Према сазнањима и открићима које ми је својевремено напоменуо наш пријатељ Милош Јуришић, овај сегмент реконструисане тврђаве - утаоно завојито степениште и још неки делови (а реконструкција је рађена по пројекту Ђорђа Коваљевског - ако добро памтим - и у архиву града чувају се пројекти) нове градње, убрзо су почели да тону, па су уклоњени.
Војнички пасуљ из сопствене продукције. Сетио сам се да га фотографишем тек кад сам скоро испразнио лонац.
Најбољи пасуљ у свом животу јео сам кад сам био на вежби. Путовали смо камионима на Равну Гору на гађање, а један од камиона није вукао хаубицу, већ казан на два точка, у казану пасуљ, а испод њега ватра гори. У подне смо се зауставили на једном пропланку и ручали прави војнички пасуљ. Отишао сам до кувара и замолио их за главицу лука. Ко зна, можда сам већ том приликом упознао господина Путника.
По угледу на тај пасуљ кувам и ја свој (то је само моја надлежност), а у знак сећања на ручак на Равној Гори, уз пасуљ једем само црни лук. Искрено речено, не заостаје за оним војничким ручком, иако га за време кувања не вучем на два точка по селу.
Vojnički pasulj je uvek bio najbolji na terenu. Ja sam svoj najbolji pasulj kusao takođe na gađanju ali na Kalinoviku. Jeo sam ga rado i u kasarni.
Bio je period, one 1999. kada mi nije bilo drago sto ga jedem. U „Borbi“ smo imali restoran društvene ishrane (nekada poznat u novinarskim krugovima kao Klub Borba). Imali smo ga za ručak od početka agresije pa sve do prestanka. Svaki dan i samo njega. Klot.
Najgore je bilo kada približim kašiku ustima a šizela zaurla. Ne ponovilo se. Ipak pasulj i danas rado jedem. Lepo je sa crvenim lukom, ali može i sa belim. Ipak je, po meni, najbolje sa onim crvenim, duguljastim sa Bajlonove pijace.
Кажу да је катастрофално дотрајао, од темеља до крова, влажан, испуцао...
Зна ли се старија историја ове важне зграде? Наишао сам на тврдњу да је у питању приватна турска кућа из 17. или 18. века... Наравно, после се ту налазила Велика школа...
Да ли ћемо се ове зиме грудвати, или
купати код Шест топола?
мраш да нагласиш коме намењујеш ове дјевојке:
"Ако ћу је попит по старјештву, попићу је КАСИНИ Јунаку...
Ако ћу је попит по младости, попићу је ЈУНИОРУ синку.." (и он воли "само за искусне")
НЕГО, СПРЕМАЈ НАМ СЕ ТИ ЗА СУСРЕТ У ПЕТАК У СЕДАМ, ВИШ ДА СЕ јавља прво "тешка артиљерија"- школски савези...
И он има муку
Неку муку осећа
У животу свако
Па ни Станку терзији
Боме није лако.
Он то неће да каже
Ал му срце знаде
Кад узима женама
Меру за либаде Влада Луњевица, 1907.
Академик Сремац
Што је тако тужан
Академик Сремац?
У пролазу је
Упито га неко.
Сремац га дочека:
Жали што је академик,
А не академац! Милан Нешић, 1906.
Питање
Ох, кажи нам, Немањо.
Наша славо стара,
Ох, кажи нам, Душане,
Коме нема пара
Како знасте опстати
Без икаква квара,
Па још бити велики,
А све без жандара!? Ј. Ј. Змај, 1920.
Њој
Угаснуће сјај ти ока,
Лепоте ће нестат твоје,
Ал издати тебе неће
Све до гроба, ово двоје:
Бисер-зуби, сви без квара,
Што набави код зубара;
И језик што чуда ствара,
А никад се не умара! Коста Абрашевић, 1896.
Својој верној супрузи
Овде лежи Стана
моја супруга,
Лежи и режи!
Путниче бежи.
Да те не укуси! Атанасије Милојевић
мајор руске војске и командант
војних осуђеника у Београду
у доба кнеза Милоша
Последњи покушај Одавно се с кризом мајем!
Шта ћу, кад све дубље рију!
Зато данас оглас дајем:
Празна влада, с намештајем,
Издаје се под кирију! Брана Цветковић, 1919.
Улично признање
Тако увек после рата иде,
Заслуге се подједнако свете:
На улицу баце инвалиде,
А улице вођама посвете! Брана Цветковић, 1919.
Кермеси
Опет стари кермеси,
Комедија стара.
Живела нам општина
И Коло сестара.
Јер за пол динара
Ти за вече цело,
Париш очи и чиниш
Још - хумано дело! Брана Цветковић, 1909.
Дебелом
Најдебљега од свих нас
Крије ова земна рака,
Он је земљи тежак био
Земља нек је њему лака. Љуба Ненадовић, 1891.
купати код Шест топола?
Добар предлог.
Што се мене тиче, може!
А место? Емзеова Чубура или?
Према сазнањима и открићима које ми је својевремено напоменуо наш пријатељ Милош Јуришић, овај сегмент реконструисане тврђаве - утаоно завојито степениште и још неки делови (а реконструкција је рађена по пројекту Ђорђа Коваљевског - ако добро памтим - и у архиву града чувају се пројекти) нове градње, убрзо су почели да тону, па су уклоњени.
Војнички пасуљ из сопствене продукције. Сетио сам се да га фотографишем тек кад сам скоро испразнио лонац.
Најбољи пасуљ у свом животу јео сам кад сам био на вежби. Путовали смо камионима на Равну Гору на гађање, а један од камиона није вукао хаубицу, већ казан на два точка, у казану пасуљ, а испод њега ватра гори. У подне смо се зауставили на једном пропланку и ручали прави војнички пасуљ. Отишао сам до кувара и замолио их за главицу лука. Ко зна, можда сам већ том приликом упознао господина Путника.
По угледу на тај пасуљ кувам и ја свој (то је само моја надлежност), а у знак сећања на ручак на Равној Гори, уз пасуљ једем само црни лук. Искрено речено, не заостаје за оним војничким ручком, иако га за време кувања не вучем на два точка по селу.
Vojnički pasulj je uvek bio najbolji na terenu. Ja sam svoj najbolji pasulj kusao takođe na gađanju ali na Kalinoviku. Jeo sam ga rado i u kasarni.
Bio je period, one 1999. kada mi nije bilo drago sto ga jedem. U „Borbi“ smo imali restoran društvene ishrane (nekada poznat u novinarskim krugovima kao Klub Borba). Imali smo ga za ručak od početka agresije pa sve do prestanka. Svaki dan i samo njega. Klot.
Najgore je bilo kada približim kašiku ustima a šizela zaurla. Ne ponovilo se. Ipak pasulj i danas rado jedem. Lepo je sa crvenim lukom, ali može i sa belim. Ipak je, po meni, najbolje sa onim crvenim, duguljastim sa Bajlonove pijace.
Hvala Dundu na ovoj praznoj šerpi.
Кажу да је катастрофално дотрајао, од темеља до крова, влажан, испуцао...
Зна ли се старија историја ове важне зграде? Наишао сам на тврдњу да је у питању приватна турска кућа из 17. или 18. века... Наравно, после се ту налазила Велика школа...
Болле и други њубиз такође...Место: ТОЗА, преко пута Пете београдске, ко не зна...
купати код Шест топола?
мраш да нагласиш коме намењујеш ове дјевојке:
"Ако ћу је попит по старјештву, попићу је КАСИНИ Јунаку...
Ако ћу је попит по младости, попићу је ЈУНИОРУ синку.." (и он воли "само за искусне")
НЕГО, СПРЕМАЈ НАМ СЕ ТИ ЗА СУСРЕТ У ПЕТАК У СЕДАМ, ВИШ ДА СЕ јавља прво "тешка артиљерија"- школски савези...
Šta vam je to:
petak sedam?
Неку муку осећа
У животу свако
Па ни Станку терзији
Боме није лако.
Он то неће да каже
Ал му срце знаде
Кад узима женама
Меру за либаде
Влада Луњевица, 1907.
Академик Сремац
Што је тако тужан
Академик Сремац?
У пролазу је
Упито га неко.
Сремац га дочека:
Жали што је академик,
А не академац!
Милан Нешић, 1906.
Питање
Ох, кажи нам, Немањо.
Наша славо стара,
Ох, кажи нам, Душане,
Коме нема пара
Како знасте опстати
Без икаква квара,
Па још бити велики,
А све без жандара!?
Ј. Ј. Змај, 1920.
Њој
Угаснуће сјај ти ока,
Лепоте ће нестат твоје,
Ал издати тебе неће
Све до гроба, ово двоје:
Бисер-зуби, сви без квара,
Што набави код зубара;
И језик што чуда ствара,
А никад се не умара!
Коста Абрашевић, 1896.
Својој верној супрузи
Овде лежи Стана
моја супруга,
Лежи и режи!
Путниче бежи.
Да те не укуси!
Атанасије Милојевић
мајор руске војске и командант
војних осуђеника у Београду
у доба кнеза Милоша
Последњи покушај
Одавно се с кризом мајем!
Шта ћу, кад све дубље рију!
Зато данас оглас дајем:
Празна влада, с намештајем,
Издаје се под кирију!
Брана Цветковић, 1919.
Улично признање
Тако увек после рата иде,
Заслуге се подједнако свете:
На улицу баце инвалиде,
А улице вођама посвете!
Брана Цветковић, 1919.
Кермеси
Опет стари кермеси,
Комедија стара.
Живела нам општина
И Коло сестара.
Јер за пол динара
Ти за вече цело,
Париш очи и чиниш
Још - хумано дело!
Брана Цветковић, 1909.
Дебелом
Најдебљега од свих нас
Крије ова земна рака,
Он је земљи тежак био
Земља нек је њему лака.
Љуба Ненадовић, 1891.