На зиду: у средини Стаљин (да се зна ко је први по рангу), лево Тито, десно Калињин, председник Совјетског Савеза. А трпезарија је овдашња.
Поштовани господине Путниче, дирнут сам овом фотографијом која ме је подсетила на лепе тренутке у мом животу.
Већ сам писао о томе како сам као гимназијалац, са још једним другом, одлазио два пута недељно у Дом ученика у привреди графичке индустрије на Северном булевару, где смо помагали ученицима „приватним часовима“ математике. То јесте било 1947. године, трпезарија ме подсећа на просторију где смо радили с том децом, а оних слика и парола се не сећам (то се виђало на сваком кораку и нисмо обраћали пажњу). По броју ученика такође бих рекао да су графичари (у то време графичка индустрија је имала приоритет). Чак и да није на слици дом на Северном булевару, не мари, и ови малишани су исто тако златни као и они са којима сам проводио вечери у трпезарији.
То су били вредни и добри дечаци, скупљали су се у групама око нас, не би ли нешто научили. А ми смо небројено пута рачунали најмање заједничке садржаоце, највеће заједничке чиниоце, објашњавали комплементне и суплементне углове, одређивали центре описаних и уписаних кругова...
Међу ученицима била је једна повећа група из Лесковца, Власотинца и околних места. Остали другови су им се подсмевали како говоре. Е, мој друг је био Власотинчанин, окупио је своје земљаке и држао им часове по власотиначки. Било је дивно гледати како је тој јужносрбијанској деци скочила „лумера“ у очима друге деце.
Та деца су свакако већ пензионери, делом и чилагери, а ја их никад нисам заборавио. Захваљујем Вам, господине Путниче, на овој фотографији, па чак и да није оно што желим да јесте.
Драги г. Дундо, посебно ми је драго када поставим неку слику која Вас подсети или асоцира на младост и тадашња збивања пошто нам тада увек подарите занимљиву причу, обогаћујући наше знање о прошлости. Сви ми, верујем, а ја свакако, доживљавамо Ваша сећања као прворазредан и веродостојан историјски извор о животним стварма које историографија занемарује као неважне, а које, далеко више него историјске седнице и многе политичке одлуке, описују реалан живот наших родитеља или баба и деда. Ви нам, да простите, дођете као времеплов који нас брзо и лако пренесе у стара времена и прикаже понеку симпатичну и важну сличицу, на чему Вам захваљујем.
Мала опаска: нису нас Енглези ни бомбардовали већ Американци. Енглези су "специјализовали" ноћне мисије а Американци дневне. Бомбардовања Београда (г. Дунде демантујте ме ако нисам у праву) су извођена по дану што и одговара пракsи USAF-a.
Господине Бађунов, тачно је шта пишете. Кад су почела масовна бомбардовања Европе (па и Србије) од стране западних савезника, Американци и Британци су временски поделили небо. Американци су нападали дању, а британци ноћу. Моја је претпоставка да су Британци преузели ноћне нападе зато што су већ располагали радаром. Србија је бомбардована само дању и бомбе су бацили само Американци. Додуше, у пратњи бомбардера били су и ловачки авиони и говорило се да су то били Енглези. Обично нису имали посла јер се Немци (бар у Србији) нису бранили авијацијом већ противавионском артиљеријом.
Енглези су углавном бомбардовали немачке градове. За неке од тих напада (на пример Дрезден) шира јавност (не само немачка) сматра да су ратни злочини. Енглезима сме да се пребацује, нису светска сила.
Није ми познато да су нас Енглези икад у историји бомбардовали.
Драги г. Дундо, посебно ми је драго када поставим неку слику која Вас подсети или асоцира на младост и тадашња збивања пошто нам тада увек подарите занимљиву причу, обогаћујући наше знање о прошлости. Сви ми, верујем, а ја свакако, доживљавамо Ваша сећања као прворазредан и веродостојан историјски извор о животним стварма које историографија занемарује као неважне, а које, далеко више него историјске седнице и многе политичке одлуке, описују реалан живот наших родитеља или баба и деда. Ви нам, да простите, дођете као времеплов који нас брзо и лако пренесе у стара времена и прикаже понеку симпатичну и важну сличицу, на чему Вам захваљујем.
Драги господине Путниче, драго ми је да неки фрагменти мојих сећања, иако неспретно изнети, наиђу и на позитиван одјек код читалаца. Трудим се да опишем онако како сам доживео и запамтио и често се ломим да ли да притиснем на „Сними“, плашећи се да то неће никог интересовати. Пријатне су Ваше речи охрабрења. Хвала.
Најскупља фотографија света -пише Милан Мишић.
Пусти пејзаж мутне Рајне продат анонимном купцу за 4,3 милиона долара изазвао полемике у медијима и коментаре попут: „Да ли уз њу иде и неколико ферарија“ http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/U-novom-Kulturnom-dodatku-Andric-i-lepa-Induskinja.sr.html
На зиду: у средини Стаљин (да се зна ко је први по рангу), лево Тито, десно Калињин, председник Совјетског Савеза. А трпезарија је овдашња.
Поштовани господине Путниче, дирнут сам овом фотографијом која ме је подсетила на лепе тренутке у мом животу.
Већ сам писао о томе како сам као гимназијалац, са још једним другом, одлазио два пута недељно у Дом ученика у привреди графичке индустрије на Северном булевару, где смо помагали ученицима „приватним часовима“ математике. То јесте било 1947. године, трпезарија ме подсећа на просторију где смо радили с том децом, а оних слика и парола се не сећам (то се виђало на сваком кораку и нисмо обраћали пажњу). По броју ученика такође бих рекао да су графичари (у то време графичка индустрија је имала приоритет). Чак и да није на слици дом на Северном булевару, не мари, и ови малишани су исто тако златни као и они са којима сам проводио вечери у трпезарији.
То су били вредни и добри дечаци, скупљали су се у групама око нас, не би ли нешто научили. А ми смо небројено пута рачунали најмање заједничке садржаоце, највеће заједничке чиниоце, објашњавали комплементне и суплементне углове, одређивали центре описаних и уписаних кругова...
Међу ученицима била је једна повећа група из Лесковца, Власотинца и околних места. Остали другови су им се подсмевали како говоре. Е, мој друг је био Власотинчанин, окупио је своје земљаке и држао им часове по власотиначки. Било је дивно гледати како је тој јужносрбијанској деци скочила „лумера“ у очима друге деце.
Та деца су свакако већ пензионери, делом и чилагери, а ја их никад нисам заборавио. Захваљујем Вам, господине Путниче, на овој фотографији, па чак и да није оно што желим да јесте.
Мала опаска: нису нас Енглези ни бомбардовали већ Американци. Енглези су "специјализовали" ноћне мисије а Американци дневне. Бомбардовања Београда (г. Дунде демантујте ме ако нисам у праву) су извођена по дану што и одговара пракsи USAF-a.
Господине Бађунов, тачно је шта пишете. Кад су почела масовна бомбардовања Европе (па и Србије) од стране западних савезника, Американци и Британци су временски поделили небо. Американци су нападали дању, а британци ноћу. Моја је претпоставка да су Британци преузели ноћне нападе зато што су већ располагали радаром. Србија је бомбардована само дању и бомбе су бацили само Американци. Додуше, у пратњи бомбардера били су и ловачки авиони и говорило се да су то били Енглези. Обично нису имали посла јер се Немци (бар у Србији) нису бранили авијацијом већ противавионском артиљеријом.
Енглези су углавном бомбардовали немачке градове. За неке од тих напада (на пример Дрезден) шира јавност (не само немачка) сматра да су ратни злочини. Енглезима сме да се пребацује, нису светска сила.
Није ми познато да су нас Енглези икад у историји бомбардовали.
Драги господине Путниче, драго ми је да неки фрагменти мојих сећања, иако неспретно изнети, наиђу и на позитиван одјек код читалаца. Трудим се да опишем онако како сам доживео и запамтио и често се ломим да ли да притиснем на „Сними“, плашећи се да то неће никог интересовати. Пријатне су Ваше речи охрабрења. Хвала.
Најскупља фотографија света -пише Милан Мишић.
Пусти пејзаж мутне Рајне продат анонимном купцу за 4,3 милиона долара изазвао полемике у медијима и коментаре попут: „Да ли уз њу иде и неколико ферарија“
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/U-novom-Kulturnom-dodatku-Andric-i-lepa-Induskinja.sr.html
СДС? СДК?
Imamo građevinske radove,gore desno na krovu...i natpis na nemačkom u baštici...