Гром и пакао, опет је претходна страна у ауту, мислим да је до скоро била доступна, сад је опет нека хаварија, уз сво разумевање ред би био да се дође до неког решења, мора да постоји...
Јесте, управо та. Некада је то била најсолиднија и највећа зграда у крају. Кад смо нешто говорили о њој звали смо је „велика“ или „бела“ зграда. Можда је само према дворишту била бела, не знам. По овим сликама никад не бих рекао.
Око те зграде водила се „борба“ 15. октобра 1944. Она је доминирала својом величином и вероватно је зато била интересантна. Како су степенишни прозори гледали у двориште (а стакла разбијена још од 16. априла) могли смо да видимо војнике који су трчали горе – доле и пуцали на некога. Један Немац се чак попео на кров, опалио неколико метака и збрисао.
Добро јутро. Да покушам да одговорим у име нашег пријатеља: не то није та зграда, колико сам ја разумео. Зграда где се налазила та несрећна жена више не постоји, а била је на углу Војводе Богдана и Игманске. Постоји још увек зграда преко пута, али на месту ове која је била погођена бомбом стоји једна друга новија, од црвене опеке (или црвено омалана, више се тачно не сећам материјала) саграђена седамдесетих или чак осамдесетих година прошлог века.
Тако сам ја барем то разумео.
На горњој слици види се раскрсница улица Војводе Богдана и Игманске (Петраљичке), а зграда у којој је ослепела ћерка власника је она на левом углу, без и једних врата и са остацима рамова прозора. У тој згради налазила се кафана неког Зорића, који је био власник зграде и становао је са породицом на 2. спрату. На Ускрс 16. априла 1944., око подне, кафана је била пуна људи из околине, који су дошли на „по једну“ пред ручак. Зачула се бука летећих тврђава, скоро сви су изашли на улицу да кличу и машу пилотима. И Зорићева ћерка је изашла на балкон 2. спрата (назире се иза гране дрвета) да поздрави „пријатеље“ и будуће ослободиоце. У том тренутку једна бомба је у косом лету закачила горњу ивицу зграде према Војводе Богдана и незнатно је оштетила. Међутим, то је било довољно да се активира упаљач и бомба је експлодирала у ваздуху изнад коловоза. На слици се виде лешеви око којих су се окупили посматрачи. Чак ни они који су остали у кафани нису боље прошло. Зорић је преживео, вероватно је био у некој задњој просторији. И његова ћерка је преживела (вероватно је балкон служио као штит) али изгубила је вид заувек.
Тек поподне дошао је немачки камион са принудним радницима који су уклонили лешеве. Мање делове раскомаданих тела товарили су лопатама.
Кад се све рашчистило, могли смо да реконструишемо шта се збило. На основу оштећеног места на крову и трагова гелера на асфалту могли смо да одредимо правац летења.
Снимак је начињен са наше капије. Од свих ових зграда задржала се само она са локалима у приземљу и ролетнама на првом спрату (број 13). У међувремено све остало је порушено и изграђене су нове и веће зграде.
О овоме сам већ писао на претходном форуму. У међувремену добили смо већи број нових чланова и можда ће неког од њих да интересује.
на оближњем углу Захумске и Ћирила и Методија улице, син ликоресца Стојановића, архитекта Братислав Стојановић, подигао је око 1939. године зграду Удружења глумаца. Она је имала врло интересантне лође на углу и оно што је посебно импресивно - у улазном вестибилу била је једна предивна светиљка од оникса, док су степенишне ограде биле све у кованом гвожђу са мотивима глумачких ликова и маски којима се Стојановић, по сопственим речима, инспирисао.
У плану је било и подизање једног позоришта на месту данашњег Дома културе "Вук Караџић", али то није изведено.
План за позориште постоји у Архиву града.
"Čovek treba bar jednom mesečno da se izludira" - Mihajlo Petrović "Mika Alas"
И ову зграду сам поменуо пре пар дана. Управо у лођу у приземљу према Захумској улици улетела је једна америчка бомба а да није оштетила спратове изнад тога. Тај погодак је посведочио да су авиони дошли са североистока.
Зграда је имала врло лепе станове. Међутим не знам ко од глумаца је ту становао. Знам једино да је после рата један део музичке фамилије Цвејић (можда једно време чак и Бисерка) живео у тој згради. Но, у то време више се није водило рачуна о томе чија је зграда и за кога је зидана.
Узгред да напоменем да за време окупације нисмо смели да силазимо низ ове степенице. Горе је била ограда од бодљикаве жице. Иза те ограде била је немачка војска. На филму може све и то није важно. Желео сам само да упознам јавност како је било ограничено наше кретање.
cekajte,strelicom je oznacena zgrada u kojoj je devojka na terasi oslepela? Dakle,gospodine Dundo,vi ste okt.1944 bili/ziveli u nekoj od ulica oko Zahumske? lep kraj
Господине Београђанине, мислим да сам у претходним уносима узгред одговорио и на Ваша питања. За сваки случај да поновим. Живео сам у Војводе Богдана, иза зграде са стрелицом, на месту где је сада једна нова (мало предугачка) зградурина.
Промакла су ми обавештења о "заслугама" ове зграде на ивици Студентског трга и Узун Миркове (преко пута ћошка кафане "Уједињење"/Београдске берзе/Етнографског музеја). Нешто сам "уклавирио" себи у главу да је то била зграда некадашњег немачког посланства а да ли сам то "покупио" овде или погрешно преспојио, немам појма. Да ли би неко био вољан да ми разјасни ово.
Извините за квалитет фотографије. Журио сам а аутомобили и пролазници само пролазе. Једва ухватих момент да снимим из можда најгорег угла и при очајном светлу.
Јесте, управо та. Некада је то била најсолиднија и највећа зграда у крају. Кад смо нешто говорили о њој звали смо је „велика“ или „бела“ зграда. Можда је само према дворишту била бела, не знам. По овим сликама никад не бих рекао.
Око те зграде водила се „борба“ 15. октобра 1944. Она је доминирала својом величином и вероватно је зато била интересантна. Како су степенишни прозори гледали у двориште (а стакла разбијена још од 16. априла) могли смо да видимо војнике који су трчали горе – доле и пуцали на некога. Један Немац се чак попео на кров, опалио неколико метака и збрисао.
Добро јутро. Да покушам да одговорим у име нашег пријатеља: не то није та зграда, колико сам ја разумео. Зграда где се налазила та несрећна жена више не постоји, а била је на углу Војводе Богдана и Игманске. Постоји још увек зграда преко пута, али на месту ове која је била погођена бомбом стоји једна друга новија, од црвене опеке (или црвено омалана, више се тачно не сећам материјала) саграђена седамдесетих или чак осамдесетих година прошлог века.
Тако сам ја барем то разумео.
На горњој слици види се раскрсница улица Војводе Богдана и Игманске (Петраљичке), а зграда у којој је ослепела ћерка власника је она на левом углу, без и једних врата и са остацима рамова прозора. У тој згради налазила се кафана неког Зорића, који је био власник зграде и становао је са породицом на 2. спрату. На Ускрс 16. априла 1944., око подне, кафана је била пуна људи из околине, који су дошли на „по једну“ пред ручак. Зачула се бука летећих тврђава, скоро сви су изашли на улицу да кличу и машу пилотима. И Зорићева ћерка је изашла на балкон 2. спрата (назире се иза гране дрвета) да поздрави „пријатеље“ и будуће ослободиоце. У том тренутку једна бомба је у косом лету закачила горњу ивицу зграде према Војводе Богдана и незнатно је оштетила. Међутим, то је било довољно да се активира упаљач и бомба је експлодирала у ваздуху изнад коловоза. На слици се виде лешеви око којих су се окупили посматрачи. Чак ни они који су остали у кафани нису боље прошло. Зорић је преживео, вероватно је био у некој задњој просторији. И његова ћерка је преживела (вероватно је балкон служио као штит) али изгубила је вид заувек.
Тек поподне дошао је немачки камион са принудним радницима који су уклонили лешеве. Мање делове раскомаданих тела товарили су лопатама.
Кад се све рашчистило, могли смо да реконструишемо шта се збило. На основу оштећеног места на крову и трагова гелера на асфалту могли смо да одредимо правац летења.
Снимак је начињен са наше капије. Од свих ових зграда задржала се само она са локалима у приземљу и ролетнама на првом спрату (број 13). У међувремено све остало је порушено и изграђене су нове и веће зграде.
О овоме сам већ писао на претходном форуму. У међувремену добили смо већи број нових чланова и можда ће неког од њих да интересује.
Зграда Удружења глумаца
Ово би можда некоме могло да буде интересантно:
на оближњем углу Захумске и Ћирила и Методија улице, син ликоресца Стојановића, архитекта Братислав Стојановић, подигао је око 1939. године зграду Удружења глумаца. Она је имала врло интересантне лође на углу и оно што је посебно импресивно - у улазном вестибилу била је једна предивна светиљка од оникса, док су степенишне ограде биле све у кованом гвожђу са мотивима глумачких ликова и маски којима се Стојановић, по сопственим речима, инспирисао.
У плану је било и подизање једног позоришта на месту данашњег Дома културе "Вук Караџић", али то није изведено.
План за позориште постоји у Архиву града.
И ову зграду сам поменуо пре пар дана. Управо у лођу у приземљу према Захумској улици улетела је једна америчка бомба а да није оштетила спратове изнад тога. Тај погодак је посведочио да су авиони дошли са североистока.
Зграда је имала врло лепе станове. Међутим не знам ко од глумаца је ту становао. Знам једино да је после рата један део музичке фамилије Цвејић (можда једно време чак и Бисерка) живео у тој згради. Но, у то време више се није водило рачуна о томе чија је зграда и за кога је зидана.
Узгред да напоменем да за време окупације нисмо смели да силазимо низ ове степенице. Горе је била ограда од бодљикаве жице. Иза те ограде била је немачка војска. На филму може све и то није важно. Желео сам само да упознам јавност како је било ограничено наше кретање.
Господине Београђанине, мислим да сам у претходним уносима узгред одговорио и на Ваша питања. За сваки случај да поновим. Живео сам у Војводе Богдана, иза зграде са стрелицом, на месту где је сада једна нова (мало предугачка) зградурина.
Промакла су ми обавештења о "заслугама" ове зграде на ивици Студентског трга и Узун Миркове (преко пута ћошка кафане "Уједињење"/Београдске берзе/Етнографског музеја). Нешто сам "уклавирио" себи у главу да је то била зграда некадашњег немачког посланства а да ли сам то "покупио" овде или погрешно преспојио, немам појма. Да ли би неко био вољан да ми разјасни ово.
Извините за квалитет фотографије. Журио сам а аутомобили и пролазници само пролазе. Једва ухватих момент да снимим из можда најгорег угла и при очајном светлу.
Hvala Kasina! Znači da mi vijuge još uvek dobro rade i pod krečom!