dobro zapamtio pošto imam jedan dosta , što bi mi kolekcionari rekli, krndeljiv primerak, ali svakako veoma redak ...
Ova crkva se nalazi nešto niže od pijace na Banovom brdu, a nešto više od Šumarskog fak. i Mihailovca! Živa i zdrava, 'fala svevišnjem!
Е да, жива је и здрава а ја сам имао ту част и срећу да осмислим изглед потпорног зида и ограде при реконструкцији првобитног, тешко оштећеног и заједно са осталим учесницима овог племенитог подухвата, проведем доста лепих и тешких дана на том градилишту...
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
Међу исељеницима из Истре који су почели масовно да долазе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца почетком двадесетих година прошлога века била су и деца породице Лоренцин из Медулина и Рубеша из засеока Рубеши код Каства, Опатија. Недуго затим 1929. године Славица и Милан венчани су се на Чукарици, где је била већа колонија истарскијх емиграната, који су претежно радили у бродоградилишту поред Аде циганлије. Међу исељеницима из Истре били су и родитељи познате глумице Марије Црнобори, њеног брата Петра и сестре Невенке. Сви су се бавили филмском уметношћу. Марија Црнобори је рођена у селу Бањоле код Пуле. Милан Рубеша био је питомац машинске школе у Кумбору и краљевски официр. Био је љубитељ фотографије. Често је снимао догађаје из времена школовања и службовања на „Драгору”. Највећи број ових фотографије снимио је управо Милан. У Земуну и данас живе потомци Славице и Милана који су власници ових фотографија.
Венчање Славице Лоренцин и Милана Рубеше у католичкој цркви Св.Ћирила и Методија на Бановом брду
Славица и Милан поред аутомобила који им је послао краљ Александар лично
Pristan na Savi, Beograd. Tik uz Gazelu, već tri godine, na površini bezvoljno pluta gvozdena ljuštura. Izgorela i zarđala. Kostur broda "Krajina" sada je zaštićen samo kao istorijski objekat. I, jedino može da se priseća svojih srećnih vremena kada je služio za ponos kralju Aleksandru Karađorđeviću i potom Josipu Brozu Titu.
Jahta "Dragor" doplovila je u Beograd 1928. godine, kao dragulj obnovljene flote Kraljevine Jugoslavije. U to vreme, nije joj bilo premca, jer je dinastija Karađorđević želela luksuzni brod. Za raskoš na vodi površine od 700 kvadrata, sa tri salona, dva apartmana, 18 dvokrevetnih kabina, kupatilima, radnom sobom i palubom za šetnju, plaćeno je 1,5 miliona maraka u zlatu! Njegov parket bio je od tikovine, a unutrašnjost salona i soba krasila je orahovina sa duborezom.
- Postoje neslaganja istraživača oko ovog broda - navodi kustos Rifat Kulenović o "Krajini". - Neki tvrde da je "Dragor", posle "Krajina", dospeo u Srbiju kao miraz kraljice Marije, rumunske princeze, kralju Aleksandru. Ovaj podatak, međutim, ne može se proveriti u dostupnoj arhivskoj građi.
U posedu kraljevske porodice bio je do 1941. godine, kada je prebačen u novosadsku rečnu flotilu. Vihori rata odvukli su ga u Hrvatsku, da bi odatle došao u Beograd, a potom bio poklonjen bugarskom caru Borisu. Vraćen je u Srbiju tek krajem rata, ali umoran i pohaban. Posle obnavljanja, 1951. godine dobija naziv "Krajina" i služi Josipu Brozu Titu sve do njegove smrti.
Burni život "Krajine" je tokom 1982. godine ostavljen u amanet vojnoj pošti "2827". Bila je, međutim, preskupa za održavanje, pa je odlučeno da bude pretvorena u Muzej rečnog saobraćaja. Od tada brod je promenio nekoliko vlasnika, da bi ga 1998. kupila beogradska firma "Mag intertrejd".
Novi vlasnici obnovili su brod, uložili bar milion evra i povratili mu stari sjaj. Ali, 2006. godine počela je njegovo poslednje putovanje. Iznajmljen je za snimanje filma "Na lepom, plavom Dunavu", reditelja Darka Bajića. Kvar na instalacijama prouzrokovao je požar 3. januara 2007, a vatra je progutala gotovo ceo brod.
- "Krajina" nije bila pod zaštitom sve dok nije izgorela - kažu u Muzeju nauke i tehnike. - Požar je potom uništio skoro ceo brod. Takav više nije mogao da predstavlja tehničko kulturno dobro. On je, zbog svoje značajne i burne prošlosti, pak, sačuvan da ga vlasnici ne iseku u komade i prodaju kao staro gvožđe. Stoga je "Krajinu", kao istorijski objekat, zaštitio Istorijski muzej Srbije.
Tri godine kasnije, od "Krajine" je ostala samo usamljena konstrukcija. Priča se da vlasnici još nisu uspeli da naplate novac od štete, a pitanje je da li bi ga opet uložili u brod. Alasi koji pecaju svakodnevno pored njega, kao da jedini žale za njim.
Nekad je bio biser ove reke, zastajali su čak i drugi brodovi da bi ga gledali - priča pecaroš Miodrag Stojčevski. - Danas prolaznici sa obale u njega bacaju smeće. Kada se Sava izlila prošli put, "Krajina" je bila dopola u fekalijama. Baš tako se, nažalost, odnosimo prema našoj istoriji.
(„Вечерње новости”)
Newman је написао/ла:
Vukoman је написао/ла:
„Драгор” у Боки Которској
Браво Вукомане на одличној причи о краљевској јахти "Драгор" а посебно на фантастичним фотографијама !
Једино ми се чини проблематична она слика на којој кажете да је снимљена у Боки которској.
Ипак је то био речни брод плитког газа који тешко да би се запутио на пловидбу око Балканског полуострва до Јадрана.
По слици и другим бродовима који се виде то је највероватније негде на Сави или Дунаву....
Иначе "највећи син наших народа и народности" није баш много пловио овим бродом чак је за њега изграђена новија моторна јахта "Шумадинка" која је наводно имала пожар па се после тога ипак вратио на стару "Крајину" ех "Драгор"
Броз је "Крајину" користио за обилазак градова у подунављу. Путовао је у Кладово где је са ондашњим румунским председником Георги Дежом означио почетак радова на хидроцентрали Ђердап.
1961. године на "Крајини" је организован пријем за лидере прве Конференције несврстаних земаља у Београду.
И на крају ево и слике данашњег изгледа "Крајине" ех "Драгора"......
Па добро, где сте ви сви ова два дана?
Дал сам ја надлежан да одржавам ватру, а?
Неки су повремено убацили по неку грану, додуше...
Ајд сад свако по једну слику!
Ево да и ја окачим нешто о Лоренцину, пореклом из Пуле:
Nikola LORENCIN, filmski i tv reditelj, kritičar i pedagog (Jagodina, 1940.) školovao se u Zemunu, Puli, Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu (grupa za opštu književnost i teoriju) i na Akademiji za pozorište, radio, film i TV (filmska i tv režija, klasa prof. Aleksandra Petrovića) u Beogradu. Profesionalno bavljenje filmom započeo kao asistent na projektima Aleksandra Petrovića i, uporedo, radom na vlastitim filmskim i televizijskim filmovima: od tv ciklusa 'Neobavezno' (TV Beograd, urednik Zora Korać) , do igranih serija ('Priče preko pune linije' ) ili tv drama ('Pod starost', 'Kopilan', 'Dud', 'Zemlja') i tv filmova ('Mala privreda', 'Božićna pesma') i dokumentaraca, mahom dugometražnih ('Šta i zašto K. Karabaša', 'Neimari', '...i ne uvedi nas u iskušenje', 'Chess blues').... итд.
Na slici gitaru svira vođa i osnivač Narodnog orkestra Radio Beograda (danas već potpuno zaboravljeni) Sima Begović, dok violinu, pak, svira posleratni nastavljač tradicije ovog sastava, Vlastimir Pavlović Carevac. Sima Begović ubijen je na par nedelja pred oslobođenje Beograda, 1944. godine.
Veoma sličan primerak radio prijemnika mogao je da se vidi na izložbi održanoj u holu RTS-a, pre, otprilike godinu dana. Nije mi poznato da li je model radio prijemnika bio identičan ovom na slici, ali je definitivno bio izložen identična naprava koja je na izložbi bila predstavljena kao zvučnik (vidljiv na slici skroz levo). Zvučnik je zasigurno i ovo što se na ovde okačenoj slici vidi kao horna sa postoljem.
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
Zar ono nije Sigourney Weaver? :)
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
... na žalost o ovoj crkvi ne znam ama baš ništa, čak ni gde se nalazi(la) i da li je još u životu, ali sam je dobro zapamtio pošto imam jedan dosta , što bi mi kolekcionari rekli, krndeljiv primerak, ali svakako veoma redak ...
Ova crkva se nalazi nešto niže od pijace na Banovom brdu, a nešto više od Šumarskog fak. i Mihailovca! Živa i zdrava, 'fala svevišnjem!
Е да, жива је и здрава а ја сам имао ту част и срећу да осмислим изглед потпорног зида и ограде при реконструкцији првобитног, тешко оштећеног и заједно са осталим учесницима овог племенитог подухвата, проведем доста лепих и тешких дана на том градилишту...
ИНСЕРТИ
Zoran Radnilović-petkom u 22h
А могао би овде колега Баукампф да нам покаже и фотографију онога што је откривено у земљи поред тротоара на овој локацији током реконтрукције читавог овог зида-ограде у Пожешкој, док је он као главни архитекта водио те радове тамо... Реч је о налазу из 1915. године.
Zar ovo nije ograda ispred (Korunovićeve) crkve Sv. cara Lazara na uglu 21 divizije i Jefimijine:
Међу исељеницима из Истре који су почели масовно да долазе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца почетком двадесетих година прошлога века била су и деца породице Лоренцин из Медулина и Рубеша из засеока Рубеши код Каства, Опатија. Недуго затим 1929. године Славица и Милан венчани су се на Чукарици, где је била већа колонија истарскијх емиграната, који су претежно радили у бродоградилишту поред Аде циганлије. Међу исељеницима из Истре били су и родитељи познате глумице Марије Црнобори, њеног брата Петра и сестре Невенке. Сви су се бавили филмском уметношћу. Марија Црнобори је рођена у селу Бањоле код Пуле. Милан Рубеша био је питомац машинске школе у Кумбору и краљевски официр. Био је љубитељ фотографије. Често је снимао догађаје из времена школовања и службовања на „Драгору”. Највећи број ових фотографије снимио је управо Милан. У Земуну и данас живе потомци Славице и Милана који су власници ових фотографија.
Венчање Славице Лоренцин и Милана Рубеше у католичкој цркви Св.Ћирила и Методија на Бановом брдуСлавица и Милан поред аутомобила који им је послао краљ Александар лично
Милан Рубешић као официр на Драгору
Pristan na Savi, Beograd. Tik uz Gazelu, već tri godine, na površini bezvoljno pluta gvozdena ljuštura. Izgorela i zarđala. Kostur broda "Krajina" sada je zaštićen samo kao istorijski objekat. I, jedino može da se priseća svojih srećnih vremena kada je služio za ponos kralju Aleksandru Karađorđeviću i potom Josipu Brozu Titu.
Jahta "Dragor" doplovila je u Beograd 1928. godine, kao dragulj obnovljene flote Kraljevine Jugoslavije. U to vreme, nije joj bilo premca, jer je dinastija Karađorđević želela luksuzni brod. Za raskoš na vodi površine od 700 kvadrata, sa tri salona, dva apartmana, 18 dvokrevetnih kabina, kupatilima, radnom sobom i palubom za šetnju, plaćeno je 1,5 miliona maraka u zlatu! Njegov parket bio je od tikovine, a unutrašnjost salona i soba krasila je orahovina sa duborezom.
- Postoje neslaganja istraživača oko ovog broda - navodi kustos Rifat Kulenović o "Krajini". - Neki tvrde da je "Dragor", posle "Krajina", dospeo u Srbiju kao miraz kraljice Marije, rumunske princeze, kralju Aleksandru. Ovaj podatak, međutim, ne može se proveriti u dostupnoj arhivskoj građi.
U posedu kraljevske porodice bio je do 1941. godine, kada je prebačen u novosadsku rečnu flotilu. Vihori rata odvukli su ga u Hrvatsku, da bi odatle došao u Beograd, a potom bio poklonjen bugarskom caru Borisu. Vraćen je u Srbiju tek krajem rata, ali umoran i pohaban. Posle obnavljanja, 1951. godine dobija naziv "Krajina" i služi Josipu Brozu Titu sve do njegove smrti.
Burni život "Krajine" je tokom 1982. godine ostavljen u amanet vojnoj pošti "2827". Bila je, međutim, preskupa za održavanje, pa je odlučeno da bude pretvorena u Muzej rečnog saobraćaja. Od tada brod je promenio nekoliko vlasnika, da bi ga 1998. kupila beogradska firma "Mag intertrejd".
Novi vlasnici obnovili su brod, uložili bar milion evra i povratili mu stari sjaj. Ali, 2006. godine počela je njegovo poslednje putovanje. Iznajmljen je za snimanje filma "Na lepom, plavom Dunavu", reditelja Darka Bajića. Kvar na instalacijama prouzrokovao je požar 3. januara 2007, a vatra je progutala gotovo ceo brod.
- "Krajina" nije bila pod zaštitom sve dok nije izgorela - kažu u Muzeju nauke i tehnike. - Požar je potom uništio skoro ceo brod. Takav više nije mogao da predstavlja tehničko kulturno dobro. On je, zbog svoje značajne i burne prošlosti, pak, sačuvan da ga vlasnici ne iseku u komade i prodaju kao staro gvožđe. Stoga je "Krajinu", kao istorijski objekat, zaštitio Istorijski muzej Srbije.
Tri godine kasnije, od "Krajine" je ostala samo usamljena konstrukcija. Priča se da vlasnici još nisu uspeli da naplate novac od štete, a pitanje je da li bi ga opet uložili u brod. Alasi koji pecaju svakodnevno pored njega, kao da jedini žale za njim.
Nekad je bio biser ove reke, zastajali su čak i drugi brodovi da bi ga gledali - priča pecaroš Miodrag Stojčevski. - Danas prolaznici sa obale u njega bacaju smeće. Kada se Sava izlila prošli put, "Krajina" je bila dopola u fekalijama. Baš tako se, nažalost, odnosimo prema našoj istoriji.
(„Вечерње новости”)
„Драгор” у Боки Которској
Браво Вукомане на одличној причи о краљевској јахти "Драгор" а посебно на фантастичним фотографијама !
Једино ми се чини проблематична она слика на којој кажете да је снимљена у Боки которској.
Ипак је то био речни брод плитког газа који тешко да би се запутио на пловидбу око Балканског полуострва до Јадрана.
По слици и другим бродовима који се виде то је највероватније негде на Сави или Дунаву....
Иначе "највећи син наших народа и народности" није баш много пловио овим бродом чак је за њега изграђена новија моторна јахта "Шумадинка" која је наводно имала пожар па се после тога ипак вратио на стару "Крајину" ех "Драгор"
Броз је "Крајину" користио за обилазак градова у подунављу. Путовао је у Кладово где је са ондашњим румунским председником Георги Дежом означио почетак радова на хидроцентрали Ђердап.
1961. године на "Крајини" је организован пријем за лидере прве Конференције несврстаних земаља у Београду.
И на крају ево и слике данашњег изгледа "Крајине" ех "Драгора"......
Дал сам ја надлежан да одржавам ватру, а?
Неки су повремено убацили по неку грану, додуше...
Ајд сад свако по једну слику!
Ево да и ја окачим нешто о Лоренцину, пореклом из Пуле:
Nikola LORENCIN, filmski i tv reditelj, kritičar i pedagog (Jagodina, 1940.) školovao se u Zemunu, Puli, Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu (grupa za opštu književnost i teoriju) i na Akademiji za pozorište, radio, film i TV (filmska i tv režija, klasa prof. Aleksandra Petrovića) u Beogradu. Profesionalno bavljenje filmom započeo kao asistent na projektima Aleksandra Petrovića i, uporedo, radom na vlastitim filmskim i televizijskim filmovima: od tv ciklusa 'Neobavezno' (TV Beograd, urednik Zora Korać) , do igranih serija ('Priče preko pune linije' ) ili tv drama ('Pod starost', 'Kopilan', 'Dud', 'Zemlja') i tv filmova ('Mala privreda', 'Božićna pesma') i dokumentaraca, mahom dugometražnih ('Šta i zašto K. Karabaša', 'Neimari', '...i ne uvedi nas u iskušenje', 'Chess blues').... итд.
Од мене би свакако о њему нешто боље рекао МЗ.