У оквиру Месеца фотографије, који се обележава низом програма везаним за тему фотографије (фотографије као музејског предмета, као историјског докумета, уметничког дела...), Горан Малић ће нам представити интригантну личност Аце Симића, првог аутентичног српског фоторепортера и помног истраживача и бележника градских призора.
Александар Симић је деловао у новинарству готово пет деценија. Његов рад у фотографији се углавном кретао у оним границама које су наметали друштвени догађаји, свакодневни живот и пракса фоторепортерског посла. Сталним присуством на јавној сцени Симић је био живи сведок и бележник историјских догађаја у Србији, претежно у Београду, између два светска рата, и делимично, у току немачке окупације. Показао је високу способност да забележи и сачува аутентичан и животан поглед на политичке догађаје. Он је тиме положио темеље политичке фоторепортаже у српској фотографији, дајући још све атрибуте посебног жанра.
До Симића српско новинарство није имало преданијег посленика у фоторепортажи, па се с правом може тврдити да је он први српски фоторепортер који је цео свој радни и животни век провео у тој струци. Поштовао је изворне вредности призора и њему све подређивао. Није био заинтересован за ликовне бравуре, зато код њега нема накнадних интервенција, дотеривања, естетизација. Био је самоук, у ходу је и учио, откривао и стварао нове вредности, и оставио незаобилазан траг у историји српске фотографије.
Интимна историја београдског здравства- две медицинске фотке
на полеђини пише: "1962, октобар, Неуропсихијатрија, Е одељење. На слици су две ученице СМШ Земун, Вера Малогајски- неговатељица, Драгица Ракоњац- болничарка и Цвета- спољна болничарка". Ово последње занимање ми је баш необично.
А моја мама има беле сандале...
мој отац, 1956. Ижврљала сам оловком све осим њега на овој слици ...Можда се неко сећа ових особа...или макар места где је сликано. Хајмо, медицинари света, удружите се!
TITO WITH MEXICAN BEAUTIES ORIG.PHOTO 1960s
Шта ли раде ови људи око споменика, пола века касније?
... samo za nevernog 8) , evo šta piše na poleđini ...
A gde je Javorska ulica?
... današnja Svetozara Radića ...
Поштовани,
Велико нам је задовољство да Вас позовемо на Трибину љубитеља историје Београда:
„Александар Симић и фоторепортажа у Србији између два светска рата“
Предавач: Горан Малић, фотограф
ПОНЕДЕЉАК, 7. НОВЕМБАР 2011, у 18ч
Нова зграда Музеја града Београда, Ресавска 40б, слободан улаз
У оквиру Месеца фотографије, који се обележава низом програма везаним за тему фотографије (фотографије као музејског предмета, као историјског докумета, уметничког дела...), Горан Малић ће нам представити интригантну личност Аце Симића, првог аутентичног српског фоторепортера и помног истраживача и бележника градских призора.
Александар Симић је деловао у новинарству готово пет деценија. Његов рад у фотографији се углавном кретао у оним границама које су наметали друштвени догађаји, свакодневни живот и пракса фоторепортерског посла. Сталним присуством на јавној сцени Симић је био живи сведок и бележник историјских догађаја у Србији, претежно у Београду, између два светска рата, и делимично, у току немачке окупације. Показао је високу способност да забележи и сачува аутентичан и животан поглед на политичке догађаје. Он је тиме положио темеље политичке фоторепортаже у српској фотографији, дајући још све атрибуте посебног жанра.
До Симића српско новинарство није имало преданијег посленика у фоторепортажи, па се с правом може тврдити да је он први српски фоторепортер који је цео свој радни и животни век провео у тој струци. Поштовао је изворне вредности призора и њему све подређивао. Није био заинтересован за ликовне бравуре, зато код њега нема накнадних интервенција, дотеривања, естетизација. Био је самоук, у ходу је и учио, откривао и стварао нове вредности, и оставио незаобилазан траг у историји српске фотографије.
А моја мама има беле сандале...
мој отац, 1956. Ижврљала сам оловком све осим њега на овој слици ...Можда се неко сећа ових особа...или макар места где је сликано. Хајмо, медицинари света, удружите се!