Не знам само ко су ова господа у мантилима и госпођице, домаћи цивили, Беоограђани, или су и они гости из Немачку, инжињери, доктори...
Доба окупације, мај 1941.
Оно парче гранита што се види да фали на једном ћошку, на Звдездаркиној колор слици горе, е то ови туристи овде, нису ни могли да сањају да ће једном да буде... Однело га совјетско 76,2мм ђуле 14. октобра 1944.
На самом споменику, као и на степеништу, и бетонској огради, још се веома јасно виде рупе совјетских гелера из битке за Авалу. Према једном сведочењу објављеном у неком совјетском војном издању после рата, група извиђача Црвене армије ликвидирала је у подножју споменика залеглих тројицу Немаца који су наводили своју ватру по Авалском друму.
Иначе, према сведочењу потомака једног партизанског генерала који је у току саме битке координисао дејства са Совјетима, гранате су по споменику првобитно кренуле да падају јер су руски тенкисти били уверени, гледајући маузолеј из даљине, да је реч о великом немачком бункеру који је требало неутралисати... Када им је он ужурбано објаснио да је реч о споменику, обустављена је паљба и послати су извиђачи да поубијају колеге из Вермахта, у бусији иза бетонске ограде.
Nisam jeo gulaš sa kajmakom kod Spase ima već, bogami, nekoliko desetina godina. Da li to još postoji, i da li je to još uvek u modi?
Pre godinu daana jedna pekara u Ruzveltovoj je počela da pravila Gulaš sa kajmakom. Probao sam, i ovo, ali ni prineti Spasi... A šta kažete za Spasine vruće kifle kod bioskopa Balkan...
Г
Брате, боље да ниси помињао гулаш и кајмак у лепињи. Ни ја нисам био више од четврт века па не знам ни да ли тога има. Мислим да нека пекара има али ко је држи и да ли још има гулаша, кајмака и урнебеса у лепињи, немам појма. Али зато ми сећање на она времена измами воду на уста. А после лепиње са одговарајућим пуњењем на "зидић" испод "Има дана", код пиваре, на точено пиво у криглама. Понекад се могло и доћи до столице али је седење на зидићу обезбеђивало бољу кибиц-визуру.
Nisam jeo gulaš sa kajmakom kod Spase ima već, bogami, nekoliko desetina godina. Da li to još postoji, i da li je to još uvek u modi?
Оче Владо и гдине Бађунов,
Изгледа да треба да нам дођу пријатељи или рођаци из иностранства да бисмо поново упознали домовину, да би је више волели (ко је заборавио, то је био мото Феријалног савеза).
Даклем, дође ми пајтос из Лондона летос и завапи: Оћу гулаш у лепињи!
Нормаааално, одма га одведем на ћоше Зетске. Узео је две лепиње, а нема шта да видиш од њега. Узех само једну, због ради друштва, јербо се обавезно усвињим гулашом. Наиме, трбух ми стоји конзолно у односу на телесну вертикалу, па се обвезатно искапљем сафтом. Стога избегавам све што може да цурне, капне, и сл.
Дакле, проверено летос, има гулаша у лепињи.
Пароброд "Ференц Јозеф" је изграђен и поринут у Дунав далеке 1909. године у бродоградилишту Данубиус у Будимпешти. Под Аустро-угарском заставом пловио ја на брзој путничкој линији од Беча и Будимпеште до Црног мора у којој је вероватно пристајао и у Београду.
Но није дуго пловио јер већ 1914 избија рат па је пловидба морала бити прекинута. Године 1918. на име ратне одштете предан је победничкој српско војсци да би 1920. у новој држави добио и ново име "Карађорђе". Под новим именом одржавао је путнички линију од Београда до Кладова.
Окупацијом Југославије 1941. брод преузимају Немци за своје потребе и чак га у време повлачења 1944. одвлаче у Аустрију.
После рата брод враћен Југославији и преузима га ЈРБ за своју путничку флоту те добија ново име "Београд" јер је старо изгледа било превише монархистичко за нову власт.
Пловио је он под новим именом још доста дуго на истој линији од Београда до Кладова све до 1967. када је због старости повучен и изрезан у старо гвожђе
Не знам само ко су ова господа у мантилима и госпођице, домаћи цивили, Беоограђани, или су и они гости из Немачку, инжињери, доктори...
Доба окупације, мај 1941.
Оно парче гранита што се види да фали на једном ћошку, на Звдездаркиној колор слици горе, е то ови туристи овде, нису ни могли да сањају да ће једном да буде... Однело га совјетско 76,2мм ђуле 14. октобра 1944.
На самом споменику, као и на степеништу, и бетонској огради, још се веома јасно виде рупе совјетских гелера из битке за Авалу. Према једном сведочењу објављеном у неком совјетском војном издању после рата, група извиђача Црвене армије ликвидирала је у подножју споменика залеглих тројицу Немаца који су наводили своју ватру по Авалском друму.
Иначе, према сведочењу потомака једног партизанског генерала који је у току саме битке координисао дејства са Совјетима, гранате су по споменику првобитно кренуле да падају јер су руски тенкисти били уверени, гледајући маузолеј из даљине, да је реч о великом немачком бункеру који је требало неутралисати... Када им је он ужурбано објаснио да је реч о споменику, обустављена је паљба и послати су извиђачи да поубијају колеге из Вермахта, у бусији иза бетонске ограде.
Поштована госпођо Звездарка,
да ли сте фотографију споменика Незнаном јунаку ставили произвољно или се приближно ради о истом углу снимања као на фотографији Жрновског града?
Nisam jeo gulaš sa kajmakom kod Spase ima već, bogami, nekoliko desetina godina. Da li to još postoji, i da li je to još uvek u modi?
Pre godinu daana jedna pekara u Ruzveltovoj je počela da pravila Gulaš sa kajmakom. Probao sam, i ovo, ali ni prineti Spasi... A šta kažete za Spasine vruće kifle kod bioskopa Balkan...
Брате, боље да ниси помињао гулаш и кајмак у лепињи. Ни ја нисам био више од четврт века па не знам ни да ли тога има. Мислим да нека пекара има али ко је држи и да ли још има гулаша, кајмака и урнебеса у лепињи, немам појма. Али зато ми сећање на она времена измами воду на уста. А после лепиње са одговарајућим пуњењем на "зидић" испод "Има дана", код пиваре, на точено пиво у криглама. Понекад се могло и доћи до столице али је седење на зидићу обезбеђивало бољу кибиц-визуру.
Оче Владо и гдине Бађунов,
Изгледа да треба да нам дођу пријатељи или рођаци из иностранства да бисмо поново упознали домовину, да би је више волели (ко је заборавио, то је био мото Феријалног савеза).
Даклем, дође ми пајтос из Лондона летос и завапи: Оћу гулаш у лепињи!
Нормаааално, одма га одведем на ћоше Зетске. Узео је две лепиње, а нема шта да видиш од њега. Узех само једну, због ради друштва, јербо се обавезно усвињим гулашом. Наиме, трбух ми стоји конзолно у односу на телесну вертикалу, па се обвезатно искапљем сафтом. Стога избегавам све што може да цурне, капне, и сл.
Дакле, проверено летос, има гулаша у лепињи.
Пароброд "Ференц Јозеф" је изграђен и поринут у Дунав далеке 1909. године у бродоградилишту Данубиус у Будимпешти. Под Аустро-угарском заставом пловио ја на брзој путничкој линији од Беча и Будимпеште до Црног мора у којој је вероватно пристајао и у Београду.
Но није дуго пловио јер већ 1914 избија рат па је пловидба морала бити прекинута. Године 1918. на име ратне одштете предан је победничкој српско војсци да би 1920. у новој држави добио и ново име "Карађорђе". Под новим именом одржавао је путнички линију од Београда до Кладова.
Окупацијом Југославије 1941. брод преузимају Немци за своје потребе и чак га у време повлачења 1944. одвлаче у Аустрију.
После рата брод враћен Југославији и преузима га ЈРБ за своју путничку флоту те добија ново име "Београд" јер је старо изгледа било превише монархистичко за нову власт.
Пловио је он под новим именом још доста дуго на истој линији од Београда до Кладова све до 1967. када је због старости повучен и изрезан у старо гвожђе
Један од луксузних бродски салона на "Ференц Јозефу" а касније нашем "Карађорђу"........
А ја мислио овде се спасавају сви који су насели са клопом у оближњим ресторанима.