... samo za zvaničnika Gavru, služitelje i ostale službenike ...
Поштари су имали озбиљну намеру да направе Дом ПТТ званичника и службеника. У том дому је требало да буде седиште поштанског синдиката, као и поштанских друштава: певачких, драмских, књижевних, спортских...
Поштари су купили овећи плац за изградњу Дома на Врачару, у непосредном комшилуку храма Светог Саве, на углу данашњих улица Борислава Пекића и Боре Станковића. На плац су довукли и доста грађевинског материјала. Био је урађен и пројекат, изглед видите на петоугаоном пригодном поштанском жигу. Али, сетили су се у невреме - 1940. године. Дошао је рат, а после рата је тај плац узела Војска и направила ону велику зграду.
Интересантно је да је после Првог светског рата Војска Пошти преотела локацију где је требало да се изгради нова Главна пошта. Постојао је и пројекат... После рата је ту изникао Ратнички дом.
Дирљиво је како су поштари ширили културу у својим редовима. У Београду је основана поштанска амбулантна (путујућа) библиотека. У пошти Београд 2 (на железничкој станици) налазила се овећа библиотека, а свим поштама је послат каталог расположивих књига. Поштански службеници су могли да наруче по неколико књига (и алтернативе, ако је одређена књига заузета). Из библиотеке су књиге слате у специјално обележеним сандучићима. Када прочитају, поштари су књиге враћали у истим сандучићима, заједно са новом наруџбеницом...
У Влајковићевој је била штампарија, а њени прозори били су у нашем дворишту у Косовској 37. Кроз те прозоре понекад су убацивали и нове машине, а за ту прилику би се скидао жичани "кавез" око њих. Најчешће су се овде чули звуци окретања великих ротора и самог штампања и осећао се онај мирис, карактеристичан за штампарске боје.... Понекад би се на једном од тих прозора, најдаљем од машина и са оштећеном жичаном оградом, појавила једна мушка глава па би рекла "ај' децо, овамо...Змај, Џубокс и Дуга...". Па би та глава нестала, али се уместо ње сада појављивала рука, па би, као у "Зардозу", избацивала кроз тај прозор часописе, сличице глумаца и фудбалера и још свакаква друга чудеса....
А ови иницијали, А.Р., су дело Аце Ристића из Косовске 39, млађег од нас. Његов брат Нена је баш Касинина и моја генерација (тзв. "Диносауруси", или "Палеозоик").
а сада, само за Касиназ ајз...
Неке девојке баш умеју да чекају...Касину
(код Даде у ВМЛ, 1934)
Пошто сам вас дуго варала да се зовем ДиК, сада сам под својим "правијим" именом, Вјосњочка...али, знам да сте ме одмах препознали (аватар ми је прави, без купаћег). Стално се мењам...
Поштари су имали озбиљну намеру да направе Дом ПТТ званичника и службеника. У том дому је требало да буде седиште поштанског синдиката, као и поштанских друштава: певачких, драмских, књижевних, спортских...
Поштари су купили овећи плац за изградњу Дома на Врачару, у непосредном комшилуку храма Светог Саве, на углу данашњих улица Борислава Пекића и Боре Станковића. На плац су довукли и доста грађевинског материјала. Био је урађен и пројекат, изглед видите на петоугаоном пригодном поштанском жигу. Али, сетили су се у невреме - 1940. године. Дошао је рат, а после рата је тај плац узела Војска и направила ону велику зграду.
Можда би наш Јуниор могао да припомогне да се лоцира неизведени пројекат у ТО ОГБ.
То је врло занимљива архитектура...
Међунаслови су феноменални. Опет су графоси криви?
Dakle, Vukomane, nisu grafosi krivi! Pa gde je bio urednik i korektor? Ko je odobrio stampu?
Uvek se sve svali na prelamače.
Ovo me podseti na tipfeler koji sam lično napravio još na Linotipu u vreme nekog Svetskog fudbalskog prvenstva, mislim u Nemačkoj.
Svi smo bili u tom fazonu i samo se pričalo o fudbalu. Naravno, tada se naša (jugoslovenska) reprezentacija borila za svoj grb i zastavu, a mi smo čak i televizor doneli u mašinsku slovoslagačnicu, pa smo slušali i gledali prenos i radili - istovremeno.
Meni zapadne treća strana Novosti, zapravo poslednja vest. U kratkim crtama text je izgledao ovako:
„...Poodom smrti narodnog heroja Cane Babović izraze saučešća njenoj porodici, pored predsednika Tita izjavili su i Stane Dolanc, Mika Špiljak, Petar Stambolić... i ostali visoki FUDBALERI”.
Sutradan, dolazim na posao, svi zaleđenih faca, vidim ja nešto ne valja. Ustvari svima je to ispalo simpatično, ali niko nije smeo da se smeje. Morao sam sve svoje vezice da uključim da me na poslu ne bi maltretirali.
I dobro je i prošlo, jer iz predsedništva i Vlade niko nije reagovao. Valjda su i oni preleteli preko ovih redova razmišljajući o fudbalu.
Нормално да неко мора да одобри штампу. Него управо се они увек ваде на графосе. Штампарска грешка је измишљена да заштити одговорне који немају везе са штампом.
Не може човек од вас да се сакрије, никако... Вукомане, издајниче! Шалим се, наравно. Ево једне београдске приче, нарочито за мог комшију ммилована, који се бави старом музиком и музичарима. Илустрована Политика, 1961. год.
Глава прва: „Ема Филек, модискиња и Хуго Франк, општински чиновник имају слободе да саопште своју веридбу“ Изишао такав оглас, ништа необично, свако јеимао слободу да саопшти своју веридбу и нема ту ничег смешног. Али, онда долази глава друга и последња. У истим новинама, само три месеца доцније, појављују се два огласа. „Овим изјављујем да сам прекинуо веридбу са шваљом Емом Филек. Хуго Франк, општински чиновник",
а испод тога Емин оглас: „Овим изјављујем да сам са своје стране прекинула веридбу са уличним чистачем Хугом Франк. Ема Филек, модискиња“. Како је титула, зар не, релативна ствар.
„Милка, Јуче сам те чеко код ону калемегданску клупу где симе прошле недеље посуластри фишека конфета. Конфети се још познаједу по песак. А познаје се ионо место где ти се смучило од долдрму (сладолед). Све се познаје, само ти мене не познајеш. Немој Милка да се играш сватру, толико ти кажем. Ти си мени бацила у главу конфети с моју страну ох Милка цигља ће да лети Твој до крајности веран, Влајко“
„Оном фићфирићу, сос брадицу као јарац и с црвено марамче, стављам ово до знање, да се узме у памет ине измотава се пред моју кућу имој породични живот, јер да му се не стрефи дапонесе ребарце кући у руку. Толико засад. Мане Манојловић“
„Непознати господин који се ноћас самном верио у кавани „Ројал" моли се учтиво да саопшти своје име иадресу администрацији овог листа.
Изабела“.
„Господ. Влад. Тодосијевићу, рентијерском сину из Палилуле. Молим Вас да ми платите рачун за попивено пиво. Мислим да нећете дозволити да се наплаћујем са вама као што је ћевабџија Јова наплатио свој дуг. Споштов. Пера Благојевић, кафеџија“
„Засебан улаз. По могућству текућа вода. Газдарица да не буде џандрљива, да је кад треба ту, а да се „што мање види“.
„Оглас. Моју жену Ану напуштам зато што сам међу својим крагновима нашао иједан № 43. Како се мој веш пере у мојој сопственој кући а ја носим крагну № 37 то значи да ме је моја жена забушила са шес’ нумера. Кад је таква, онда јој одобравам да потражи нумеру 43 инека му се обеси о врат. К. Томић, лакирер“.
„Млађи књижевник, сарађивао усолидним књижевним часописима, оженио би се интелигентном, сталоженом девојком, алтруистичких осећања чија би мупородица могла створити одговарајуће намештење. Опширно, не анонимно, не двосмислено, писати администрацији под „Антитеза 43“.
„Онима који су рекли мојој жени да сам прошле недеље био мртав пијан у неком женском друштву изјављујем и овим путем да су безобразни, а односно њиховог интимног дошаптавања са мојом женом имаће конзисторија (свештени суд) реч“.
Поштари су имали озбиљну намеру да направе Дом ПТТ званичника и службеника. У том дому је требало да буде седиште поштанског синдиката, као и поштанских друштава: певачких, драмских, књижевних, спортских...
Поштари су купили овећи плац за изградњу Дома на Врачару, у непосредном комшилуку храма Светог Саве, на углу данашњих улица Борислава Пекића и Боре Станковића. На плац су довукли и доста грађевинског материјала. Био је урађен и пројекат, изглед видите на петоугаоном пригодном поштанском жигу. Али, сетили су се у невреме - 1940. године. Дошао је рат, а после рата је тај плац узела Војска и направила ону велику зграду.
Интересантно је да је после Првог светског рата Војска Пошти преотела локацију где је требало да се изгради нова Главна пошта. Постојао је и пројекат... После рата је ту изникао Ратнички дом.
Дирљиво је како су поштари ширили културу у својим редовима. У Београду је основана поштанска амбулантна (путујућа) библиотека. У пошти Београд 2 (на железничкој станици) налазила се овећа библиотека, а свим поштама је послат каталог расположивих књига. Поштански службеници су могли да наруче по неколико књига (и алтернативе, ако је одређена књига заузета). Из библиотеке су књиге слате у специјално обележеним сандучићима. Када прочитају, поштари су књиге враћали у истим сандучићима, заједно са новом наруџбеницом...
А ови иницијали, А.Р., су дело Аце Ристића из Косовске 39, млађег од нас. Његов брат Нена је баш Касинина и моја генерација (тзв. "Диносауруси", или "Палеозоик").
а сада, само за Касиназ ајз...
(код Даде у ВМЛ, 1934)
Пошто сам вас дуго варала да се зовем ДиК, сада сам под својим "правијим" именом, Вјосњочка...али, знам да сте ме одмах препознали (аватар ми је прави, без купаћег). Стално се мењам...
Поштари су имали озбиљну намеру да направе Дом ПТТ званичника и службеника. У том дому је требало да буде седиште поштанског синдиката, као и поштанских друштава: певачких, драмских, књижевних, спортских...
Поштари су купили овећи плац за изградњу Дома на Врачару, у непосредном комшилуку храма Светог Саве, на углу данашњих улица Борислава Пекића и Боре Станковића. На плац су довукли и доста грађевинског материјала. Био је урађен и пројекат, изглед видите на петоугаоном пригодном поштанском жигу. Али, сетили су се у невреме - 1940. године. Дошао је рат, а после рата је тај плац узела Војска и направила ону велику зграду.
Можда би наш Јуниор могао да припомогне да се лоцира неизведени пројекат у ТО ОГБ.
То је врло занимљива архитектура...
Dakle, Vukomane, nisu grafosi krivi! Pa gde je bio urednik i korektor? Ko je odobrio stampu?
Uvek se sve svali na prelamače.
Ovo me podseti na tipfeler koji sam lično napravio još na Linotipu u vreme nekog Svetskog fudbalskog prvenstva, mislim u Nemačkoj.
Svi smo bili u tom fazonu i samo se pričalo o fudbalu. Naravno, tada se naša (jugoslovenska) reprezentacija borila za svoj grb i zastavu, a mi smo čak i televizor doneli u mašinsku slovoslagačnicu, pa smo slušali i gledali prenos i radili - istovremeno.
Meni zapadne treća strana Novosti, zapravo poslednja vest. U kratkim crtama text je izgledao ovako:
„...Poodom smrti narodnog heroja Cane Babović izraze saučešća njenoj porodici, pored predsednika Tita izjavili su i Stane Dolanc, Mika Špiljak, Petar Stambolić... i ostali visoki FUDBALERI”.
Sutradan, dolazim na posao, svi zaleđenih faca, vidim ja nešto ne valja. Ustvari svima je to ispalo simpatično, ali niko nije smeo da se smeje. Morao sam sve svoje vezice da uključim da me na poslu ne bi maltretirali.
I dobro je i prošlo, jer iz predsedništva i Vlade niko nije reagovao. Valjda su i oni preleteli preko ovih redova razmišljajući o fudbalu.
Pozdrav za Gavrila!
Глава прва:
„Ема Филек, модискиња и Хуго Франк, општински чиновник имају слободе да саопште своју веридбу“
Изишао такав оглас, ништа необично, свако је имао слободу да саопшти своју веридбу и нема ту ничег смешног. Али, онда долази глава друга и последња. У истим новинама, само три месеца доцније, појављују се два огласа.
„Овим изјављујем да сам прекинуо веридбу са шваљом Емом Филек. Хуго Франк, општински чиновник",
а испод тога Емин оглас:
„Овим изјављујем да сам са своје стране прекинула веридбу са уличним чистачем Хугом Франк. Ема Филек, модискиња“.
Како је титула, зар не, релативна ствар.
„Милка,
Јуче сам те чеко код ону калемегданску клупу где си ме прошле недеље посула с три фишека конфета. Конфети се још познаједу по песак. А познаје се и оно место где ти се смучило од долдрму (сладолед). Све се познаје, само ти мене не познајеш. Немој Милка да се играш с ватру, толико ти кажем.
Ти си мени бацила
у главу конфети
с моју страну ох Милка
цигља ће да лети
Твој до крајности веран,
Влајко“
„Оном фићфирићу, сос брадицу као јарац и с црвено марамче, стављам ово до знање, да се узме у памет и не измотава се пред моју кућу и мој породични живот, јер да му се не стрефи да понесе ребарце кући у руку. Толико засад.
Мане Манојловић“
„Непознати господин који се ноћас самном верио у кавани „Ројал" моли се учтиво да саопшти своје име и адресу администрацији овог листа.
Изабела“.
„Господ. Влад. Тодосијевићу, рентијерском сину из Палилуле. Молим Вас да ми платите рачун за попивено пиво. Мислим да нећете дозволити да се наплаћујем са вама као што је ћевабџија Јова наплатио свој дуг. Споштов.
Пера Благојевић, кафеџија“
„Засебан улаз. По могућству текућа вода. Газдарица да не буде џандрљива, да је кад треба ту, а да се „што мање види“.
„Оглас. Моју жену Ану напуштам зато што сам међу својим крагновима нашао и један № 43. Како се мој веш пере у мојој сопственој кући а ја носим крагну № 37 то значи да ме је моја жена забушила са шес’ нумера. Кад је таква, онда јој одобравам да потражи нумеру 43 и нека му се обеси о врат.
К. Томић, лакирер“.
„Млађи књижевник, сарађивао у солидним књижевним часописима, оженио би се интелигентном, сталоженом девојком, алтруистичких осећања чија би му породица могла створити одговарајуће намештење. Опширно, не анонимно, не двосмислено, писати администрацији под „Антитеза 43“.
„Онима који су рекли мојој жени да сам прошле недеље био мртав пијан у неком женском друштву изјављујем и овим путем да су безобразни, а односно њиховог интимног дошаптавања са мојом женом имаће конзисторија (свештени суд) реч“.