Болница Драгиша Мишовић, отворена 1952. по пројекту Лудвика Томорија.
Лудвик Томори је, по сазнањима, био ученик Јоже Плечника и осим ове пројектовао је и (у бомбардовању порушени) Републички СУП на крају Кнеза Милоша. Та ми је зграда по неким детаљима одувек била потпуно чудна: ограде са изузетно деформисаним редовима балустрада подсећају помало на Плечникове експерименте, али ми је класична трочлана композиција главне фасаде којој фали целокупан леви део већ или потпуни хир ексцентрика или нешто ту до краја није изведено.
У вези болнице "Драгише Мишовића", интересантно, помиње се и име Бранка Бона, па би за историју архитектуре било занимљиво утврдити шта је ту чије.
Остадох дужан и за Александра и Михајла Мику Јанковића. Опет, према неким "полуинформацијама", Мика Јанковић је био син познатог архитекте Александра Јанковића (који је између осталог изводио Опленац, и пре и после рата пројектовао низ успелих грађевина у разним стиловима).
За Мику Јанковића се тврди да је био најталентованији студент своје генерације, који је неке године на факултету завршавао два пута брже. Пре рата је радио нешто конкурса, понајвише са архитектом Богданом Игњатовићем и могуће је и да је пројектовао неке од кућа које је потписао неко други (али о томе немам података). Богдан Игњатовић ми је рекао да је Брашован био згранут суровим функционализмом када је, негде пред рат, видео неки Јанковићев конкурсни пројекат, Брашовану је то било исувише авангардно и рационалистички.
После рата Јанковић пројектује низ објеката најразличитије намене по целом Београду, а осим стадиона поприлично много гради стамбених зграда по ужем центру, али и других грађевина. Истина је да ЦК није завршен са свечаном двораном на чијем је месту данас тржни центар. Руку на срце, та централна дворана за скупове била је поприлично несвакидашња: некаква округла основа са плитком куполом подсећала је понајпре на НЛО него на дворану за скупове.
Било како било ЦК је по употребљеној архитектури једна од зграда која је раскинула са соцреализмом, мада је лако утврдити да и на свим осталим грађевинама овог поприлично плодног архитекте нема ни трага од додворавања соцреализму што је, у оно време, била поприлично храбра одлука. Чак ни музеј "25. мај" нема таквих елемената.
Према томе, архитекта Мика Јанковић највероватније је син Александра Јанковића, а према неким сачуваним предратним плановима појављује се још један М. Јанковић (дворишна зграда иза кафане "Грмеч" подигнута 1938.). Уличну зграду (где је у приземљу кафана) је радио А. Јанковић, па је могуће да је двориште зидао неко од синова. !938. године Александар Јанковић био је већ старији човек, и лако је претпоставити да је свој посао дао синовима.
Нажалост, о оваквим детаљима нема баш много релевантних и поузданих података. Историје архитектуре писане после рата углавном се не осврћу на сличне детаље, што из идеолошких, што из разлога сопствених промоција људи који су их састављали.
Појавио се приличан број љубитеља амрела!
Предлажем да оснујемо подфорум:
Здружени Амрели Београда.
А ја ћу и даље да „продајем амреле“.
Уствари, целог живота сам убеђен да љубав мора да победи.
А сваког дана ми се догађају ствари које покушавају да ме у то разувере.
Шта ћете. „Деца цвећа“ заувек остају деца.
И тако, опет крећем да пронађем своју, имагинарну, Дулсинеју.
На главу стављам шлем, направљен од посуде за прављење бријачке пене.
Моја стара Росинанта је спремна, само да је потапшем и узјашем.
Ђииии!
Драга Ифка,
Само нас поправљајте.
Користим изворе који су ми при руци, као и интернет странице чије језике могу да читам. Очигледно да у Словачкој постоје новији, поузданији извори који се односе на ова два сликара. Драго ми је што ћемо о њима сазнати више.
Волим да у уобичајени ток овог форума убацим понеку притоку. Понеки излет, из преовлађујуће историје и архитектуре, у уметност и литературу. Верујем да то може да освежи свакодневицу овог места.
Драго ми је што сте са нама и што ће нас освежити нови поветарац из Словачке...
Остадох дужан и за Александра и Михајла Мику Јанковића. Опет, према неким "полуинформацијама", Мика Јанковић је био син познатог архитекте Александра Јанковића (који је између осталог изводио Опленац, и пре и после рата пројектовао низ успелих грађевина у разним стиловима).
За Мику Јанковића се тврди да је био најталентованији студент своје генерације, који је неке године на факултету завршавао два пута брже. Пре рата је радио нешто конкурса, понајвише са архитектом Богданом Игњатовићем и могуће је и да је пројектовао неке од кућа које је потписао неко други (али о томе немам података). Богдан Игњатовић ми је рекао да је Брашован био згранут суровим функционализмом када је, негде пред рат, видео неки Јанковићев конкурсни пројекат, Брашовану је то било исувише авангардно и рационалистички.
После рата Јанковић пројектује низ објеката најразличитије намене по целом Београду, а осим стадиона поприлично много гради стамбених зграда по ужем центру, али и других грађевина. Истина је да ЦК није завршен са свечаном двораном на чијем је месту данас тржни центар. Руку на срце, та централна дворана за скупове била је поприлично несвакидашња: некаква округла основа са плитком куполом подсећала је понајпре на НЛО него на дворану за скупове.
Било како било ЦК је по употребљеној архитектури једна од зграда која је раскинула са соцреализмом, мада је лако утврдити да и на свим осталим грађевинама овог поприлично плодног архитекте нема ни трага од додворавања соцреализму што је, у оно време, била поприлично храбра одлука. Чак ни музеј "25. мај" нема таквих елемената.
Према томе, архитекта Мика Јанковић највероватније је син Александра Јанковића, а према неким сачуваним предратним плановима појављује се још један М. Јанковић (дворишна зграда иза кафане "Грмеч" подигнута 1938.). Уличну зграду (где је у приземљу кафана) је радио А. Јанковић, па је могуће да је двориште зидао неко од синова. !938. године Александар Јанковић био је већ старији човек, и лако је претпоставити да је свој посао дао синовима.
Нажалост, о оваквим детаљима нема баш много релевантних и поузданих података. Историје архитектуре писане после рата углавном се не осврћу на сличне детаље, што из идеолошких, што из разлога сопствених промоција људи који су их састављали.
Хвала још једном ммиловане, ово су заиста драгоцени подаци који су ми недостајали.
Волим карте али ова монохроматска ми је увек деловала сабласно...као рентгенски снимак.
Овде се још види стари, предратни пут за Земун иза СИВ-а. Зашто је укинут? Преблизу СИВ-а, одваја га од реке? Пропао, лоше саобраћајно решење?
Болница Драгиша Мишовић, отворена 1952. по пројекту Лудвика Томорија.
Лудвик Томори је, по сазнањима, био ученик Јоже Плечника и осим ове пројектовао је и (у бомбардовању порушени) Републички СУП на крају Кнеза Милоша. Та ми је зграда по неким детаљима одувек била потпуно чудна: ограде са изузетно деформисаним редовима балустрада подсећају помало на Плечникове експерименте, али ми је класична трочлана композиција главне фасаде којој фали целокупан леви део већ или потпуни хир ексцентрика или нешто ту до краја није изведено.
У вези болнице "Драгише Мишовића", интересантно, помиње се и име Бранка Бона, па би за историју архитектуре било занимљиво утврдити шта је ту чије.
Остадох дужан и за Александра и Михајла Мику Јанковића. Опет, према неким "полуинформацијама", Мика Јанковић је био син познатог архитекте Александра Јанковића (који је између осталог изводио Опленац, и пре и после рата пројектовао низ успелих грађевина у разним стиловима).
За Мику Јанковића се тврди да је био најталентованији студент своје генерације, који је неке године на факултету завршавао два пута брже. Пре рата је радио нешто конкурса, понајвише са архитектом Богданом Игњатовићем и могуће је и да је пројектовао неке од кућа које је потписао неко други (али о томе немам података). Богдан Игњатовић ми је рекао да је Брашован био згранут суровим функционализмом када је, негде пред рат, видео неки Јанковићев конкурсни пројекат, Брашовану је то било исувише авангардно и рационалистички.
После рата Јанковић пројектује низ објеката најразличитије намене по целом Београду, а осим стадиона поприлично много гради стамбених зграда по ужем центру, али и других грађевина. Истина је да ЦК није завршен са свечаном двораном на чијем је месту данас тржни центар. Руку на срце, та централна дворана за скупове била је поприлично несвакидашња: некаква округла основа са плитком куполом подсећала је понајпре на НЛО него на дворану за скупове.
Било како било ЦК је по употребљеној архитектури једна од зграда која је раскинула са соцреализмом, мада је лако утврдити да и на свим осталим грађевинама овог поприлично плодног архитекте нема ни трага од додворавања соцреализму што је, у оно време, била поприлично храбра одлука. Чак ни музеј "25. мај" нема таквих елемената.
Према томе, архитекта Мика Јанковић највероватније је син Александра Јанковића, а према неким сачуваним предратним плановима појављује се још један М. Јанковић (дворишна зграда иза кафане "Грмеч" подигнута 1938.). Уличну зграду (где је у приземљу кафана) је радио А. Јанковић, па је могуће да је двориште зидао неко од синова. !938. године Александар Јанковић био је већ старији човек, и лако је претпоставити да је свој посао дао синовима.
Нажалост, о оваквим детаљима нема баш много релевантних и поузданих података. Историје архитектуре писане после рата углавном се не осврћу на сличне детаље, што из идеолошких, што из разлога сопствених промоција људи који су их састављали.
I'm singing in the rain...
Појавио се приличан број љубитеља амрела!
Предлажем да оснујемо подфорум:
Здружени Амрели Београда.
А ја ћу и даље да „продајем амреле“.
Уствари, целог живота сам убеђен да љубав мора да победи.
А сваког дана ми се догађају ствари које покушавају да ме у то разувере.
Шта ћете. „Деца цвећа“ заувек остају деца.
И тако, опет крећем да пронађем своју, имагинарну, Дулсинеју.
На главу стављам шлем, направљен од посуде за прављење бријачке пене.
Моја стара Росинанта је спремна, само да је потапшем и узјашем.
Ђииии!
http://politikin-zabavnik.rs/pz/comment/reply/977/32826
i zelim nesto da popravim sta imate ovde ne tacno.
Pozdrav Iva
Драга Ифка,
Само нас поправљајте.
Користим изворе који су ми при руци, као и интернет странице чије језике могу да читам. Очигледно да у Словачкој постоје новији, поузданији извори који се односе на ова два сликара. Драго ми је што ћемо о њима сазнати више.
Волим да у уобичајени ток овог форума убацим понеку притоку. Понеки излет, из преовлађујуће историје и архитектуре, у уметност и литературу. Верујем да то може да освежи свакодневицу овог места.
Драго ми је што сте са нама и што ће нас освежити нови поветарац из Словачке...
Гаврина амрелизација је нешто најшармантније што се овде десило
Искористићу Јоцу Ристића да се и ја изразим у новонасталом контексту... :smile:
Остадох дужан и за Александра и Михајла Мику Јанковића. Опет, према неким "полуинформацијама", Мика Јанковић је био син познатог архитекте Александра Јанковића (који је између осталог изводио Опленац, и пре и после рата пројектовао низ успелих грађевина у разним стиловима).
За Мику Јанковића се тврди да је био најталентованији студент своје генерације, који је неке године на факултету завршавао два пута брже. Пре рата је радио нешто конкурса, понајвише са архитектом Богданом Игњатовићем и могуће је и да је пројектовао неке од кућа које је потписао неко други (али о томе немам података). Богдан Игњатовић ми је рекао да је Брашован био згранут суровим функционализмом када је, негде пред рат, видео неки Јанковићев конкурсни пројекат, Брашовану је то било исувише авангардно и рационалистички.
После рата Јанковић пројектује низ објеката најразличитије намене по целом Београду, а осим стадиона поприлично много гради стамбених зграда по ужем центру, али и других грађевина. Истина је да ЦК није завршен са свечаном двораном на чијем је месту данас тржни центар. Руку на срце, та централна дворана за скупове била је поприлично несвакидашња: некаква округла основа са плитком куполом подсећала је понајпре на НЛО него на дворану за скупове.
Било како било ЦК је по употребљеној архитектури једна од зграда која је раскинула са соцреализмом, мада је лако утврдити да и на свим осталим грађевинама овог поприлично плодног архитекте нема ни трага од додворавања соцреализму што је, у оно време, била поприлично храбра одлука. Чак ни музеј "25. мај" нема таквих елемената.
Према томе, архитекта Мика Јанковић највероватније је син Александра Јанковића, а према неким сачуваним предратним плановима појављује се још један М. Јанковић (дворишна зграда иза кафане "Грмеч" подигнута 1938.). Уличну зграду (где је у приземљу кафана) је радио А. Јанковић, па је могуће да је двориште зидао неко од синова. !938. године Александар Јанковић био је већ старији човек, и лако је претпоставити да је свој посао дао синовима.
Нажалост, о оваквим детаљима нема баш много релевантних и поузданих података. Историје архитектуре писане после рата углавном се не осврћу на сличне детаље, што из идеолошких, што из разлога сопствених промоција људи који су их састављали.
Хвала још једном ммиловане, ово су заиста драгоцени подаци који су ми недостајали.
Волим карте али ова монохроматска ми је увек деловала сабласно...као рентгенски снимак.