Đorđe Simić (1943- 1921)


Đorđe Simić je bio sin starog ustavobranitelja Stojana Simića, i to onog Simića koji je svoju veliku kuću na ondašnjoj periferiji Beogra-da, prodao Knjazu za "dvor". Ženidbom Đorđa sa ćerkom Aleksandra Karađorđevića porodica Simić se toliko približila dinastiji da je sa oduševljenje pomislila da se najzad dokopala i društvenog statusa koji joj je kao finansijski moćnoj porodici i pripadao. A njegov otac, stari Stojan Simić, bio je "prepreden političar i veliki demagog koji je učestvovao je u proterivanju Obrenovića". Svojim trudom i umeš-nošću stekao je veliko bogatstvo i u Srbiji i u Vlaškoj, i od običnog "momka iz lične pratnje kneza Miloša, postao, kako se onda govorilo, vlaški boljar odeven u svilu i pretrpan dragim kamenjem". Veliko očevu bogatstvo, procenjeno kao treće u ondašnjoj Srbiji, Đorđe nije sačuvao. Sve je svojom "lakomislenošću i neuspešnim poslovima potrošio za života". Umro je u Zemunu 1921, ne ostavivši iza sebe gotovo ništa. Od oca koji je imao, kako piše Slobodan Jovanović, svu, "snagu i rapavost skorojevića, izrastao je sin koji je imao svu otmenost i mekuštvo kolenovića". Zato je u "našoj seljačkoj zemlji" Simić izgledao kao pravi aristokrat. Školovan u Nemačkoj i Francus-koj, diplomata od karijere, sa službom u Sofiji, Petrogradu, i Beču. imao je jedno gotovo urođeno otmeno ponašanje, u kome se "naše staro patrijarhalno gospodstvo spajalo s evropskom uglađenošću. Bio je lep čovek, ali sem strmog čela i gustih veđa nasleđenih od Stojana Simića, nije imao ničega karakterističnog u svome pravil-nom, ali bezizražajnom licu u okviru lepo srezane i očešljane brade". Govorio je "jasnim glasom, ali tvrdim i bez preliva". Njegov "pitom osmeh i ljubazan doček sa čvrstim stezanjem ruke, ostavljali su prija-tan utisak, ali u toku razgovora taj se utisak gubio, jer je Simić bio potpuno lišen humora. Govorio ne samo suviše ozbiljno nego čak i paradno".
Po svojim političkim načelima Simić je bio pravi evropski liberal. Kao đak u Parizu, upoznao je teoretičara francuskog liberalizma Eduarda Labulea i odmah se "nepovratno zarazio", kako sam kaže, „njegovim idejama". Na srpski jezik je preveo knjige Benžamena Konstana "O načelima politike" i "O ministarskoj odgovornosti" (1883), koje su bili "biblija evropskog liberalizma". I mada liberal u mladosti Simić se posle abdikacije kralja Milana i njegovog svrstavanja na stranu kralji-ce Natalije u njenom sporu sa Kraljem, krajem devedesetih godina devetnaestog veka sasvim približio radikalima.
Svoju prvu vladu, nazvanu "neutralno ministarstvo", sastavljanu od profesora i činovnika, formirao je 12. januara 1894. Ona je, suprotno velikim ambicijama Đorđa Simića, trajala samo do 2. april 1894. Osim čišćenja državne administracije od politički nepodobnih radika-la, ova vlada zapamćena je i po aferi nastaloj oko sklapanja zajma u francuskoj koju je razotkrio radikalski list Odjek. Svoju drugu vladu oformio je 17. decembar 1896. Ona je bila nešto uspešnija i trajala je sve do 11. oktobara 1897. Nju su činili umereni radikali i neutralaca. Od radikala u vladi su bili: ministar finansija Mihailo Vujić; ministar građevina, Pera Velimirović; ministar prosvete, Andra Nikolić, i minis-tar pravde, Milovan Milovanović. A neutralci su bili: predsednik minis-tarstva i ministar inostranih dela, Đorđe Simić; ministar vojni, general Jovan Mišković; ministar unutrašnjih dela, Mihailo Đorđević, i minis-tar narodne privrede, Ljubomir Klerić.